ШИРОМ ОТВОРЕНИХ ОЧИЈУ!
Од детињства сам у свом колективном несвесном
носио изражену потребу за индивидуалношћу као јасан одговор вековним
тенденцијама да се живот укалупи и постане досадни стереотип који се није
уклапао у визију света моје асоцијалне маленсклоности. Прву животну лекцију сам
научио од свог вољеног деде који ме је једном приликом одвео у Окружни суд јер
му је, као поротнику, био свакодневица.
У подруму страшног суда се налазио омањи затвор
у коме су осумњичени чекали на суђења. Сликовито ми је објаснио да у суштини
имам два животна избора - да будем слободан човек или затвореник, и да је од
решетки затвора још суровији казамат савести. Временом сам научио да на
стварност не гледам искључиво из црно-беле перспективе. Да бих стекао увид у
њену ширу слику, било је неопходно да уочим богатство свих нијанси које се
преливају под небеским сводом јер граница између добра и зла није увек потпуно
јасна и свима видљива.
Током
живота нам нека виша сила шаље знаке који нас опомињу и усмеравају у правцу
који не ремети космичку равнотежу, али смо понекад слепи да их препознамо и
прихватимо као поруке добра ма колико оне лоше изгледале на први поглед.
Мој први контакт са езотеричним светом задесио
се давне 1981. год. током летовања на Охридском језеру јер сам неколико минута
провео у клиначкој смрти. Том приликом се нагледах разних чудеса без имало
овоземаљског стреса. Давио сам се недалеко од раскошне Титове виле ”Биљана” а
његов демон очигледно није хтео да ме прими у друштво бораца против силе и
неправде. Изабрао сам други табор који је сачињавао анђеоски сабор, мада ме и
они ме послаше натраг на поправни испит све док не будем потпуно спреман за
прелазак на виши духовни ниво. Од тада патим од месијанског комплекса и грабим
сваку неприлику да спасим човечанство од самоуништења а моје убеђење да ћу у
будућности бити сведок апокалиптичких догађаја је бивало све јаче...
Елем, већина деце са којом сам делио сличице
фудбалера и генерацијске муке је ишло у оближње обданиште које се налазило у
градском парку. Иако је установа многима стварала привид слободе и забаве, ни
по коју цену нисам хтео да се одрекнем свог бајколиког дворишта у коме су
становала сва чуда света. Зато сам ближњима уз хистеричан плач ставио до знања
да ми је милије да будем усамљен и нем као бисте народних хероја које су чувале
стратешке тачке у парку. Линија мањег отпора, дупету је потпора – а мени се
мислило својом главом!
У почетку беше реч! - мада се у мом случају
зачуо гласан јаук када се саплетох о необичан археолошки артефакт скривен у
високој трави и треснух својим материјалним бићем о земљу. На једној од
уобичајених тактичких вежби са клинцима из краја на задату тему ”Како побећи из
обданишта до сигурног склоништа”, кроз отвор у оронулој огради дворишта које је
било тик до њега, Божија промисао ме је тада повела на пут чије крајње
одредиште нисам могао ни да наслутим.
Док сам забринуто гледао у разбијено колено,
приметих да се саплетох о нешто што је имало јасну форму пирамиде са куглом на
врху а било је делимично затрпано у земљи. Саму локацију смо звали прашума јер
је подсећала на бујну ботаничку башту која је од погледа знатижељника скривала
старе куће и деловала као иделна за играње ”скривања по мапи”. Укућане смо баш
ретко виђали, сем у летњем периоду када је двориште некако живнуло. Паркиран
ауто са београдским регистрацијама нам је говорио да ту можда живи неко битан
који се повремено изолује у приватној џунгли па нам је све деловало још
мистериозније.
Након мог болног посрнућа, пажљивије сам
осмотрио стару ограду од кованог гвожђа што је окруживала двориште. На масивним
стубовима од улазне капије приметих пирамиде са куглама које су ме хипнотички
привлачиле а биле су потпуно идентичне оној на коју сам се спотакао. Временом
сам их угледао и на другим локацијама у ужем центру града, а по неком правилу
су красиле ограде прелепих старих кућа и појединих установа. Матрица која ми је
била више него сумњива и почех неуморно да истражујем порекло стубова и њихову
скривену намену сем чисто декоративне.
