Тако је говорио ЗаРатСутра
На белом зиду галерије, под рефлекторима који су правили савршено оштар
контраст, човек залепљен селотејп траком и мајмун с бананом у руци стајали су као
главне атракције једне апсурдне, али дубоко симболичне поставке. Публика је шаптала,
али њих двојица нису обраћали пажњу. У њиховим главама се одвијала филозофска дебата
која ће променити ток уметничке историје... или бар њихових живота.
***
Мајмун је први прекинуо тишину.
Мајмун: "Знаш шта, рођаче, не могу да одлучим шта је већа уметност – ја, који
једем банану с потпуним уживањем, или ти, који си залепљен за зид као да си кандидат
за изумирање?"
Човек: "Ти не разумеш, мој примални пријатељу.
Мој положај није случајност. Ја сам симбол људске патње, жртве и узвишеног стремљења
ка трансценденцији."
Мајмун: "Ох, па извини, није ми пало на
памет да је распеће на зиду лепота људске врсте!
А ја? Ево, ја сам симбол – ужитка, једноставности, еволуције у њеном најлепшем облику.
Банане — не треба ми више."
Човек
уздахне, што се једва чуло због селотејпа који му је чврсто притискао груди.
Човек: "Ти једеш банану, али не размишљаш
о томе шта значи банана."
Мајмун: "Знам шта значи банана. Значи: ручак.
А шта теби значи зид? Да ли ти стварно верујеш да ће те ово залепљено стање уздићи
изнад света смртника?"
Човек: "Зид је граница између наше стварности
и метафизике. Док стојим овде, ја симболизујем људску тежњу да пробијемо границе.
Да се винемо ка дубљој истини."
Мајмун: " Рођаче, ако желиш да се винеш,
мораш прво да скинеш тај селотејп. Ти си човек! Еволуирао си из мене, зар не? Зар
еволуција није требало да те ослободи зидова, а не да те врати на њих?"
Публика
се сада све више приближавала. Један од посматрача шапну: "Да ли је ово перформанс? Или само случајни
дијалог?" Али уметничка поставка није прекидала свој ток.
Мајмун:
"Хајде да разјаснимо још једну ствар. Да ли верујеш у Бога?"
Човек:
"Бог је идеја коју је створио човек како би нашао утеху у хаотичном свету.
Не постоји Бог изван нас самих."
Мајмун:
"Глупост. Ако Бог не постоји, ко је створио банане? Јеси ли видео савршенији
дизајн? Облик? Лако се љушти, хранљива је, долази с природном амбалажом – банане
су чиста божанска уметност. Замисли само колико је труда уложено у њихово стварање.
То није случајност."
Човек
застане, очигледно потресен аргументом.
Човек: "Али, шта је са сврхом? Зар мислиш
да је сврха живота јести банане и размишљати о њиховој практичности?"
Мајмун: "Наравно да јесте! Сврха је једноставна.
Зашто компликовати? Ти си на зиду јер тражиш смисао тамо где га нема. А ја? Ја живим
свој смисао. Свака банана је космос, сваки залогај је потврда мог постојања."
Човек
затвори очи и покуша да смисли одговор, али мајмун није завршио.
Мајмун: "Пази овако. Твој проблем, рођаче,
је што си превише опседнут трансцендентним. Погледај мене. Ево, поједем банану,
бацим кору, и одмах се осећам боље. Твој проблем је што покушаваш да једеш зид.
Али зид није храна. Зид је само... зид."
Човек
одједном отвори очи и, можда први пут, деловао је као да је нешто схватио.
Човек: "Можда си у праву. Можда сам ја
симбол, али ти си стварност. Можда смо обоје уметност, али твоја је непосредна и
разумљива, док је моја узвишена и несхваћена."
Мајмун: "Да, да, како год да то зовеш. Али
ја бих рекао да си ти само заглављен. Буквално."
Мајмун
заврши банану, пажљиво погледа човека, а затим се осврну ка публици.
Мајмун: "Ево шта ја мислим – ако је Бог
створио банану, и човек је измислио селотејп, онда је неко сигурно полудео у овом
ланцу еволуције."
Човек: "Ти си срећан, мајмуне. Твој
свет је једноставан. Једеш банану, задовољан си, не мариш за веће истине. Али
шта знаш о борби? Шта знаш о сукобу, о рату?"
Мајмун: "Рат? Какав рат? Мој највећи
рат је између мене и банане кад је не могу лако огулити. И обично ја
победим."
Публика
се насмејала, али човек је остао озбиљан.
Човек: "Не разумеш. Човечанство је
еволуирало јер смо били спремни на сукоб. Рат је често био потребан како бисмо
створили мир. Понекад, да би свет функционисао, мораш уништити нешто старо да би
настало нешто ново."
Мајмун: "Чекај, чекај... Хоћеш да ми
кажеш да морате да се бијете и уништавате једни друге да бисте створили нешто
што називате мир? Извини, али то ми звучи као да гасиш ватру тако што бацаш још
дрва на њу."
Човек
се намрштио, покушавајући да објасни.
Човек: "Не можеш то схватити јер ниси
био у нашој ситуацији. Свет је хаотичан, мајмуне. Људи имају амбиције, идеје,
конфликте. А рат је често начин да се ти конфликти разреше, да се успостави
ред."
Мајмун: "Па шта се деси после рата? Мир,
кажеш? Или само гомила поломљених "банана" и још више проблема?"
Човек: "Не разумеш дубину људске
егзистенције. Рат нас дефинише. Из рата излазимо јачи, паметнији, спремнији за
будућност."
Мајмун: "Не, брате, рат вас не
дефинише. Рат вас троши. Погледај себе! Залепљен си за зид! Ако ти је рат донео
мир, онда где је тај мир? Ја овде видим само селотејп и твој збуњени
израз."
Публика
је сада деловала подељено – неки су климали главама на мајмунове речи, док су
други покушавали да разумеју човеково гледиште. Човек, фрустриран, подиже глас:
Човек: "Понекад мораш бити спреман на
жртву, на бол, на хаос, како би дошао до вишег циља!"
Мајмун: " Рођаче, не треба ти рат за
мир. Треба ти банана. Ако свако добије по банану, нико се не би тукао. Ко би
имао времена за рат кад је заузет уживањем?"
Човек: "То је наивно размишљање! Мир
се не добија дељењем банане!"
Мајмун: "Зашто да не? Погледај ме.
Мирно једем, ти си залепљен. Можда сам ја наивни мајмун, али бар нисам заробљен
у идеји да морам да се борим за нешто што већ могу да имам."
Публика
је почела да аплаудира мајмуну. Човек је, залепљен својом парадигмом, изгледао затечен. У том
тренутку, посматрачи су можда први пут заиста помислили да је мајмун победио у
филозофској расправи. И док је мајмун посезао за још једном бананом, човек је
тихо шапнуо:
Човек: "Можда... можда мир никада није
био у рату."
Мајмун
га погледа и рече, с осмехом:
Мајмун: "Можда си ипак нешто научио.
Сад само треба да се скинеш са тог зида."
***
Публика прасне у смех, а човек, залепљен, само се тихо насмеје. Можда
је и он схватио да се права филозофија налази у једноставности. Мајмун, задовољно
одлазећи, остави кору банане испод зида и прелепи човеку уста новчаницом, као финални
уметнички чин.
И тако, између човека и мајмуна, на зиду и испод рефлектора,
открило се једно од вечитих питања људске природе – да ли је човек заиста
еволуирао или само пронашао софистициране начине да остане заробљен?
Дон Кикот
0 коментара:
Постави коментар