ПРЕДСТАВЉАМО НОВУ КЊИГУ "ПЛОВИДБА КРОЗ ГРЕБЕНЕ" МАРИНЕ РАИЧЕВИЋ

 

ДОБРО ЈЕ...

 

 

Пробудило ме Сунце. Прво што помислих- Добро је, ту је, сија још увек, Спуштам стопала на по д–  Добро је, и гравитација је ту.

 

Одтетурам некако до кухиње да приставим кафу. Сипам воду у џезву, укључим шпорет, отворим кантицу и имам шта да видим – остала само прашина. Куд ћу, шта ћу… Искључим шпорет и помислим –  Добро је, шпорет је искључен на време и струја није много потрошена.

 

Улазим у каду, пуштам воду, а вода ледена. Бојлер ради искључиво ноћу, значи- Црк‘о! Добро је… Могла је струја да ме убије.

 

Ужурбано се облачим да не закасним на посао. Имам пар кошуља и панталоне. Добро је, не морам много да размишљам шта да обучем.

 

Стижем на посао. У канцеларији позната намргођена лица, једва отпоздравише- Добро јутро. Добро је, неће ме питати како сам, ионако знам да их не интересује.

 

Пауза за доручак и кафу. Кафа- прва од јутрос! Од среће, заборављам да је доручак, направљен још синоћ, остао у фрижидеру. Добро је, не морам да размишљам шта ћу за ручак.

 

Улазим у градски превоз. Уобичајена гужва. Држим се за рукохват, пребацујем тежину тела с једне на другу док аутобус улази из кривине у кривину. Размишљам –  Добро је, овако одржавам тонус мишића.

 

Поново сам код куће. Тек под тушем, сетих се да нема топле воде и да нема кафе. Одлазим до кухиње, отварам фрижидер и узимам свој несуђени доручак. Добро је…

 

 

МОЛЕРАЈ

 

 

У холу приземља једне петоспратнице окупило се петнаестак људи. Председник Скупштине станара обрати им се речима:

 

- Добро вече! Хвала Вама који сте ту. Немамо кворум, али морамо да донесемо одлуку којом бојом да окречимо ходнике наше зграде. Ево, ја предлажем белу или светло плаву боју.

 

- Не долази у обзир… Нећу да имам осећај да улазим у болницу… Пу, пу далеко било… А и брзо се упрља , брате! Зашто да не буде, на пример, црвена?! То би баш било необично, оригинално и занимљиво. - рече станарка са петог спрата.

 

- Црвена – ни случајно! Ја сам партизановац! - добаци њен први комшија.

 

- Слажем се. Црвена – никако! Јесам звездаш, али то црвено би било идеолошки обојено.

 

- А шта фали црвеној боји?! - упита предлагачица црвене боје. Косовски божури, мајске руже…

 

- И комуњаре… - рече звездаш.

 

Председавајући примети да се ствари отимају контроли, па рече:

- Људи, ‘ајде да се на брзину договоримо к‘о људи. Свако од нас има обавезе.

 

- А, не… Ништа на брзину. Што је брзо, то је и кусо. - рече учитељица у пензији са станом на првом спрату. Уосталом, ту боју зидова гледаћемо сви до следећег кречења. Зашто не би била пастелно зелена или лимун жута?!

 

- Тачно се види да сте радили у школи… Да нацртамо, можда, и цвеће и дрвеће?! - убаци се најмлађи међу њима који се доселио пре пар месеци.

 

- Мало поштовања, младићу... Ево,  нека сваки спрат има своју боју – предложи председник.

 

- А која боја ће бити у приземљу? Ту сви пролазимо… А док стигнем до свог црвеног, петог спрата морам да гледам у боје које не волим.

  

- Пети спрат неће бити црвен!!! - готово истовремено викнуше партизановац и звездаш.

 

Наста општа свађа и галама. Учитељица и председник безуспешно су покушавали да смире ситуацију. Летели су нови предлози, увреде и псовке све док са плафона није пао повећи комад малтера. Срећом, нико није био повређен, али замало сви не изгибоше у борби ко ће први да изађе из зграде.

