DRUŠTVO
Daleko od užurbanog sveta
usamljen
čovek stoji
uveren
da ništa plemenito ne cveta
uvrede,
razočaranja i poniženja broji
Razočaran u svoja nadanja, snove...
Bespomoćan
starog sebe traži
Pita se ko
ga je stavio u okove ove
Ko ga je
bacio u vrtlog surovih laži
Uplašen od drugih i od samog sebe
beži u
skrovište svoje
u kome
od usamljenosti zebe
bezvoljan
da vrati svom životu boje
– Šta da radim? – često se pita.
Pitanja
se kao crne perle nižu:
– Dokle ću da živim podno ovog rita
i da li se očajnici iz pepela dižu?!
Tako zbunjen ne zna šta se oko njega dešava
Tako
razočaran ne zna kuda da krene
Tako
bespomoćan ne zna kako se to rešava
Tako
bezvoljan ne zna kako da se prene
Vrištao bi, al` ga niko čuti neće
Zna da
su u svojim skrovištima i ostali ljudi
Možda su
njihove zebnje čak i od njegovih veće
Možda se
i njima nijednog novog jutra ne budi.
Odlučno kreće, potražiće ih sada
Pitaće
ih šta se s njima dešava
Možda su
i oni stanovnici ukletog grada
Gde se ništa
samo od sebe ne rešava
Marina
Raičević
0 коментара:
Постави коментар