PREDSTAVLJAMO NOVU KNJIGU PRIČA "ANALOGNE PRIČE" DEJANA TOFČEVIĆA

 

UPUTSTVO ZA UPOTREBU

Poštovani čitaoče,

Do­bro do­šao u mo­ju no­vu knji­gu. U njoj ćeš se na­ći u naj­ne­ve­ro­vat­ni­jim sve­to­vi­ma u ne­o­bič­nom dru­štvu, a pri­su­stvo­va­ćeš naj­čud­ni­jim do­ga­đa­ji­ma ko­je sam mo­gao iz­ma­šta­ti, ču­ti za njih ili ih do­ži­ve­ti. Po­ne­kad na pr­vo či­ta­nje ni sam ne­ćeš mo­ći da ra­zu­meš o če­mu se ra­di u ovim pri­ča­ma, jer po­ne­ki put upra­vo go­vo­re o do­ga­đa­ji­ma o ko­ji­ma se u nji­ma ne pi­še. Uz sva­ku pri­ču pro­či­ta­ćeš i mo­je krat­ko za­pa­ža­nje, ko­je mo­žeš sma­tra­ti smer­ni­com, po­u­kom ili čak uvo­dom ka­ko se pri­ča mo­že ra­zu­me­ti, ali ne mo­ra bi­ti i tvo­je, pa je mo­žeš ra­zu­me­ti ka­ko že­liš. Zbog to­ga je do­bro uz se­be ima­ti i ne­ku pi­salj­ku, jer ova knji­ga tra­ži do­pi­si­va­nje, pod­vla­če­nje, pre­cr­ta­va­nje i cr­ta­nje, za šta ima do­volj­no pro­sto­ra. Ona ho­će ak­tiv­nog i oštro­u­mnog či­ta­o­ca. Slo­bod­no joj pre­sa­vi­jaj stra­ne, pra­vi uši i ako že­liš na­či­ni od nje ku­pu­sa­ru, jer sa­mo dok do­bro no­si ožilj­ke knji­ga je ži­va, baš kao i čo­vek.

 

Dejan

DLANOVI

Bio je ve­li­ki vo­đa, a sa njim su do­šli i gro­mo­gla­sni apla­u­zi. Bi­lo je tu i za­sta­va ko­je su se vi­so­ko vji­o­ri­le iz­nad go­lo­gla­ve go­mi­le lju­di, gla­sne mu­zi­ke i trans­pa­re­na­ta. Go­li i bo­si su se ogr­ta­li sin­te­tič­kim za­sta­va­ma, ši­ve­nim u ne­koj da­le­koj ze­mlji de­či­jim ru­či­ca­ma, po­ku­ša­va­ju­ći da sa­kri­ju go­lo­ti­nju i žud­nju za pro­tek­ci­jom. Ni­je im uspe­va­lo, jer im je iz oči­ju izvi­ra­la sva­ko­vr­sna glad i sli­va­la se na ze­mlju žed­nu prav­de, ko­ja je kop­ni­la i ne­sta­ja­la u pra­ši­ni si­ro­ma­štva i ja­lo­vo­sti. Po­sle stra­stve­nih go­vo­ra bi usle­di­li na­me­šte­ni apla­u­zi. Eu­fo­ri­ja je pre i na­kon glav­nog go­vor­ni­ka raz­mi­ca­la obla­ke, ko­ji su po­sti­đe­no odla­zi­li da­le­ko, da­le­ko. Na­kon po­sled­njeg ur­li­ka sa go­vor­ni­ce pro­lo­mio se dug i una­pred do­go­vo­ren apla­uz, ko­ji je si­mu­li­rao ogrom­nu po­dr­šku ši­ro­kih na­rod­nih ma­sa. Po­sle to­ga su od­slu­ša­li go­vor i na ko­man­du ga pre­ki­da­li tap­ša­njem i gro­mo­gla­snim uz­vi­ki­va­njem una­pred na­ru­če­nih pa­ro­la. Ka­da je za­vr­šio glav­ni go­vor­nik, kon­fe­ren­si­je od­ja­vi skup a pri­sut­ni po­sma­tra­či vra­ti­še trans­pa­ren­te i bi­li su slo­bod­ni da odu. Ak­ti­vi­sta je od­mah po­šao ku­ći, jer ni­je bio pred­vi­đen za sen­dvič. Usput se tru­dio da ni­šta ne do­tak­ne vre­lim dla­no­vi­ma, ko­ji su još uvek bri­de­li od na­me­šte­nih apla­u­za, kao da se pla­šio da će na taj na­čin pre­ne­ti sa­put­ni­ci­ma ne­ku stra­šnu za­ra­znu bo­lest. U au­to­bu­su se dr­žao za šip­ku pre­kri­ve­nu ma­ra­mi­com i od­mi­cao se od broj­nih put­ni­ka kao da je ku­žan. Ka­da je sti­gao u dvo­ri­šte, pr­vo je na če­smi do­bro oprao ru­ke i li­ce. Ispred ku­će je svu­kao ode­lo i pro­du­žio u ku­pa­ti­lo da se ope­re do kra­ja. Ne­ko­li­ko pu­ta je sa­pu­njao te­lo i vre­lom vo­dom spi­rao ne­či­sto­ću ko­ju je do­neo sa so­bom. Ia­ko mo­kri, dla­no­vi su bi­li i da­lje ru­me­ni i vre­li od broj­nih apla­u­za i ni­ka­kvo pra­nje ih ni­je mo­glo vra­ti­ti u pr­vo­bit­no sta­nje. Na­red­nih da­na ose­ćao je nji­ho­vu to­plo­tu, ko­ja mu ni­je da­va­la mi­ra jer su ga je pod­se­ća­la ta to gde i sa kim je bio. Nje­go­vi dla­no­vi su sa­da ima­li do­dat­nu vred­nost i nji­ho­va vre­li­na je to­pi­la uda­lje­nost iz­me­đu slo­bod­nih rad­nih me­sta i ne­za­po­sle­ne de­ce.

