KNJIGA ZORANA T. POPOVIĆA "POST SKRIPTUM" (POSTHUMNO)

ZORAN T. POPOVIĆ

 

POST SKRIPTUM

 

AFORIZMI

 

Priredio i izabrao aforizme

Aleksandar Čotrić

 

Stručni saradnik

Igor Damnjanović Dib

 

Recenzenti

Slobodan Simić

Bojan Ljubenović

 

Lektor i korektor

Vesna Kalabić

 

Dizajn korica

Nikola Dragaš

 

Izdavač

Gradska biblioteka Pančevo

 

Štampa i povez

 

Pančevo

2022

NA OŠTRICI PERA

 

U ovoj knjizi se nalaze aforizmi Zorana T. Popovića koji su pronađeni u zaostavštini posle njegovog brzog i iznenadnog odlaska u avgustu 2022. godine, zbog čega i naslov „Post skriptum”. Misli pred nama autor je zabeležio između poslednje knjige objavljene za života „Dođoh, videh, prebegoh”, koja se pojavila u decembru 2019. i početka bolesti u junu 2022. godine.

Neki od aforizama iz ove knjige objavljeni su u novinama, časopisima i portalima s kojima je Popović sarađivao: Politika, Novosti, Enigmatika, Razbibriga, Šipak, Etna… Publikovani su i na autorovom profilu na društvenoj mreži Fejsbuk.

Zoran je pisao skoro svakoga dana. Ponekad je za jedan dan ispisivao i nekoliko desetina „monumentalnih minijatura”. „Mora mnogo da se radi, svakoga dana, kao da se ide na ’pravi’ posao”, objasnio je pisac u jednom intervjuu. Inspiraciju je nalazio na svakom koraku, a prema sopstvenom priznanju, najčešće dok je gledao informativno-politički program na našim televizijama.

Vredi istaći da je Popović satiri doprinosio ne samo pisanjem već i organizovanjem Međunarodnog festivala humora i satire „Žaoka”, koji je na njegovu inicijativu i zahvaljujući njegovom zalaganju devet godina održavan u Kačarevu kod Pančeva, gde je bio direktor Doma kulture. Taj festival je, osim renomiranih satiričara iz Srbije i zemalja regiona, okupljao i učenike iz Banata koji su učestvovali na literarnom i likovnom konkursu i pred publikom izlagali i prezentovali svoje radove.

„Satiričar živi na oštrici pera”, zapisao je Zoran, čije je pero bilo među najoštrijima. Posedovao je stvaralačku hrabrost da se svojom satiričnom i kritičkom rečju suprotstavi svakoj autokratskoj vladavini, pljačkanju države i građana, ugrožavanju ljudskih prava, medijskim lažima, gaženju moralnih skrupula…

Pisao je o temama kojima se nikada nije bavio nijedan drugi srpski aforističar: bolestima, boemiji, hrani, sopstvenim nedostacima, komšiluku, prijateljima, gradu u kojem je živeo… To je Vitomira Teofilovića podstaklo da zaključi da je „Popović svojim životnim i literarnim iskustvom produbljavao i oplemenjivao svoju renesansnu znatiželju”. Zaista je Popović bio istinski alhemičar koji je od svake teme, pa i one najneknjiževnije, mogao da stvori „zlatnu” misao. U njegovoj književnoj radionici aforizam je nastajao od svega i ni od čega. Zato je bila privilegija čitati njegove aforizme.

Aforizmi u knjizi nisu tematski svrstani, već su satirični, o sportu, ljubavi, umetnosti, za decu… i poređani hronološki, po redosledu kako su nastajali. Verujemo da ova mešavina podžanrova doprinosi da knjiga bude raznovrsnija, interesantnija i dinamičnija.

Nadamo se da bi se s ovakvim izborom aforizama za knjigu složio i sam Zoran, s obzirom na to što je imao poverenje u priređivača i što mu je za života poveravao selekciju materijala za objavljivanje.

