ИВАН РАЈОВИЋ: КАРАЂОРЂЕ

KАРАЂОРЂЕ

Kао да сам видео вожда
Између сна и јаве
како потеже сабљу, можда,
да насади копију главе.

Да у једном комаду,
тај војсковођа без мане,
потомцима врати наду
да испред њих опет стане.

И устаде јуначина,
Крвав у облаку праха,
Згрожен рече: Спрдачина,
Легло срамоте и страха.

Над Србијом пада вече,
на трон сео нови вођа,
окупио  главосече
али нигде Карађорђа.

Откад мене нема више.
Ко штакори и бујице,
Све честито погазише
Србомрсци и Вујице.

Зар за ово дадох главу,
Од кумове страдах руке,
Зар храброшћу стекох славу
Због овог јада и бруке?

Но, не дај се српски роде.
Бој ће нови да се бије
Нема Срба без слободе
Рече прах оца Србије.

И ни реч више не рече 
Оде намрштивши чело
Проклињући главосече
Што му урнисаше дело.

И нестаде вожд у тами,
Оде тихо кое куде,
Пустивши да Срби сами
Злотворима својим суде.

Иван Рајовић

ŠIPAK.RS