ИСТРАЖИВАЧ
Милан, човек средњих година, у планинарској опреми, ходао је брдом већ
уморан. Кад је стао да предахне, помислио је да је узалуд превалио толики пут и да је
време да се врати. Али, из шуме је допирао звук неке свирале и пред њим се појави
старији човек са шубаром на глави и огрнут овчијим кожухом (на планини је и лети
хладно). Преко рамена носио је клечану торбу, а у руци је држао подужи прут са
избушеним рупама и Милан закључи да је то тај дувачки инструмент који је чуо.
-Помаже бог, пријатељу!- обрати се придошлица Милану.
-Добар дан- одговори Милан.- Је л' сте ви из овог краја?
-И из почетка и краја. А ти, истражујеш, а?
-Да. Ја радим истраживачко новинарство- одговори Милан.
-Ма, ниси ти једини, многи долазе овде да истражују, чули су да овде има много
злата. А 'де је теби детектор, без тог не можеш ништа да урадиш?
-Чуо сам да је овде откривено још једно налазиште злата, па сам дошао да се на
лицу места уверим. Ја о томе пишем- рече Милан, отвори ранац и извади диктафон.-
Ево, то је мој „детектор“.
-Тај прцољак!- зачуди се старац.- С тим нећеш ништа да постигнеш.
-Ама, ја с тим снимам разговор, после слушам и записујем.
-А! Да ти право кажем, има овде злата кол'ко 'оћеш. Ето, и ту, 'де стојиш, га има.
Милан одскочи у страну као да је угледао поскока и загледа се у земљу, а затим
упита:
-Је л' сте и ви налазили злато?
-Како да нисмо! Али ја идем тамо доле, поред реке и тамо испирам злато. Мало
по мало и сакупи се. Овде по брду и шуми није сигурно. Ето, ономад је један
истраживач с детектором, ту близу, нађен мртав.
-Вероватно је пронашао неки велики грумен злата и од среће му препукло срце.
-Мож' да буде, ал' не мора да значи. Него, ја сад истражујем друго злато. Јес' да
не сија к'о оно жуто...
-Какво је то злато?- зачуди се Милан.
-То су, младићу, печурке, тартуфи...
Одједном се у близини чуло гроктање свиња. Милан пребледе и упита старца:
-Да ли су то дивље свиње?
-Нису, не бој се. То су домаће, моје свиње и оне проналазе тартуфе.
-Ја сам чуо да има посебна раса паса за проналажење...
-Има, али они су скупи, а свиње ме не коштају ништа. Само морам да пазим и са
овај прут брзо да и' отерам, јер оне 'оће да поједу печурке. Ономад ми је био један
жгољави Италијан, пун пара и купио је од мене три кила тартуфа, није питао за цену, па
сам га зато одр'о. Те печурке су много здраве за јело и подижу снагу, разумеш нашта
мислим, а богаташи 'оће младе жене...
-Чуо сам да овде долазе еколози и не дају да се копа руда- промени Милан тему.
-Ма, шта 'оће ти јеколози, па мора држава од нечег да живи! Фала богу што
имамо то злато, па која земља то не би копала, 'ајде кажи!
-Али, уништава се природа!
-Их, има овде природе кол'ко 'оћеш!- рече старац и потрча с уздигнутим прутом
ка једној шареној крмачи која је почела дубоко да рије.
Милан пође ка свом ауту паркираном у подножју брда.
Миодраг Лазаревић
0 коментара:
Постави коментар