 

  

 

ПОПОДНЕВНА НЕСАНИЦА

 

 

Вратио се с посла. Био је гладан, али превише уморан да би размишљао које готово јело да одабере за ручак. Једва је смогао снаге да скине јакну и изује ципеле. Отишао је у собу и легао на ненамештен, али већ распремљен кревет.

 

 –  Дивна предност самачког живота – помислио је.

 

 Пожелео је одмах да заспи и да не мисли ни о чему. Затворио је очи. Његови капци пројектовали су преподневну сцену: Колегиница Сања улази у канцеларију и затиче га како гаси пикавац на симсу прозора. Јасно, као да је ту са њим у соби, чује њен глас:

 

–  Колега, пушите у канцеларији?! Сада сте ме потпуно разочарали.

Ставља јастук преко главе да пригуши гласове. Преврће се по кревету безуспешно покушавајући да заспи. Сетио се својих родитеља који га стално опомињу да је крајње време да се ожени и створи породицу. Стрес‘о би се сваки пут када би помислио на брак. Истина да би вероватно водио сређенији живот, али није желео да се одрекне своје слободе зарад намештеног кревета, спремљеног ручка и опраних тањира.

 

 Зазвонио је фиксни телефон. Знао је да, у време поподневног одмора, то могу да буду само нуђачи разних производа или анкетари. Ипак је устао. Зврдање телефона било је неподношљиво. Подигао је слушалицу.

 С друге стране зацвркутао је глас  – Добар дан, ја сам представница маркетиншке фирме „Инсомниа“. Да ли код куће имате неку женску особу?

–  Не….  –  слагао је. Није био сам.

 

 

 

 

ШТА ШТАМПА ШТАНЦА

 

ТЕЛЕГРАФ јавља: ДАНАС је КУРИР постао прави ИНФОРМЕР. АЛО, немојте бити изненађени! ПОЛИТИКА је то – борба на БЛИЦ. Ако вас занима шта ће бити прекосутра, купите сутра ВЕЧЕРЊЕ НОВОСТИ. ПРАВДА више не постоји! Нема је чак ни на киоску.

 

 

       

                        РАСПОРЕД ЧАСОВА ПОСЛЕ ШКОЛЕ

 

 

 

                           Организујте свом детету време,

                             скините му од досаде бреме.

 

                  

                                             Упишите га

                                     на курс страног језика,

                                      на курс манекенства ...

                                 Нека  и на неки спорт крене-

                                      тенис, по могућству,

                                        јер ту се већ ради

                                  о правом  преимућству.

 

 

                                             Упишите га

                             и у школу плеса, певања и глуме...

                      Да видите шта све Ваше дете и може, и уме.

 

             

                             Нека крене и на часове клавира...

                                     Могуће је да већ уме

                                  к`о Рубинштајн да свира.

 

 

                     Када му тако савршено организујете време,

                          само ће се скинути од досаде бреме.

                               Биће му испуњен сваки дан,

                                  а детињство ће му проћи

                                       док дланом о длан.

 

 

 

 

 

 

                                         НЕЋУ ДА СЕ МЕЊАМ

 

 

                                                Имам неки пос`о

                                                   није нека плата,

                                                ал` уз`о сам кредит

                                               на два`ес` шест рата.

 

 

                                            Чим се с посла вратим,

                                                једем шта се нађе.

                                              После ручка легнем

                                                јер ме умор снађе.

 

 

                                           Кад од дремке одморим,

                                            даљински узмем у руке 

                                           Све канале прешалтам,

                                               тражим туђе бруке.

 

 

                                                Погледам и вести.

                                          С телевизором се свађам.

                                             Прогнозу не чекам

                                               јер боље погађам.

 

 

                                             Не волим да читам.

                                           Шта ће мени књига?!

                                              Знам колико знам,

                                             за остало ме брига.