 

 

 

Demokratiju nam daju na kašiku.

Kao heroin.

 

 

GALOP

 

Čo­vek i konj su jed­no. Pro­sto le­te niz cvet­nu li­va­du. Va­zduh se skla­nja pred nji­ma i ta­la­sa mu gri­vu. Ze­mlja po­drh­ta­va od sna­ge no­gu iza ko­jih od sil­ne br­zi­ne osta­ju iz­va­lje­ni bu­se­no­vi, a tra­va po­le­že u vr­tlo­gu stra­sti za ja­ha­njem. Br­zi­na je mah­ni­ta a di­zgi­ni ot­pu­šte­ni. Ja­hač ih tre­ska ne bi li br­zi­na bi­la ve­ća, a to­pot ja­či. Pu­nom sna­gom se čo­vek i konj pro­bi­ja­ju kroz spo­rost i oprez. Konj je pu­no­kr­van, a čo­vek obi­čan i krat­ko pod­ši­šan jer mu sme­ta du­ga ko­sa. Čo­ve­ka žu­lja no­vo, žu­to se­dlo, a ko­nja ne, nje­mu sva­ko od­go­va­ra. Če­lja­de di­še pu­nim plu­ći­ma dok mu se niz sle­po­oč­ni­ce sli­va znoj i na­ta­pa fla­nel­sku, ka­ri­ra­nu ko­šu­lju. Konj od­ma­hu­je gla­vom da bi se gri­va lep­še ta­la­sa­la i da­je di­na­mi­ku ovom ve­li­čan­stve­nom pri­zo­ru, za­tim nji­šti, do­zi­va­ju­ći iz da­le­ka one ko­ji su osta­li u ko­ra­lu. Oni mu sa ra­do­šću ržu­ći od­go­va­ra­ju i uz­bu­đe­nje me­đu nji­ma se po­ve­ća­va ka­ko im se ovaj par us­ko­vi­tla­nih emo­ci­ja i ži­vot­nih so­ko­va pri­bli­ža­va ogrom­nom br­zi­nom. Ra­dost do­ži­vlja­va vr­hu­nac ka­da se ovaj ko­lo­plet čo­ve­ka i ži­vo­ti­nje po­sled­njim da­ma­ri­ma sna­ge za­u­sta­vlja is­pred sa­mog ko­ra­la. Naj­mla­đi ždre­bac, uz­bu­đen sil­nom ener­gi­jom ko­ja bu­ja u svom za­no­su tu pred nje­go­vim oči­ma, pre­ska­če ogra­du pod uti­skom ve­li­čan­stve­ne sce­ne ko­ja opi­ja i sa­da on ho­će u ga­lop. Ne­str­plji­vo ka­sa i po­ska­ku­je oko tek pri­sti­glog pa­ra. Čo­vek skr­han umo­rom se je­dva dr­ži na no­ga­ma, pa iz­be­ga­va da ga gle­da ne bi li mu dao do zna­nja da mu vi­še ni­je do to­ga. Sav je pr­ljav, mo­kar i raz­dr­ljen, te je­dva če­ka da se ma­lo ure­di i ide ku­ći, ali još ne mo­že. Če­ka da mu konj sja­ši sa le­đa.