Све оно што сам учио на часовима историје није
ми било довољно па сам се бацио на дубоку анализу читајући стрип ”Марти
Мистерија”. Исцртавао сам у свесци позиције кућа да бих некако њихов распоред
довео у везу са сазвежђем Орион попут пирамида у Гизи, јер сам био уверен да су
из помало окултног разлога и саграђене.
Једном приликом ми је синуло да је друг Тито
следио упутства Коминтерне и да је својим илегалним каналима утицао на доконе
зидаре између два светска рата да се граде баш такве куће које би током
револуције постале места тајног окупљања чланова партије, а карактеристични
стубови тајни знак распознавања локација за другове који би долазили из разних
градова. Веровао сам да је и градњу појединих кућа започео краљ Александар, али
га је грађевинска мафија из окружења убила у Марсеју да би потом преузела
уносан посао.
Имао сам обичај да седим у кафићу у приземљу
зграде зване ”Бели двор” наспрам које такође постоји двориште са мистериозним
стубовима и стрпљиво чекао да се друг Стари неким чудом појави и уз виски ми
појасни о чему се заправо ради. Све док се једног дана испред кафића није
зауставио хибридни taksi из кога је нервозно изашла моја древна пријатељица др
Скали у свом препознатљивом аутфиту са луцкастим шеширићем на глави и тамним
наочарама које су скривале њене лепе и проницљиве очи. Својевремено је отишла у
Немачку да докторира на тему ”Планета Земља као тангента бесконачног свемира”
па је стицајем околности остала у туђини на привременом раду.
- Где си бре, Скали, ај' сврни на кафу да се
испричамо!
- Ма каква црна кафа у ”Белом двору” - лудаче!
Цео дан те тражим јер имам нешто важно да ти кажем.
- Шта је тако хитно и битно? – зачуђено је
погледах.
- Слушај ме, Кикоте, добро! Oво ћу ти само
једном рећи! – спонтано се изрази попут Мишел из серије ”Ало, ало”.
- Је л' ти уопште пратиш светску ситуацију ил'
блесиш стално на пецању? Вечерас ће се десити нешто страшно у једној старој
кући, тачно у поноћ!
- Шта то причаш, Скали!? Ниси ваљда и ти
оболела од теорија завере као и ја?
- Кикоте...ја као научник приступам сваком
проблему емпиријски. Сем тога имам поуздане информације да је у град допутовао
Велики инвеститор Клаус који треба да оствари древно пророчанство о зацарењу
Антихриста а оно ће се нажалост десити ноћас.
- Зар тај окултни ритуал није требао да се
обави у новом ”Соломоновом храму” у Јерусалиму, ако сам добро испратио све
епизоде ”Древних ванземаљаца”?
- Ма јок, Ватикан је одавно преправио селебрити
догађаје у Светој књизи да би навео човечанство на погрешан траг.
- Ја сам мислио да најављена посета Великог
инвеститора Клауса има везе искључиво са привредним развојем града и
специјалном обуком менаџера? И није ми јасно каква је моја улога у целој тој
причи!
- Кикоте...давно си ми причао да си се давио на
Охриду. А једном приликом када си прехлађен кинуо на мој Панама шешир и
упропастио га, узела сам узорке твог ДНК и проучила их на Институту јер сам
параноична понекад. Била сам шокирана резултатима, а након консултација са др
Нестором моје сумње су потврђене.
- Не држи ме у неизвесности, Скали...о чему је
заправо реч?
- Након потонућа у хладно језеро и великог
постреуматског стреса дошло је до мутације твог генетичког материјала, а крљушт
риба плашица од којих се праве чувени охридски бисери је у микронском слоју
обложила твоју ауру тако да је она сада појачана и зрачи како у невидљивом тако
у видљивом делу електромагнетног спектра. Ти си постао трансхумано биће!!!
- Још ми само кажи да сам и Месија па да трајно
одем на пецање!!! Шта ће ми та мука?...
