НОВА КЊИГА АФОРИЗАМА НИНУСА НЕСТОРОВИЋА "11:52"

СВЕВИДЕЋИ ПРОЗОРИ СЛЕПЕ УЛИЦЕ –

АФОРИЗМИ НИНУСА НЕСТОРОВИЋА

„Афоризам ме је одржао“, узвикну сатира!

Данас, да би лепо живео у Србији, није довољно да будеш глуп и да ништа не знаш да радиш. Треба то знати и наплатити.

Они који су увек спремни на најгоре за боље и нису!

Сатиричар Нинус Несторовић неодољиво ме подсећа на дете из Андерсенове бајке Царево ново одело. Међу онима који мудро ћуте, он упорно понавља да је цар го, не разоткривајући, притом, само царску голотињу. У својим најбољим афоризмима, он свима нама подмеће оно неумољиво Гогољево огледало, не штедећи ни нас ни себе.[1] Несторовић неумољиво подсећа оне који се теше релативизујући истину, морал и правду да увек, и у слепој улици, постоје прозори иза којих неко гледа, види и памти и говори, спасавајући своју и нашу душу, јер: „Ако је улица слепа, прозори у њој сигурно нису.“ Мада, могу бити свесно заслепљивани и замазивани моћним и безнадно лажљивим „прозором у свет“ – телевизијом: „Кад погледам у телевизор видим једно, а кад погледам кроз прозор видим нешто сасвим друго... Лаже прозор!“ Цела прича о информисању, цео моћни и (слабо) скривени наратив који читамо из афоризама Нинуса Несторовића о лажном информисању и лажима које нам замазују и очи и прозоре – сажет је у тврдњи: „Лаже прозор“. Сатиричар нас тако тобоже штити од непожељне и опасне истине, попут оне млађахне љубавнице глумца Чича-Илије Станојевића, која му је, када је затекао у кревету с официром, поручила у кафану: „Драги Чича, оно што си видео својим очима, није истина.“ А ако прихватимо да нас властите очи и властити прозори лажу, опомиње нас сатиричар, сами смо криви за парадокс с којим се (нећемо?) суочити: „Моји прозори су само изнутра прљави. Споља су окупани сунцем.“

Већина речничких дефиниција сатире међусобно се подудара: по духовном ставу, сатира, од афоризма и епиграма до новеле и романа, јесте „оштра осуда једног друштва или људских мана”, чији „основни циљ је да укаже на друштвене или моралне слабости, пороке и злоће, да их извргне руглу и подсмијеху и да на тај начин допринесе њиховом отклањању”.[2] Да би се реализовала та критичка усмереност на „мане, лудости, глупости, срамне поступке људи”[3], подстичући тежњу да се оне суштински промене и искорене, сатиричар и његов читалац/слушалац морају делити заједнички вредносни систем. Ипак, границе сатире као књижевног жанра нису ни синхронијски ни дијахронијски јасне и недвосмислене. Најбоља сатира прелази с лакоћом границе свога времена, па тиме и непосредне поводе који су је изнедрили, али добар сатиричар мора гађати јасну, препознатљиву мету, или ће, ако то не чини, његов сатирични исказ постати шарена лажа: „Познати сатиричар се у својим делима већ обрачунао са облацима, злим вилењацима и чаробњацима. На реду су лептирићи и шарени коњићи”, а таквом, „Отупелом перу златно држаље даје лажни сјај” (подвукла Љ. П. Љ.) Осуђен на најгоре[4], сатиричар не може себи дозволити привилегију да бојкотује режим с којим се не слаже[5], ни да с презиром окрене главу од истине. Мада: „Ако се кријете од истине, сакријте се испред телевизора. Ту вас она никад неће пронаћи.“ Нема домена нашег живота и искуства у који не захватају Несторовићеви афоризми: од људске природе по себи, односа према слободи и према Богу, преко уметничких дела, особито уметности речи, истине и слободе исказа, до свих видова политичког живота у коме сатиричар и његова заједница учествују – односа према вођи, власти, закону... Облици исказивања сатире могу ићи од оштре, горке инвективе и подсмеха, преко ироније и сарказма, до филозофског исказа који се колеба на самој граници сатире.[6]