 

Danas ne možete dovesti konja u senat zbog stoke koja je napunila skupštinu.

 

LICE MESTA

 

Ubi­ca je do­šao na li­ce me­sta, ali je ubi­je­ni ka­snio. Re­šio je da ga ma­lo pri­če­ka. U po­čet­ku to ni­je sme­ta­lo li­cu me­sta, čak je i bla­go­na­klo­no gle­da­lo na ubi­ci­nu ne­po­ko­le­blji­vost. Na­lič­je me­sta je pot­pu­na nje­go­va su­prot­nost i ne že­li da ova­ko le­po me­sto dan­gu­bi, pa po­sla po au­to­mo­bil ko­ji je vr­to­gla­vom br­zi­nom na­pu­stio pra­vac kre­ta­nja i po­se­tio li­ce me­sta, kad je već tu. Sre­ćom, ubi­ca je u me­đu­vre­me­nu spo­znao vred­nost ži­vo­ta, ba­cio pi­štolj u tr­nje i oti­šao da tra­ži ne­ki dru­gi po­sao. Zbog to­ga se na li­cu me­sta ni­je ni­šta de­si­lo, jer se ni­ko ni­je za­de­sio ta­mo ka­da je tre­ba­lo, ali je nje­go­vo na­lič­je sa­mo od­hu­ki­va­lo i pro­kli­nja­lo ži­vot kle­ti, tek to­li­ko da ne­su­đe­ni ubi­je­ni, dok je ka­sne­ći pro­la­zio, ni­je mo­gao ni­šta na­slu­ti­ti.

 

Svedok je spreman da da iskaz.

Ne može više da čeka dok se zločin desi.

 

 

ZNAK

 

Ulaz u sve­ti­li­šte je bio za­kr­čen lju­di­ma, ne­ko­li­ci­na je sta­ja­la na­po­lju, is­pred vra­ta. Po­mi­sao o ula­sku se sva­ki put od­bi­ja­la od mno­štva te­la ko­ja su is­pu­nja­va­la za­gu­šlji­vu i pr­lja­vu pro­sto­ri­ju.

Ho­do­ča­sni­ci su če­ka­li Znak du­že od dva sa­ta a zna­li su da ni­su do­šli uza­lud jer je na sta­klu pi­sa­lo da ra­di od se­dam do če­tr­na­est i tri­de­set. Do sa­da su dva star­ca i jed­nog de­ča­ka iz­vu­kli na­po­lje bez sve­sti, ali sa­mo du­bo­ka ve­ra u rad­no vre­me je osta­le osta­vlja­la ne­po­ko­le­ba­ne.

Bo­žan­stvo se ubr­zo po­ja­vi­lo u obli­ku aro­gant­ne, ne­ra­spo­lo­že­ne že­ne. Naj­bli­ži su od­mah po­če­li me­ta­ni­sa­ti is­pred otvo­ra u sta­klu, a ona ih po­zdra­vi od­ma­hu­ju­ći ner­vo­zno ru­kom: "Šta ću ja što me je na­čel­nik do sada za­dr­žao, ni­sam ja kri­va..."

Ali, gle evo i Zna­ka! Bo­žan­stvo ga uze iz fi­o­ke i pri­slo­ni na sta­klo šal­te­ra. Bio je od kar­to­na na kom je ve­li­kim cr­ve­nim slo­vi­ma pi­sa­lo "PAUZA", a ma­lo ma­njim "09.00-09.30". Za­tim je iz tor­be uze­lo pro­vid­nu ke­su u ko­joj je bio pa­pir kroz ko­ji su se pro­bi­ja­le ma­sne fle­ke i po­no­vo na­pu­sti­la pro­sto­ri­ju.