- Ниси ти Тај, Кикоте, ал’ твоје паранормалне
способности су више него довољне да спасеш свет од великог зла које спрема.
Зато си и враћен из клиначке смрти у живот да би испунио своју свету мисију до
краја. Сем тога...рођен си истог дана као и Дејвид Боуви па си предодређен да
будеш херој!
- ОК, Скали...дај ми прецизна упуства kako да
дејствујем.
- Ево ти USB stick koji će ti omogućiti да уђеш
у кућу у којој ће се вечерас све одиграти. Пре тога, мораш да одеш до локалног
позоришта и да замолиш неког од глумаца да ти позајми костим Дон Кихота рецимо,
јер ће сви присутни на скупу бити маскирани. Када крену са обредом само ће ти
се указати шта ти је чинити, а ја ћу бити такође присутна да те чупам из Клауса
невоље ако крене по злу.
- Не рече ми само где је та кућа?
- Кикоте, она се налази тик до обданишта у
градском парку...не можеш а да је не приметиш!
Напокон се после силних година трагања све коцкице
сложише - помислих у себи. Месецима уназад гледам како се та стара кућа обнавља
заједно са двориштем и поприма сасвим друкчији изглед који је на први поглед
умео да превари својом лепотом али у тами, када се попале сва осветљења на
стубовима и уоче камере за надзор, све поприма неку Луциферску сценографију
која је била смишљено припреманa за догађај који ми је др Скали узнемирено
наговестила.
Око поноћи се појавих на добро познатом месту.
Турио сам USB stick у један од портова који је био уграђен на стубовима. Капија
се отворила а на уласку у кућу ме је дочекао набилдовани момак са како рече,
пар рутинских питања.
Да ли сте понели Ваш ЦВ или барем неке
препоруке?
- ЦВ ми је остао у ”Заводу за трајно
незапослене”, а што се тиче препорука и квалификација могу да вам кажем
следеће. Пишем клинастим писмом од детињства, репарирам квантне рачунаре,
пресипам црне рупе из шупљег у бесконачно, говорим немачки језик који научих
преко филмова Вима Вендерса а написао сам сва сценарија за филмове Стенлиja
Кјубрика. Надам се да ће бити довољно...
- Хм, занимљива биографија. Уђите и наставите
само право.
Под руку ме је потом ухватила маскирана
лепотица која ме је заводљивим ходом спровела до ВИП просторије.
У повеликом дневном боравку угледах 13
маскираних прилика које су формирале круг у чијем центру је стајао Велики инвесктитор
Клаус и задивљено пиљио у пирамиду са куглом. Наравно да ми је била добро
позната још из детињства и као да сам на њеној површини приметио трагове моје
крви . Прстима је дао знак да се пусти музика и зачух добро познату Вагнерову
оперу Валкиру. У старту ми је ишао на нерве незнани кабалавандер који је
неуротично понављао мотивациону мантру ”Што на уму то на аеродруму, што на уму
то на аеродруму... ” тако да сам се померио што даље да га не гледам и слушам.
Велики инвесктитор Клаус је у неком чудном
трансу говорио о четвртој индустријској револуцији и о немогућности да се она
успешно спроведе до краја без учешћа Антихриста, како је давно пророковано.
Вели да је он лично на основу заслуга изабрао кандидате за ову јединствену
титулу коју ће добити само онај кога ће пирамида препознати као достојног тако
што ће почети да вибрира када положи своје шаке на куглу. На крају свог излагања,
а пре почетка изборне церемоније, упитао је присутне да ли имају неко питање.
- Мени једна ствар није само јасна – обратих се
Клаусу.
- Слободно питај шта те мучи! Ово је
демонкратија и свако има право да добије одговор да сам ја увек у праву!
- Да ли је уопште могуће да четврту
индустријску револуцију успешно реализујемо без машинбравара? – обратих се
Клаусу збуњено.
- Знам на кога мислиш! Он је велики посао
завршио у другој индустријској револуцији и сада је на заслуженом одмору. Хвала
му на свему, био је сјајан мајстор!
