DEDA RAKA NIJE NA SPISKU
Mali stambeni prostor u kojem živi porodica Dedić, ovih dana se činio manjim
nego inače. Za to je zaslužan deda Raka, koji je gotovo bez ikakve najave i ne baš
svojom voljom odlučio da liši porodicu njegove male, ali korisne penzije. Činilo se
da je nad dedinim uzglavljem zasela smrt koja poput besposlene komšinice nikako
da ode.
Poznato je da kod nas nesreća privlači radoznale oči kao što izgubljena lizalica na
dečijem igralištu privlači mrave. Deda Raka je već nekoliko meseci gotovo
nepokretan, ali je konstantno imao dobar apetit, bio je razborit i srce ga je dobro
služilo. Međutim, od pre nekoliko dana ovaj starac ne govori, staklastim pogledom
zuri u tavanicu i odbija hranu. To je zabrinulo njegove ukućane, ali i mnogobrojnu
rodbinu i prijatelje, te su mnogi dolazili kako bi se od njega oprostili ili kako bi ga
okuražili da nastavi životni put.
Svi posetioci, bili oni optimistični ili ne, donosili su deda Raki darove u vidu
pomorandži, mandarina, jabuka i banana. Bilo je tu i sokova u tetrapaku, zatim
ručno spremljenih štrudli i vanilica, ali i kutije sa kupljenim kolačima. Deda Raka
nije reagovao ni na njihovo prisustvo ni na darove. „Rako, legendo, ’ajde ustani da
mi pomogneš oko orezivanja vinograda.“ -bila je rečenica jednog od onih
optimističnih posetioca. Međutim, nakon nekog vremena i oni najuporniji bi
zaćutali a u sobi bi se čuo samo zvuk koji bi dolazio sa uključenog televizora.
Da maksima kako nesreća nikada ne dolazi sama ostane tačna, postarali su se
izvršitelji koji su nenadano zakucali na vrata porodice Dedić. Za razliku od drugih
mnogobrojnih posetilaca ovog doma, izvršitelji su došli sa namerom da odnesu, ne
obazirajući se na to što je u kući čovek na umoru. Vešte ruke su iz kuće iznele veš
mašinu, šporet, televizor, usisivač tom brzinom da se i smrt uplašila da umesto nje
oni ne odnesu deda Raku. Međutim, smrt tada nije znala da će koliko sutra
pokunjeno napustiti ovaj dom bez dugo vrebanog plena.
Deda Raka je sve iznenadio svojim apetitom i dosta brzo se oporavio i ponovo je
postao onaj stari. Pripadnici porodice Dedić su se zahvalili Bogu što im je ostavio i
dedu i njegovu malu, ali korisnu penziju. Nikom od njih tada nije palo na pamet da
se zahvali i onom izvršitelju koji je odneo televizor čiji je zvuk, a naročito onaj za
vreme informativnog programa i doveo dedu do samrti.
Željko Žele Jovanović
0 коментара:
Постави коментар