Ver­ni­ci su bi­li odu­še­vlje­ni jer ni­su do­šli uza­lud. Do­če­ka­li su Znak nji­ma upu­ćen.

 

Nismo naišli na ćutanje administracije.

Šalterska radnica još urla na nas.

 

 

ONEOBIČENO VIĐENJE SVIJETA

 

 

 

De­jan Tof­če­vić je pre­po­zna­tlji­vo ime i pre­zi­me na­še sa­ti­re. Do sa­da je ob­ja­vlji­vao sa­mo knji­ge afo­ri­za­ma, ma­da je, uz njih i pje­sme, is­to­vre­me­no, bio po­sve­ćen i pi­sa­nju krat­kih pri­ča ko­je je ob­ja­vlji­vao u pe­ri­o­di­ci, a za ne­ke od njih, ko­je su za­stu­plje­ne u knji­zi „Ana­log­ne pri­če“, bio i na­gra­đi­van. Tof­če­vi­ću je, me­đu­tim, ovo pr­va knji­ga krat­kih pri­ča ko­je je sa­ku­pio i ob­ja­vio me­đu ko­ri­ca­ma knji­ge. U knji­zi ima pri­ča ko­je su sta­re i po dvi­je de­ce­ni­je što zna­či da su, de­fi­ni­tiv­no, iz­dr­ža­le pro­bu vre­me­na i sa­da se, kao ta­kve, po­ja­vlju­ju pred či­ta­o­ci­ma.

Na­slo­vom „Ana­log­ne pri­če“ su­ge­ri­san je od­nos me­đu pri­ča­ma za­stu­plje­nim u knji­zi; re­klo bi se da je ri­ječ o pri­ča­ma u od­re­đe­nim aspek­ti­ma me­đu so­bom srod­nim či­me je či­ta­lac po­zvan da tra­ži ve­ze me­đu nji­ma i da raz­mi­šlja šta je to što ih, osim či­nje­ni­ce da su dje­lo is­tog au­to­ra, dr­ži na oku­pu. I ra­spo­red sa­mih pri­ča za­stu­plje­nih u knji­zi je se­man­ti­zo­van na sli­čan na­čin. Pri­če su, na­i­me, po­re­da­ne abe­ced­nim re­dom svo­jih na­slo­va, što go­vo­ri o to­me da su dio jed­nog si­ste­ma ko­ji bi u se­bi mo­gao bi­ti i dru­ga­či­je struk­tu­ri­ran, a da se zna­če­nje knji­ge u cje­li­ni u bit­nom ne pro­mi­je­ni. Sva­ka od pri­ča je, on­da, dje­lić je­din­stve­nog vi­đe­nja svi­je­ta i sva­ka od njih osvje­tlja­va po ne­ki od nje­go­vih ele­me­na­ta bri­žno, od jed­ne do dru­ge, ču­va­ju­ći oso­be­nu per­spek­ti­vu za ko­ju se Tof­če­vić po­tru­dio da bu­de iz­u­zet­no osjet­na i da ni­jed­nog tre­nut­ka ne bu­de za­sje­nje­na pred­sta­vlje­nim sa­dr­ža­ji­ma. Umjet­nič­ki svi­jet ovih krat­kih pri­ča, da­kle, od­li­ku­je je­din­stvo u po­gle­du per­spek­ti­ve sa ko­je se pred­met­no­sti i do­ga­đa­ji u nje­mu pre­zen­tu­ju.