- А да ли ће петокраку заправо да наследи
шестокрака? Бавио сам се брендирањем професионално па ме интересује и тај
маркетиншки моменат, између осталог.
Ту већ Клаус поче да црвени у лицу и приближи
се бесно ме гледајући у очи...
- Ми као да се однекуд познајемо? Мада си
обучен у костим лузера Дон Кихота све мислим да смо се раније срели и да си
заправо неко други.
- Наравно да смо се срели...библиотека у
Севиљи, ако се сећаш. Водили смо занимљиву дискусију везану за Достојевског и његовог
писанија које ти није баш по вољи.
- Јеси ли то Ти? Јеси ли Ти? Што си сад дошао
да нам поново сметаш? Сада ми је све јасно, мислио сам да смо ту причу завршили
за сва времена!
- Гледах у старца ћутке док је наставио да
драми.
- Одувек си говорио да хоћеш људе да учиниш
слободнима, али је мој концепт бољи – ИМАЋЕ СВЕ И БИЋЕ СРЕЋНИ!!!.
- Зар им треба твог хлеба преко моје погаче? И
да знаш да си испао тешка будала што си одбио шеме за бизнис понуђене у
пустињи. Ја сам парафирао мој уговор са врховним менаџером и ево докле сам
догмизао. Ако је ико заслужио да гори на ломачи то си ти. Сутра ћу те спалити
насред парка а народ ће гледати ћутке, јер је послушно стадо које верује мени а
не теби. Тешко си ме разочарао... мислио сам да смо род рођени али очигледно
нисмо!
- Нисам ти ја род, Клаусе! Ја сам пол иако
нисам Маркатни као поједини – одбрусих му у лице.
- Уосталом, нисам ни Христ а ни антихрист! Ја
сам Антишваб, и то треба да ти буде јасно ко зима у Давосу!
Међутим, свестан мојих моћи а чврсто решен да
ме преобрати, Клаус заповеди силосу са улаза да ме одведе у суседну просторију
где се налазила ласерска граверица са намером да ми на челу уреже три шестице и
тако ме заувек придобије за себе.
Ал' не лези, враже! Одувек сам ради урока око
врата носио ланчић са бројевима 3, 6 и 9 који су по Тесли били једини прави
кључеви универзума па сам силеџији дискретно емитовао талас од 432 херца који
га је претворио у доброћудног и безопасног дечкића.
Затим сам се, као Пантелић, деганжирао из
казненог простора у централну одају где је већ започета церемонија зацарења
антихриста. Одгурнуо сам досадног кабалавандера који је већ себично положио
своје шапе на пирамиду и свом силином сам загрлио куглу на њеном врху.
Пирамида је почела снажно да вибрира а кугла да
емитује заслепљујућу светлост унутар које сам почео да назирем холограмску
пројекцију неке особе. Убрзо ми је било јасно да је у питању лик Николе Тесле
који нас је све посматрао са загонетним осмехом на лицу. Из пирамиде су почеле
да избивају муње чији су краци погађали присутне. Инсекташи су као муве
попадали по поду, а онда сам на свом рамену осетио нечију руку...била је то др
Скали.
Дон Кикоте, успели смо!!! Ај' да палимо са овог
проклетог на места и на неком од сплавова коначно попијемо кафу на миру!
Окренух се уоколо, да за сваки случај проверим
да ли је Велики инвеститор Клаус апокалипсао. Просторијом је гласно одзвањало
''Зззззззззз'' јер су сви били у дубоком сну...надам се за сва времена!
Отрчасмо раном зором кроз градски парк до
сплава на Ибру и поручисмо по кафу. Коначно је скинула њене тамне наочаре и уз
дубоки уздах се широм отворених очију загледала у Сунце које се рађало на
хоризонту. Река је мирно текла не марећи за синоћне бурне догађаје а ја сам са
осмехом посматрао лепршав лет шареног лептира док сам у глави разрађивао
стратегију за уобичајено поподневно пецање.
Смак света је померен за неку наредну
неприлику... односно, неког новог Великог инвесктитора. Ђаво га однео на
Булгакове странице!!!
Дон Кикот
0 коментара:
Постави коментар