ПОДРШКА
Милан
је поново чуо звоно и, већ изнервиран, пошао ка вратима. Мислио је да ће кроз
шпијунку угледати двојицу непознатих људи, међутим, испред врата је стајала лепа
комшика Маја с другог спрата, професорка енглеског. Милан је брзо поправио
фризуру и отворио врата.
-Добр
вече, комшија!- рече Маја видно узбуђена.- Извињавам се ако сметам...
-Ма
не, таман посла!- одговори Милан.- Изволите унутра, нисте овде долазили откако
ми је преминула супруга.
-Па,
посао, обавезе у школи...
-Изволите,
седите. Шта ћете да попијете?-упита Милан.
-Ништа,
хвала, дошла само због једне информације. Да ли су и код вас долазила двојица,
без икаквих легитимација, да ме питају да ћу гласати за њихову странку и да ли
ћу подржати њиховог кандидата?
-Јесу,
малопре су били. И кад су поставили питање за кога ћу гласати, ја почнем да
причам како сам био секретар партије у својој фирми, да сам био кадар за
комитет и да се тада није ишло од врата до врата и узнемиравао поштен и честит свет...
Они се сјурише низ степенице, нису ни светло упалили.
Маја
се насмеја, па рече:
-Какав
безобразлук, молим вас! Шта је њих брига за кога ћу гласати и кога ћу подржати?
Подржаћу кога ја хоћу.
-А
онај с жућкастом брадицом не личи ми на члана неке странке, више ме подсећа на
члана неке банде- рече Милан.
-Јао,
комшија, мене је тек сада страх! Од мужа сам се развела, ћерка се удала и
отишла...
-Не
брините, Мајо, и ја живим сам, па ето... боље је у друштву.
-Хоћете
доћи код мене? Спремила сам и неко пециво.
-Наравно,
за десетак минута, ето мене!- одговори Милан, а Маја оде у свој стан.
Милан
је брзо променио гардеробу, испрскао се „милионом“ (највише воли тај парфем,
мада их има на десетине), понео је бутељку италијанског вина и уз осмех помислио:
„Зашто избори нису чешће!“.
Миодраг Лазаревић
0 коментара:
Постави коментар