 

 

                                            Нећу да се мењам!

                                              Добро ми овако.

                                            Докле год сам жив,

                                             нек' ми буде тако.

 

 

 

 

 

 

 

 

ЋУТОЛОГИЈА

 

 

 

 –  Добро је, ћути…

Може и горе

Чујеш ли ме,

земаљски створе?!

 

 – Чујем те, чујем…

Ал‘ нећу да ћутим.

Ти ме бар знаш…

Не умем да мутим.

 

– Само ти настави

 са својом галамом,

 а онда се бори

 са свеопштом тамом.

 

 – Проучи мало ћутологију.

То ти је данас наука права!

Кад то примениш мало у пракси,

неће те толико болети глава.

 

 – Знам, знам…

Позната ствар.

Ал‘ то је проблем…

Ту је тај квар.

 

 – Па зашто се онда

паметан правиш?!

Зашто једноставно

не заборавиш?!

 

 – Рекох ти већ…

У томе је квар,

а то што ћутиш …

Твоја је ствар!

 

 

 

 

 

 

 

Ауторка о себи

 

 

Рођена сам у Пироту, граду на југоистоку СФРЈ, једанаестог мајског дана 1968. године. Волим датум и годину свог рођења. Петнаест пролећа пре мене, 11. маја, рођен је Ђорђе Балашевић, а `68. је била и остала једна прилично звучна година. Волела сам и своје рођено презиме и људима, који нису знали српски, на енглеском радо преводила његово значење  – „мали вук“. А онда су дошле деведесете „тужне и несретне“, што би рекао мој Ђоле, тако да данас помињем само своје новостечено презиме.

Моји родитељи, 1970. долазе у Бор – град злата и бетона. Руку на срце, није ми био најлепши град на свету. Зато сам се након завршетка друге године чувене „шуварице“ вратила у свој родни град да бих уписала Педагошку академију одлучна да кренем маминим стопама. Нисам знала да ли ћу бити учитељица или наставник, али сам знала да ћу радити у школи. После вишемесечног колебања да ли ћу да студирам математику или енглески, одлазим у Ниш и 1986. уписујем англистику на Филозофском факултету. Били су то дивни студентски дани понекад прошарани тремом и заливани сузама због неположених испита.

Деведесетих година почиње нова етапа и за земљу у којој сам рођена, и за мене, с тим што сам ја много боље прошла. Вратила сам се у Бор. Запослила у школи. Удала. Добила сина Алексу. Заволела град злата и бетона који се у међувремену пролепшао јер сам почела да га доживљавам другачије. По мени, Бор је најинтернационалнији град у Србији и региону.

У другој деценији другог миленијума, почињем да записујем своје мисли и запажања. Радила сам то и много раније. Прву своју песму написала сам у трећем разреду основне школе, а прву мисао, за коју се касније испоставило да је афоризам, 1993. Захваљујући јубиларној новчаној награди за двадесет година рада у просвети, 2014. године објављујем своју прву књигу, боље рећи књижицу, са насловом „Афоризми и још понешто“. Тираж од 200 примерака је плануо јер сам их све успешно испоклањала. Мој Алекса, у то време средњошколац, потражио ми је џепарац следећим речима: „Списатељице мајко, имаш ли ти пара?“ Његово питање помогло ми је да схватим како је немогуће бавити се писањем као терапијом и уз то и зарађивати.

Захваљујући промоцији књижице у Градској библиотеци и гостовању у јутарњем програму локалне телевизије, моје писање излази из  четири зида, а захваљујући петом – „фејсбук“ зиду излази и из Бора. Прва збирка у којој су заступљени моји афоризми била је „Осињак“. Алманах су приредили Горан Радосављевићи  и Миодраг Стошић. Објављен је 2015. године. Чињеница да се моје мисли  налазе у одличном друштву охрабрила ме је да наставим са писањем. Већ следеће године излази збирка „Жена и афоризам“ коју је приредила Деана Саиловић. Деја је успела да окупи двадесет припадница женског пола са простора моје некадашње земље. Захваљујући овој књизи, упознала сам дивне и духовите људе и посетила градове у којима никада нисам била – Бања Лука, Бијељина, Пљевља и Тетово.