Uput­stvo se ja­vlja i u funk­ci­ji na­ja­ve u po­gle­du to­ga ka­kve ele­men­te pri­po­vi­je­da­nog svi­je­ta či­ta­lac mo­že oče­ki­va­ti (naj­ne­vje­ro­vat­ni­ji svje­to­vi, ne­o­bič­no dru­štvo, naj­čud­ni­ji do­ga­đa­ji ko­je je au­tor mo­gao iz­ma­šta­ti, ču­ti za njih ili ih do­ži­vje­ti). Po­bro­ja­na svoj­stva uka­zu­ju na pri­su­stvo fan­ta­sti­ke u Tof­če­vi­će­vom pro­znom iz­ra­zu, ko­ji se, me­đu­tim, ni­jed­nog tre­nut­ka, ne li­ša­va ni ele­me­na­ta „stvar­no­sti“, o ko­ji­ma, ta­ko­đe, uvi­jek ima šta da ka­že, ali to či­ni na hi­je­rar­hij­ski ni­žim slo­je­vi­ma, jer je ni­vo iz­nad ko­jeg ne po­sto­ji ni­je­dan dru­gi u ovim pri­ča­ma, pre­vas­hod­no, estet­ski. Za Tof­če­vi­ća je, ne­ma sum­nje, va­žni­je ka­ko ne­go šta re­ći, a to či­ni ta­ko da u sva­kom tre­nut­ku či­ta­o­cu obez­bje­đu­je za­do­volj­stvo u tek­stu i mo­ti­vi­še ga na či­ta­nje od ko­ri­ce do ko­ri­ce, što mo­žda ne bi us­pio da mu je u pr­vom pla­nu bi­lo pu­ko pre­no­še­nje po­ru­ke ili ne­kog sa­zna­nja iz obla­sti „stvar­no­sti“. Tof­če­vić nam, na taj na­čin, omo­gu­ća­va da gor­ke pi­lu­le na­pu­nje­ne sa­dr­ža­ji­ma iz „stvar­no­sti“ lak­še pro­gu­ta­mo ras­tvo­re­ne u estet­skim efek­ti­ma ko­je svo­jim umi­je­ćem pro­i­zvo­di.

Tof­če­vić se u “Ana­log­nim pri­ča­ma” ko­ri­sti ra­zli­či­tim mo­guć­no­sti­ma pri­po­vje­da­ča. Ne­ka­da je to pri­po­vje­dač ve­zan za lik ko­ji je i sam pro­ta­go­ni­sta rad­nji, ne­ka­da za­u­zi­ma po­zi­ci­ju svje­do­ka, vi­še ili ma­nje upri­sut­nje­nog u svi­je­tu o ko­jem ka­zu­je. U ne­kim si­tu­a­ci­ja­ma Tof­če­vi­ćev pri­po­vje­dač kom­bi­nu­je ra­zli­či­te mo­guć­no­sti za kre­i­ra­nje umjet­nič­ke po­ru­ke.

U ne­kim pri­ča­ma je ova in­stan­ca i naj­va­žni­ji ele­ment umjet­nič­ke struk­tu­re, re­ci­mo u pr­voj u knji­zi (“A sa­da ja”) gdje je i na­slo­vom su­ge­ri­san obrt u ve­zi sa pri­po­vje­da­ju­ćom in­stan­com. Do obr­ta do­la­zi ot­kri­va­njem, na kra­ju pri­če, iden­ti­te­ta ka­zi­vač­kog su­bjek­ta – to je Pi­no­kio, či­ja se po­zna­ta pri­ča pre­ko­di­ra za po­tre­be kre­i­ra­nja no­ve po­ru­ke. Ri­tam u ovoj pri­či, za­sno­van na go­mi­la­nju gla­go­la ko­ji ozna­ča­va­ju na­či­ne zlo­sta­vlja­nja ko­ma­da dr­ve­ta od stra­ne čo­vje­ka, di­na­mi­zu­je pri­po­vi­je­da­nje do tre­nut­ka ka­da ko­mad dr­ve­ta, na­kon što mu vi­la udah­ne ži­vot, kre­će u osve­tu. Kraj pri­če pra­vi oštar kon­tra­punkt do­ta­da­šnjem to­ku zbi­va­nja i do­dat­no do­pri­no­si uti­sku da ima­mo po­sla sa na­či­nom ka­zi­va­nja ko­ji je bli­ži po­e­zi­ji, ne­go pro­zi.