Iako je za života Popović objavio veliki broj knjiga, smatramo da bi bila velika šteta za našu aforistiku i ogrešenje o njegov opus da se nije pojavila i ova zbirka koja, premda nije velika po obimu, svedoči o autorovom stvaralačkom zenitu.

Јedan od Zoranovih uzora bio je veliki poljski aforističar Stanislav Ježi Lec, koji je govorio da je „rečenica najveća književna forma” i da „aforizam ostavlja više mesta za čoveka”. Na tragu tih misli, Zoran je zabeležio: „Pišem aforizme jer je to književna forma koja mi omogućava da se razmahnem”.

Popović je više od četiri decenije pisao ovu najkraću, a najveću književnu formu. Činio je to veoma dobro i obilato. Bio je pravi virtuoz na malom prostoru, kome nije bilo svojstveno samo uspešno poentiranje već i pružanje estetskog zadovoljstva čitaocu. Njegove krilatice su letele jer su bile oslobođene balasta didaktike i moralizovanja, a pogonsku energiju davali su im humor, vedrina i radost.

Mnogi su se smejali dok su čitali Zoranove aforizme, recimo na lokalne teme: „Mi Pančevci imamo buvljak. To je naš biznis forum”; „Nema više gusaka u Banatu. Otišle su da spasu Rim”; „Lala se obukao slojevito. Red mesa, red slanine” – ali malo je ljudi znalo da je njegov humor bio, kako je to govorio Čehov, „smeh kroz suze” i da se on od ličnih i kolektivnih životnih nedaća branio humorom, što je iskazao i aforizmom: „Svako od nas ima svoju tužnu priču. Ja svoju ispisujem aforizmima”.

Zoran je voleo, negovao i razvijao apsurd u aforizmu („Stvari se poboljšavaju nagore”), i zato je on u ovoj formi ono što je Danil Harms u kratkoj priči, Samjuel Beket u drami ili Vasko Popa u poeziji.

Naš aforističar napisao je koliko mnogi autori ne bi za nekoliko života. Posebno je poslednjih godina žurio da stvori što više, kao da je naslućivao da će s ovoga sveta otići pre vremena. Vredi, zato, na ovom mestu navesti Zoranova razmišljanja o životu i smrti: „Smrt je jedini dokaz da vam život nije prošao uzalud”; „Da sam znao da je život tako prost, ne bih ga toliko iskomplikovao”; „Smrt usporava starenje”; „Čovek uvek umre pre vremena”; „Smrt je nezaboravan trenutak”.

Njegova misao je i: „Na kraju svake rečenice i života dođe tačka”. Dodali bismo: posle odlaska Zorana T. Popovića dolaze tri tačke... Jer on je otišao da bi ostao među nama! Ili, kako bi on to rekao: „Epitaf: Odmah se vraćam”.

Aleksandar Čotrić

AFORIZMI:

Razveo se. Postao je vlasnik svoga života.

 

U našoj književnosti beležimo pozitivan trend. Sve je više onih koji pišu za one koji ništa ne čitaju.

 

Napravili smo neviđeni performans. Iz neviđenog sivila izašli smo u crnilo.

 

Pravdi nije bilo suđeno da bude istina.

 

Moja žena i ja samo mislimo na seks.

 

Ja zaslužujem bolji ego.

 

Idem u kontejner da se uhlebim.

 

Sasvim je normalno što se ona udala za mene. Davljenik se i za slamku hvata.

 

Nije njemu toliko stalo do funkcije koliko do fotelje. Obožava stilski nameštaj.

 

 Fotografija na Interpolovoj poternici govori više od hiljadu reči.

 

U Srbiji se svi pozdravljaju sa tri prsta, jedino mene u saobraćaju pozdravljaju srednjim.

 

I pendrek ima dva kraja.

 

Mazohista: Oprosti mi, Bože, što su me tukli!

 

Crkva je odvojena od države, tako da mi svoga boga biramo na slobodnim demokratskim izborima.