 

 

 

Своју прву причу написала сам 2017. године. „Добро је...“ је добила прву награду 15. САТИРА ФЕСТА. Сећам се одлично тренутка када ме је телефоном позвао Бојан Љубеновић, председник жирија. Била сам у неверици данима.

Ова награда, као витамин за неухрањено самопуздање, подстакла ме је да наставим са писањем кратких прича и прича за децу. Ниједна више није добила награду. Изгледа да нису биле довољно добре као „Добро је...“

Први драмски текст написала сам у септембру 2016. године. На наговор своје колегинице Радице Волановић, с којом сам у школском тиму за организовање приредби, написала сам сценаријо на основу њене замисли како би требало да изгледа. „Пепељуга некад и сад“ била је целовечерња представа у сали Музике школе у Бору. Поново охрабрена, почела сам да пишем игроказе за потребе приредби колажног типа.

Сарадња са Игором Брацом Дамњановићем, почела је 2018. године када ме је именовао за свог помоћника сатиричног портала „Шипак“ и админа истоимене. ФБ странице. Исте године остварујем сарадњу са Александром Цвјетић, главне уреднице портала „Зелена учионица“ који се бави васпитно-образовним темама. Први текст написан за дневни лист „Данас“ објављен је у августу 2020.екстове у којима пишем о нашем урушеном образовном система повремено објављујем у дневном листу „Данас“.

У своје слободно време бавим се енигматиком. Нажалост, у последње време много мање него пре. У чаробни свет енигматике ушетала сам сасвим случајно тако што сам послала своје три стиховне загонетке на ФЕЗов конкурс 2015.  који је организовао Никола ЧД Пешић (1948 - 2019) афористичар и енигматичар из Ниша. На 15. СусретуИсте године постала сам  члан Енигматског клуба Бор. Крста Иванов, тадашњи председник клуба и апсолутни рекордер у састављању укрштених речи и дан-данас, помогао ми је да се моје палиндромске реченице, анаграми клинови и пирамиде нађу у часопису „Енигма“. Пар година, захваљујући Момиру Пауновићу  објављивани су моји афоризми.

 

Писање постаје моја потреба, уз то имам и јак мотив, а то је упознавање и дружење са људима. Никада нисам, нити намеравам да зарађујем на писању. Не пишем ни због награда јер ми је награда упознавање људи и дружење. Моје највредније награде су када деца  рецитују песме које сам написала и када учествују у игроказима и тако удахну живот свакој написаној реченици.

 

Данас се трудим да живим у Бору. Да бих избегла пуко животарење, настављам да пишем  од песама за децу, преко текстова у којима износим своју огорченост, па до кратких форми сатирично-хумористичног садржаја. Кажу да је смех лек. Нажалост, све га је мање на тржишту. Здравом хумору није лако да опстане у болесном друштву, а тако је неопходан јер може да постане наш појас за спасавање и пловидбу на броду званом живот учини сигурнијом и лепшом.

 

Афоризми  заступљени  у књигама Жена и афоризам; Један за све; Женско писмо; Смехом против короне; Афоризница; Књига мојих пријатеља; Живот пише афоризме и Ружичасти црњак (хрватски и српски афоризам). Остали сатирични радови, кратке приче и песме налазе се у више од неколико зборника издавачких кућа „Алма“ и „Креативне Радионице Балкан“. Објављене књиге: Афоризми и још понешто (2014);  Споменар једне учитељице (2015) – песме за децу; Лалилинт (2018) – афоризми; Осмех нам лепо стоји (2020) – игрокази за школске приредбе и  Прочешљане разбарушене мисли (2022) – афоризми.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Podeljeno

Share

Pin it

Tweet

Share

Share

Share

Buffer

Print

Administrator ШИПАК