Горка инвектива и подсмех Нинуса Несторовића захвата све сегменте јавног живота, не заобилазећи оне најмоћније: скупштину[7], моћнике[8], гласаче који су их изабрали[9], медије[10], лажне патриоте[11] и самог вођу: „На челу наше луднице не налази се психијатар, него лудак. Пацијенти су тако одлучили.” Ти пацијенти су незаобилазни предмет неумољивог, оштрог хумора. Тако простачки идиом, уличну псовку – „Не једи говна!“ – Несторовићев „грађанин покорни“ претвара из драстичне увреде у лично право којим се поноси: „Мене може неко само фино да замоли да престанем да једем говна. Да ми забрани не може нико.“ Најзад сви постајемо предмет псовке коју смо, према сатиричару, заслужили тражећи кривца за властиту судбину негде друго: „Није нама крива Дрина, пизда ли нам материна!“[12]

Ефектно искоришћена псовка отвара увид у сложен и слојевит дијалог Нинуса Несторовића с традицијом, усменом, писаном, културном и историјском: „Нацисти су некада давно користили пацовске канале, а ми данас телевизијске. Они су бежали од заслужене казне, а ми од стварности.“ Једноставне облици[13], „у обичај узете речи“, синтагме или реченице, особене формуле које прожимају наш језик, повезују језик усмене и писане књижевности и језик свакодневнице, те веровања, културно и историјско искуство прошлости и савремености. Они доносе особену уштеду духовне и интелектуалне енергије.[14] Као „готово”, ауторитетом предака и колектива освештано уобличење искуства, једноставни облици могу бити и начин истицања властитог припадања одређеној заједници или култури, и повод за критичко конфронтирање с њом. Врло слично, у суштини, функционишу и афоризми, указујући на различите видове духовне заокупљености и трауматична искуства заједнице која их прихвата. Несторовићев афоризам често се обликује као особени дијалог са усменим облицима, садржајни, па и формални. (Ритмизована проза, контраст, парадокс, унутрашња рима, пренесено значење речи, парафраза, парономија јављају се као поступци и у грађењу једноставних облика усмене књижевности и у грађењу афоризама.)

Код Несторовића ови усмени идиоми често постају предмет иронијске деконструкције. Утешни оптимизам усмене изреке „нема зиме“, у значењу биће добро, нема опасности и невоље, пориче се померањем ка календарском значењу именице зима, које асоцира на време и трајање: „Ако наш вођа настави овако вредно да ради, не само да за многе од нас неће бити зиме, него неће бити ни пролећа, ни лета, ни јесени...“ Цитатни дијалог с једноставним облицима усмене књижевности може сугерисати лажну наивност („само питам“): „Ако се и деси да се сви Срби једног дана уједине, с које стране закона је планирано да буду: с ове или с оне?“ Сатиричар не пристаје на једноставна решења, попут флоскуле о јединству као универзалнм решењу свих српских невоља, и опомиње свог читаоца да се уједињење може остварити и као понижавајуће јединство стада: „Свуда у свету овце блеје. Само код нас ћуте.“ У дијалогу са усменим изрекама: „Мисли све што лети то се једе“, или „Да му кажеш: ’Во лети’, изишао би да види куд лети“, израста горки афоризам, који тематизује страшну лакоћу умирања на овим просторима: „Нема све што лети крила. Ево, на пример, главе...“

Предмет сатире бивају и они који на различите начине преузимају/узурпирају божју свемоћ у односу на ближње[15], па и они који проповедају (или прекрајају?) божју реч по мери власти: „Боље вам је да код нас покушате да одвојите цркву од бога, него цркву од државе. Веће су вам шансе да успете.“ Сам Бог као да постаје немоћни посматрач нашег земаљског пакла, или, ако верујете медијима, раја.[16]