Ja znam šta hoću, ali ne mogu.

 

Hteo sam da budem doktor atomske fizike, ali nisam imao para za diplomu.

 

Komšinica je prema meni imala neke skrivene namere, ali sam je na vreme prozreo.

 

Jedna studentkinja je položena na ispitu.

 

 Što sam stariji, drugi sprat mi je sve viši.

 

Ja pratim trendove. Nekad sam nosio rumunske gaće, a sad kineske.

 

 Ja sam teniski lakat dobio za šankom.

 

Neću više da idem kod komšinice na kafu. Stalno me tera da se kupam.

 

Spavači su uvek budni.

 Klupko je počelo da se odmotava. Moja baba štrika džemper.

 

 Za seks i svađu potrebno je dvoje. „Ja sam za svađu”, reče deda.

 

Volim čvarke, kavurmu, švarglu i ostale morske plodove.

 

 Ako negde na svetu postoji savršen muškarac, to sigurno nisam ja.

 

 Danas ništa ne radim. Gledam svoja posla.

 

 Pacijent je napredovao u očima doktora. Postao je klijent.

BELEŠKA O PISCU

 

 

Zoran T. Popović rođen je 1957. godine u Somboru, a preminuo je 2022. u Pančevu.

Najveći deo života proveo je u Pančevu.

Objavio je jedanaest zbirki aforizama: Organizovano rasulo (1994), Kad porastem, biću veliki (aforizmi za decu) (1997), Periodični obračun (1999), Aforizmi i druge priče (2002), Spojeni sudovi (2004), Kad porastem biću veliki (aforizmi za decu, drugo, dopunjeno i prošireno izdanje) (2005), Odabrani aforizmi (2009), Glavom bez obzira (2010), Glavom bez obzira (2013) (hrvatsko izdanje), Daće Bog, ako Bog da (2015), Sitno, kaluđerski! (2018) i Dođoh, videh, prebegoh (2019).

Dobitnik je prve nagrade na Prvom jugoslovenskom festivalu aforizama (Prijedor, 1990). Za knjigu aforizama Periodični obračun dobio je nagradu Dragiša Kašiković (1999), nagradu Radoje Domanović i nagradu Gradske biblioteke Pančevo. Dobitnik je i nagrade Đorđe Fišer (2001), koju dodeljuje Društvo književnika Vojvodine, kao i priznanja Nosorog prvog reda za vrhunska ostvarenja u satiri (Republika Srpska, 2002). Osvajač je prvih nagrada za aforizme na međunarodnim festivalima u Danilovgradu (2010), Šapcu (Čivijada, 2010) i Čajetini (2011). Dobio je i nagradu Jovan Hadži-Kostić (2011), kao i Novembarsku nagradu Grada Pančeva u oblasti kulture (2011). Laureat je velikog svetskog priznanja Fondacije Naji Najman iz Libana za ukupan kreativni doprinos svetskoj satiri (2015). Za knjigu Daće Bog, ako Bog da nagrađen je po drugi put nagradom Radoje Domanović, nagradom Tipar na najvećem regionalnom festivalu satire Vuko Bezarević (Pljevlja, Crna Gora), nagradom Beogradskog aforističarskog kruga za najbolju knjigu aforizama u 2015. godini. Pobednik je Međunarodnog festivala aforizama Torino in sintezi u Torinu (Italija, 2016). Na Međunarodnom festivalu humora i satire Satira fest (Beograd, 2020), dobio je nagradu Vuk Gligorijević za najbolji aforizam.

Zastupljen je u više domaćih i stranih antologija i zbornika satire.

Prevođen je na mnoge strane jezike: engleski, poljski, ruski, španski, bugarski, makedonski, nemački, rumunski, slovenački, baskijski, italijanski...

 

  

Podeljeno

Share

Pin it

Tweet

Share

Share

Share

Buffer

Print

Administrator ШИПАК