ИЗЕМ ТИ ЖИВОТ У КРУГ С'С ЋОШКЕ
Трнем
си и мрем. Јевропејски град, па шта?!.И јас сам турил прозорчики. Убави. Неје да ме неје цвикер коштал, ал мерак си
цену нема. Женче си вели: Немој, Сортире, да те тамо сортирају у сиротињу. То
је голем град, тај Белград.
Јесте
Београд голем ал’ мен ’ тамбурају по
живци а не на њума. У стојадин ко у неизветроно собче. Укапирам кој’ сам андрак
направил.Такој то иде кад ме моје женче (Сојка се вика) напудила из авлију к'о
да ћу да закасним на ону гуранцију на председник. Тако ли се вика тој, 'бем ли
га? Несе знаје кум како си глође беда нас џуџе. Крнтија је крнтија, а сат ми добар, откуцава ли,
откуцава. Сојка би ме у кречану турила ако закасним пет минута.
Уличка, да је мој петал прерипи, али, која врева. Бленем ја у њиха и све си думал,
око очију, од бес, мора дрљке да ми се појавиле. Да си отворим пенџер, па да и
ја пцујем - нема си Сортир гоелми
речови, ал’ кад пцујем... Ал' у крнтији, све зарибало. Не порицам, имам си и ја поголем мерак на смејање него ли на кукање.
Ал, мен' си кука. Од к'ко је свет и век, човек, овакој к'ко га је Господ
саздаја, имал си мука и брука, ал' ова мојата голема испаде. Расте, леле, ко у
моју Сојку тесто.
Јевропејска
варош. Ни чорбачије ни абаџије не се дерњају вако. Не знам куде да са се
обрнерм, нема лединке да се човек
помоча. Ако си закасним на сарану кумашину, етој коџа бруке. Не знам шта ћу да
работим.
А
Сојка, ћурка, ставила пите и слатко од шипци у кесе од најлон.
- Неко си заблеја к'о да
му је мој бербек, Метко – татко:
- Склањај ту крнтију, све
ћу ти коске скршим. Морам у пет до дванаест дванасет да будем на Петлово брдо.
Нек
викају, ал’ за тепање ће видимо, Нисам пудљив. Ја си с’м посматрам, а у мен’
врви. Разлајало се све од малечко до големо. Проамшија сам уличку, и... А бе,
мислим се, јевропејци, све сте сами баксузи и катили. Ја бре не возим к'ако ви
оћете, ал, нека буде по ваш наум. Неки се
мангупи ударила у шпрдачину. Нашли угурсизи дан кад да зашунтаве. Отворим врата од шклопоцију. Изађем си из стомука, скинем си панталонке
... па гаћке и дрекнем си: Јевропејци, еву га, на изволте!
Урнебес.
Ма, неје салата у питање него церекање,
смејање... Кад, неко пологузно девојче
командова на ортаци:
-
Хватајте овај крш и окрените га за 180 степени.
А на
мен’ још стурене гаћке.
Уђем у
крнтију, умало не запевах: Дуње ранке, крушке караманке. Кад ми
Сојче много звоца, ја си зепевам туј
песму. Ал’ кум умрел, греота је. Неје живеја убаво. Таква му бил’ сорта,
од све се плашија. И џамбаси и пудљивци, све ће то штукне у смоничку кад – тад.
Један
си ошишанко блене у регистрацију, па ће:
-Господине,
ви сте са југа ?
-Неје то југо, то је стојадин ,
ћорчо - брецнух се.
-Види ти њега, тера шегу с нама.
Брате, знаш ли ти да је ово једносмерна улица?
-Запамтио сам тој за цел живот – које
викање, које пцовање... Никог, хвала богу, несам прегазија.
-Брате, ниси никог прегазија, ипак, пази куда
и како улазиш! – добаци ми оној полугузно девојче с’с неку алку у нос. Учни ми се да сам видел
како јој на увце виси бандаш од Софронијеву бициклу.
Одговарам: Бежаниско!
-
Одлично! Имам, гратис вожњу, и ко зна шта још?! Јужна пруго, гас до даске –
командова полугузно пиленце.
Мислим се: Куде је саг онај закон од
сексуално узнимиравање. Несе више знаје кој’ гога
пали и аздише. Ех, откуцава, откуцава нам.
Саг сам на знан ми пут. Ал’ коса ми се диже на тинтару. Круг! Не бил ту раније.
Ушепртљам се. Девојче ми помагал. Опет вриштање, пцување... Ух, изем ти живот
с'с круг на ћошке. Извуче ме гологузанка
из круг ал' ме сврати у неки шумарак крај пут.
Кренем си после сексуално васпитање да бар стигнем на даћу.
Сојче ми рекло да добро запамтим шта се у голем град једе, како си срчу супу,
мљацкају ли, држи ли туј дистанцију. Овој си последње, од њума, не
капирам. И, направија ми, женче, списак,
за радње, дуг ко швапски за стрељање.
Ал' оно си гологузно имал добру обуку -
узел си од Сортира коџа пара за дрешке ил' то бело... ко ћи ги знаје?!
Јес', тако си бил'. Сортир (не)је за џабе скидал гаћке.
Душан Мијајловић
Адски
0 коментара:
Постави коментар