Улогу свемогућег господара наше судбине у афоризмима Нинуса Несторовића преузима вођа/диктатор: „Боље би било да нас је обузео ђаво, него вођа. Лакше би га истерали из нас[L1] “. У афоризмима о вођи успоставља се својеврсни цитатни дијалог с Домановићем[17] и његовим слепим вођом, али без непосредног преузимања. Униврезална алегорија о слепцу који води своје следбенике у пропаст, помера се код Несторовића у слику свевидећег и свемоћног вође[18] и заслепљеног народа, инфантилно везаног за свог диктатора: „Боље је бити емотивно везан за мајку, него за диктатора. Имаш много веће шансе да се једног дана осамосталиш...“ Вођа као предмет обожавања, заклања у сатиричној пројекцији земљу и небо онима који му се диве: „Сваки пут кад народ зажмури наш вођа замисли једну жељу и жеља му се одмах испуни...“ Његова реч је заменила закон, јер: „Сви измишљају лажи. Само вођа измишља истину.“ Несторовићев боголики вођа изједначава се с краљем, али не због моћи или мудрости какве често придајемо владарима из приче, већ зато што је око себе окупио луде: „Кад видим колико је луда вођа окупио око себе ја не могу ништа друго да му кажем сем: ’браво, краљу’!“, мада „су се времена у Србији променила. Пре се народ клањао краљу, данас лудама.“

И суд о властитом писању Нинус Несторовић сажима у афоризам и духовит и тачан: „Моји афоризми су одлично скројени. Свакој власти лепо стоје.“ – Остаје нам да се надамо некој будућој власти којој они неће савршено пристајати или, пак, да се боримо за њу, јер: „Ако се народ побуни, његово незадовољство биће угушено у крви. Ако се не побуни, биће угушено у говнима.“

Љиљана Пешикан-Љуштановић

[1] „Хоћете да вам кажем шта је то најлуђе што сам до сада видео у животу... Јес, да вам кажем, па да ме ухапсе...“

[2] З[денко] Л[ешић]. „Сатира”. Речник књижевних термина. Београд: Нолит, 1985, 694–697.

[3] Мирослав Егерић. „Српска послератна сатира”. Антологија савремене српске сатире. Бања Лука – Београд – Нови Сад: Задужбина „Петар Кочић” – Змај, 2001, 7.

[4] „Пишем само о најгорима. Бољих од њих за сатиру нема.“ (Сви цитирани афоризми су, ако није другачије наглашено, Несторовићеви, из збирке 11:52.

[5] „Мноштво наших познатих сатиричара, на себи својствен начин, бојкотује овај режим. Неће о њему ништа да пише.“

[6] „Чим се пробудимо отвориће нам се очи.“

„Чисте руке не остављају трага у историји. Само прљаве. “

[7] „Џаба проветравате Скупштину. Смрад из ње не треба да изађе кроз прозор него кроз врата. “

[8] „Илузија је кад из мађионичаревог шешира изађу зец и голуб. Кад во и горила изађу из службеног аутомобила, то није илузија, то је стварност. “

„Неком курве растуре брак, неком државу.“

[9] „Кад овце гласају за говеда, тад лисице броје гласове. “

„Гласачи у Србији су митска бића. Тела људска, а главе телеће.“

[10] „Медији су погребна опрема за сахрану живих. “

[11] „Ви сте патриота? Професионалац или волонтер ?“

[12] „Кад радимо користимо само 10% мозга. Кад гласамо ни толико .“

[13] Стапајући жанровске одлике појединих облика са социјалним, историјским и обичајно-обредним контекстом и указујући на историју бележења, Марија Клеут преузима Јолесов појам једноставни облици за именовање кратких говорних облика усмене књижевности у својој антологији Једноставни облици народне књижевности. Антологијска едиција Десет векова српске књижевности. Предговор: „Сложеност једноставних облика народне књижевности” (13–21). „Приређивачке напомене” (259). Нови Сад: Издавачки центар Матице српске.

[14] Ово је парафраза Фројдове теорије досетке, по којој смех произлази из „неочекиване уштеде психичке енергије” (Сигмунд Фројд. Досетка и њен однос према несвесном. Прев. Томислав Бекић. Нови Сад: Матица српска, 1969, 131).