Do­bar dio Tof­če­vi­će­vog umi­je­ća po­či­va na in­ver­zi­ji – u vi­še pri­ča ne­ži­ve pred­met­no­sti uz­i­ma­ju svoj­stva ži­vih, dok se ži­vi li­ko­vi pre­tva­ra­ju u objek­te i te­me nji­ho­vih op­ser­va­ci­ja, či­me se obez­bje­đu­ju ve­li­ke za­li­he one­o­bi­če­nog vi­đe­nja svi­je­ta. Sa ta­kvim po­stup­kom se su­sri­je­će­mo već u pr­voj pri­či, či­ji i na­slov („A sa­da ja“) su­ge­ri­še ra­di­kal­nu pro­mje­nu iz­vo­ra ka­zi­va­nja, a ujed­no i fo­ku­sa per­cep­ci­je svi­je­ta ko­ji se pred­sta­vlja.

Sli­čan po­stu­pak je pri­mi­je­njen i u pri­či „Bron­za­no do­ba“, gdje se in­ver­zi­ja za­sni­va na oži­vlja­va­nju bron­za­nih spo­me­ni­ka. Le­gu­ra ži­vog i ne­ži­vog u ovoj pri­či obez­bje­đu­je joj efe­kat gro­te­ske. Pri­ča po­či­nje op­ser­va­ci­ja­ma o ci­je­ni bron­ze i slič­nih ma­te­ri­ja­la či­me se već stva­ra de­tro­ni­zu­ju­će zna­če­nje ko­jim se obu­hva­ta sve ono što jed­na kul­tu­ra bi­ra da me­mo­ri­še. Ra­zot­kri­va se uslo­vlje­nost kul­tu­re sje­ća­nja od mo­me­na­ta ko­ji sa njom ne­ma­ju do­dir­nu tač­ku. Te­ma­ti­zo­van je i od­nos iz­me­đu bron­za­nih ve­li­ka­na i nji­ho­vih ži­vu­ćih po­to­ma­ka ko­ji vr­hu­nac gra­da­ci­je do­bi­ja u po­sljed­njoj re­če­ni­ci, da bi se sav sim­bo­lič­ki po­ten­ci­jal bron­ze pot­pu­no uki­nuo u afo­ri­zmu ko­ji iz svog ugla ba­ca mlaz svje­tlo­sti na ci­je­lu pri­ču su­ge­ri­šu­ći smjer u ko­jem je va­lja či­ta­ti.

U ne­kim pri­ča­ma iz­o­sta­ju rad­nje u ko­rist ra­zvo­ja ese­ji­stič­kih pa­sa­ža, pa se o Tof­če­vi­će­vim pri­ča­ma mo­že go­vo­ri­ti kao o spe­ci­fič­noj mje­ša­vi­ni knji­žev­no­sti i fi­lo­zo­fi­je. Ta­kvom uti­sku do­pri­no­si Tof­če­vi­će­va ana­li­tič­nost u pre­do­ča­va­nju umjet­nič­ke zbi­lje kao u pri­či „Ga­lop“, ko­ja dje­lu­je kao stu­di­ja sli­ke, či­ja se in­ver­zi­ja ogo­lja­va u sa­moj po­en­ti pri­če, gdje se gro­te­ska po­tvr­đu­je kao je­dan od bit­nih me­ha­ni­za­ma ko­ji uče­stvu­ju u stva­ra­nju Tof­če­vi­će­vog svi­je­ta.

Ne­ke od pri­ča do­no­se do­sta pe­si­mi­stič­ne an­tro­po­lo­ške uvi­de, kao „Cilj“, „Čo­vek i vi­la“ ili „Čo­vek na moj na­čin“. Pri­ča “Cilj” de­mon­stri­ra Tof­če­vi­će­vu vje­šti­nu ale­go­rij­skog ka­zi­va­nja ko­je vr­hu­nac do­sti­že u for­mu­li­sa­nju an­tro­po­lo­škog sa­zna­nja o (ne)mo­guć­no­sti do­sti­za­nja ci­lje­va. Pri­ča „Čo­vek i vi­la“, pro­tiv­no svim oče­ki­va­nji­ma o vi­la­ma na­sta­lim na te­me­lju usme­nog stva­ra­la­štva, vi­li je na­mi­je­ni­la sa­svim dru­ga­či­ju funk­ci­ju – po­sta­je de­mon­sko bi­će ko­je usmr­ću­je čo­vje­ka ko­jem je pri­je to­ga is­pu­ni­lo že­lju. Kraj pri­če u zna­ku je pot­pu­nog slo­ma vje­re u usre­ći­telj­ske pro­jek­te i ta­mo gdje su do­sad bi­li mo­gu­ći – u baj­ka­ma.

