Време цури.
Тешко нама када остане последња кап.
Свако од њих влада на свој начин.
Неко је диктатор а неко аутократа.
Добра страна овако јаког сунца
јесте позитиван утицај на нашу сенку.
Он држи у шаци народ.
Вредан је и ништа не просипа.
Отишло село у град.
Свако у истој згради има своју кућу.
Опет ћемо ратовати ако треба.
Оно што смо победили поново је устало на нас.
Мислимо да је наше Косово вечно.
И у праву смо. Ту сунце никада не залази.
Прошириће нас.
Операција је почела тамо где смо најтањи.
Наш човек када оде у иностранство
носталгично пре спавања броји динаре.
И није тако лоше да нам се држава претвори у главни град.
Уосталом, увек смо имали разумевања за пашалук.
Кроз сву нашу историју провлачи се једна једина нит.
Реч је о сеоби у лавиринту.
Неко ће измислити свог магарца.
Али ни то неће бити чисто његово.
Ако би сви Срби по последњој моди пустили браде
опет би нас оптужили да смо геноцидан народ.
Партизани су променили идеологију.
Сада се као еколози жале да им је угрожена шума.
Тек када смо остали без чамца за спасавање
ми смо се запитали куда плови овај брод.
Миленко Ивановић
0 коментара:
Постави коментар