[15] „Вредност божијих заповести у Србији доживела је историјски минимум. Тренутно вођина једна, више вреди него свих његових десет.“

[16] „Ми и од пакла умемо да направимо рај. Само убацимо телевизор.“

„Вођа је од државе направио рај, али батина из ње још није изашла...“

[17] „На сатиричној сцени Србије нико од пацијената не умишља да је Наполеон. Све Домановићи.“

[18] „Вођа је једини наследник правне државе. Све оно што је по закону пре њене смрти припадало нама, сад припада њему.“

АФОРИЗМИ

Тек кад сване, биће нам јасно као дан,

да смо све ово време, док је владао мрак,

били глупи као ноћ...

Од када су се криминалци прерушили у полицајце,

полицајци у демонстранте, власт у опозицију,

нешколовани у докторе наука, лаж у истину,

Србија се више препознати не може!

Није нама крива Дрина, пизда ли нам материна!

Свуда у свету овце блеје.

Само код нас ћуте.

Први пут нисмо чекали пет до дванаест

да бисмо променили оно што је лоше у нашој држави.

Чекали смо 11:52.

Најтеже је растерати мрак

испред својих очију.

Ту је најгушћи.

Не дозволимо светлу

да поквари наш мрак!

Он нам је све што имамо!

Што је мрак на политичком небу већи,

то сјај политичких звезда више долази до изражаја.

За читање сатире је потребна светлост.

За писање мрак.

Сатиричари су као свици.

Светле само у мраку.

Мноштво наших познатих сатиричара,

на себи својствен начин, бојкотује овај режим.

Неће о њему ништа да пише.

Познати сатиричар се, у својим делима, већ обрачунао са:

облацима, злим вилењацима и чаробњацима.

На реду су лептирићи и шарени коњићи.

На сатиричној сцени Србије нико од пацијената не умишља да је Наполеон.

Све Домановићи.

"Афоризам ме је одржао!", узвикну сатира.

Моји афоризми су одлично скројени.

Свакој власти лепо стоје.

Афоризам је огледало времена у којем се прелама пишчева душа.

Да бисте видели какав је човек главни јунак у роману

треба вам много времена.

У афоризму се то одмах види.

Поштени људи су потпуно бескорисни.

Њих чак ни у афоризам не можеш да ставиш.

Лоше људе сатиричар пером убада

тамо где су најтањи.

У душу.

Пишем само о најгорима.

Бољих од њих за сатиру нема.

Укратко ћу вам препричати један афоризам,

а ако имате више времена,

онда ћу вам га и прочитати...

Друштвени отпад је стовариште материјала за изградњу афоризамa.

Материјала за добре афоризме има.

Фале мајстори.

Отпорност материјала од којих се праве сатирични

афоризми је велика. Зато они тако дуго и трају...

Знаци књижевног пубертета: почиње да расте его,

јавља се криза идентитета,

долази до првих заљубљивања у своја дела...

БИОГРАФИЈА

Нинус Несторовић, писац. Сатиричар. Рођен је 10. септембра 1965. у Смедеревској Паланци. Живи и ради у Новом Саду.

По занимању је царински инспектор.

Отац троје деце: Катарине Саре, Михајла и Тее.

Објављена дела на српском језику: "Изгужване мисли", "Сизифе, Србине", "Нераскидива веза", "Војна тајна", "Ћути и пливај", "Боже, упрости нам". Ово му је седма књига афоризама.

Објавио је и на македонском "Одабране афоризме", на пољском "Диктатор и ја" и на словачком језику "Боже, упрости нам". Приредио је Антологију новосадског афоризма "Печат времена".

Добит ник је значајних књижевних награда: "Радоје Домановић", "Лаза Костић", "Вибове", "Типар", "Јован Хаџи Костић"... Вишеструки победник је скоро свих фестивала хумора и сатире организованих на простору бивше Југославије: "Чивијада", "Златна кацига", "Данилов

град", "Струмица", "Сатира фест"... Преведен је на двадесет страних језика. Заступљен је у многим домаћим и страним антологијама афоризама.