Po­li­tič­ka sa­ti­ra či­ni je­dan od va­žni­jih slo­je­va Tof­če­vi­će­vih krat­kih pri­ča. U pri­či pod na­zi­vom „Fo­te­lja“ bu­kva­li­za­ci­ja me­ta­fo­re sra­sta­nja sa fo­te­ljom stva­ra gro­te­skan lik iza­bra­ni­ka.

Ton pri­po­vi­je­da­nja o te­ma­ma kao što su glad ili si­ro­ma­štvo, Tof­če­vić de­pa­te­ti­zu­je pri­stu­pom ko­jim se na ta­kve po­ja­ve gle­da kao na ne­mi­nov­nost ko­joj se va­lja pri­la­go­di­ti i na ko­je bi se mo­glo i otu­pje­ti, pa je to­me pri­la­go­đen i na­čin na ko­ji se u pri­či „Glad 1“ pri­po­vi­je­da o ovim te­ma­ma.

U dru­goj pri­či o ovoj te­mi, pri­či „Ma­gla“, ko­ja je na­gra­đe­na na Sa­ti­ra fe­stu 2012. go­di­ne, pri­stup je dru­ga­či­ji, ov­dje su dje­ca ju­na­ci i no­si­o­ci fo­ka­li­za­ci­je što, ta­ko­đe, de­pa­te­te­ti­zu­je pri­po­vi­je­da­nje o te­mi gla­di ne od­ri­ču­ći se mo­guć­no­sti lir­skog, go­to­vo sno­li­kog ka­zi­va­nja. Ov­dje do iz­ra­ža­ja do­la­zi Tof­če­vi­će­vo afo­ri­stič­ko umi­je­će da oko od­re­đe­nih fra­ze­o­lo­gi­za­ma („pro­da­ti ma­glu“, „od to­ga hle­ba ne­ma“), nji­ho­vim de­kom­po­no­va­njem, kom­bi­no­va­njem te po­mje­ra­njem nji­ho­vih zna­če­nja u smje­ru bu­kva­li­za­ci­je, iz­gra­di či­tav je­dan svi­jet. Tof­če­vić nas do­vo­di bli­zu je­zič­kim je­di­ni­ca­ma iz sva­kod­nev­ne upo­tre­be i pri­mo­ra­va nas da iz njih iš­či­ta­mo nji­ho­va naj­zlo­ćud­ni­ja zna­če­nja.

Dje­či­ja tač­ka gle­di­šta, sklo­na ani­mi­ra­nju ne­ži­vih pred­met­no­sti upo­šlje­na je i u pri­či „Me­ha­ni­zam“, gdje su pred­nji i zad­nji to­čak bi­ci­kla vi­đe­ni sa ma­či­jom, od­no­sno pse­ćom du­šom. I ona pre­do­ča­va je­dan aspekt svi­je­ta pre­ma ko­jem je on po­di­je­ljen na lov i pli­jen, upr­kos če­mu se u nje­mu još mo­že uži­va­ti kao u vo­žnji bi­ci­klom, što či­ni da u ovim pri­ča­ma, ia­ko če­sto do­no­se ne­ve­se­le pri­zo­re iz stvar­no­sti, ipak tri­jum­fu­je ži­vot­ni op­ti­mi­zam.

Pi­sa­nje pro­ze ni­je sa­mo sred­stvo Tof­če­vi­će­vog iz­ra­ža­va­nja, već je i te­ma po­je­di­nih pri­ča kao što su „Du­bo­ko ora­nje“ ili „Na­do­mak pri­či“. U pr­voj od njih sin­tag­ma iz na­slo­va po­sta­je me­ta­fo­rič­na ozna­ka za čin pi­sa­nja ko­ja se ra­zvi­ja u tek­stu dok je u dru­goj sa­mim na­slo­vom di­rekt­no sa­op­šte­no da se pri­ča sa­mo­za­lju­blje­no ba­vi sa­mom so­bom. Zna­čaj ova­kvih krat­kih pri­ča sa­dr­žan je i u to­me što je u nji­ma mo­gu­će tra­ga­ti za au­to­ro­vom au­to­po­e­ti­kom. U „Na­do­mak pri­či“ ona je pri­lič­no ek­spli­cit­no sa­op­šte­na već u pr­vom pa­su­su gdje pri­po­vje­dač ot­kri­va ka­kvu bi pri­ču že­lio da na­pi­še: „No­vu pri­ču bih na­pi­sao ta­ko da sed­neš, pro­či­taš je u jed­nom da­hu i dok iz­di­šeš ne­o­če­ki­va­nom po­en­tom te po­go­dio po­sred in­te­lek­ta“. Vi­di­mo da pi­sac ostva­ru­je ko­mu­ni­ka­ci­ju sa či­ta­o­cem, či­jeg pri­su­stva kao da je u sva­kom tre­nut­ku svje­stan. Vri­jed­na pa­žnje je i či­ta­lač­ka si­tu­a­ci­ja ko­ja se ak­ti­vi­ra u ovoj pri­či – pi­sac za­mi­šlja či­ta­o­ca kao ne­ko­ga ko bi pri­ču či­tao u sa­mo­ći li­šen ra­do­sti di­je­lje­nja. Te­ma či­ta­nja je da­ta sa svo­je tu­žni­je stra­ne. U za­vr­šni­ci pri­ča se vra­ća na pi­šče­vu si­tu­a­ci­ju: pi­sac ne skri­va svo­je sta­nje „na­do­mak oča­ja“ pred bi­je­lom stra­ni­com otvo­re­nog do­ku­men­ta gdje bi, u ide­al­nim uslo­vi­ma, tre­ba­lo da se po­ja­vi pri­ča. Me­đu­tim, na sre­ću pi­sca i či­ta­la­ca, pri­ča ipak na­la­zi na­čin da se po­ja­vi i u uslo­vi­ma ko­ji joj ne po­go­du­ju, ma­kar kao pri­ča o ne­mo­guć­no­sti da se pri­ča na­pi­še, što je če­sta post­mo­der­ni­stič­ka te­ma.

Ni­jed­nog tre­nut­ka ne gu­be­ći iz vi­da Če­ho­vljev sa­vjet da je u krat­koj pri­či bo­lje re­ći ma­nje ne­go su­vi­še, De­jan Tof­če­vić je na­pra­vio iz­u­zet­nu knji­gu sa vi­še od sto za­stu­plje­nih krat­kih pri­ča ko­ja sa­da mo­že spo­koj­no iza­ći i pred naj­stro­ži kri­tič­ki sud i za­do­vo­lji­ti i naj­za­htjev­ni­je estet­ske po­tre­be či­ta­la­ca.

 

Bojan Rajević

 

 

Dejan Tofčević

 

Ro­đen je 10. ju­na 1971. go­di­ne u Uži­cu. Odra­stao je u Ba­ji­noj Ba­šti. Pi­še afo­ri­zme, krat­ke pri­če i pe­sme.

Knji­ge afo­ri­za­ma: ,,Cr­no na be­lo” (2002), ,,Pred­ska­za­nje pro­šlo­sti” (2009) i ,,Iza­bra­ni afo­ri­zmi” (2023).

Sa Sa­vom Mar­ti­no­vi­ćem i Velj­kom Raj­ko­vi­ćem pri­re­dio je An­to­lo­gi­ju cr­no­gor­skog afo­ri­zma “Ri­jet­ke če­sti­ce”.

Afo­ri­zmi su mu pre­vo­đe­ni na: ru­ski, bu­gar­ski, ma­ke­don­ski, en­gle­ski, ru­mun­ski, ba­skij­ski, ita­li­jan­ski i fin­ski je­zik.

Do­bit­nik je broj­nih na­gra­da za pe­sme, pri­če i afo­ri­zme. Za­stu­pljen je u mno­gim an­to­lo­gi­ja­ma, zbor­ni­ci­ma i pa­no­ra­ma­ma na do­ma­ćim i stra­nim je­zi­ci­ma.

Ra­di kao kon­tro­lor le­te­nja. Gra­đan­ski je ak­ti­vi­sta za po­druč­je ur­ba­ne mo­bil­no­sti.

Ži­vi u Pod­go­ri­ci.

Podeljeno

Share

Pin it

Tweet

Share

Share

Share

Buffer

Print

Administrator ШИПАК