ТРИСТА ШЕЗДЕСЕТ СТЕПЕНИ
Одлучила сам да се променим... да окренем други лист. Ма, какав нови лист!
Узећу потпуно нову књигу. Неће мени нико одређивати шта да радим, како да
мислим, за кога да гласам. Радићу само оно што ми годи. Мислићу искључиво
својом главом. Вала, доста ми је свега! Нећу слушати трачеве. Нећу да убеђујем
друге да нису у праву. Нећу гледати телевизију. Затворићу очи и запушити уши
кадгод мој супруг укључи телевизор.
– Успећу! Променићу се! – понављам ово као мантру док одлазим на посао.
Ево ме у канцеларији. Седам за сто. У канцеларију утрчава шефица са гомилом
папира коју морам да архивирам до краја радног дана. Куд ћу, шта ћу, загњурим
у папире, укључим компјутер и почнем да радим. Наилазим на неколико
неправилности у једном документу и питам шефицу шта да радим. Она овлаш
баци поглед на папир и рече – Е, немој много да мислиш. Одради то и ћути.
Хтедох да се побуним, али колегиница Мира ми даде знак да одћутим. Чим је
шефица изашла, рече – Е, мала, ти би да останеш без посла?! Следећег петка
идемо на митинг. Бесплатан превоз, слободан и плаћен дан, обезбеђен оброк...
Ма, где то има?! Гле' си пос'о и уживај! Неуморно настављам са архивирањем све до
получасовне паузе. Мира и ја одлазимо у суседну, већу канцеларију у којој су три колегинице већ
скувале кафу. Док све пет уживамо у кафи, једна од њих „отвори партију трача“. – Е,
жене, кад бисте само знале шта сам јутрос чула... – Шта?! – викнусмо све
четири углас. После првог трача, уследило је још неколико. Полугласно изустих
да није у реду да се износе непроверене приче о другима. Погледаше ме с
презиром, а једна од њих процеди кроз зубе – Дај, не лупај.
Ево ме код куће. Муж се вратио с посла, ручали смо и он је, чим се одмакао од
стола, укључио телевизор. Не могу да затворим очи јер морам да распремим
сто. Не могу ни да запушим уши јер су ми руке заузете. Са ТВ апарата јасно
чујем глас стручњака опште праксе који редовно гостује на свим телевизијама.
Бежим у кухињу да оперем судове. Да ли од умора, да ли од иритантних звукова
са ТВ апарата... Заврте ми се у глави. Како не бих пала, полако се спуштам на
под држећи се за судоперу. Прво седам, а онда и лежем.
– Од сутра се мењам – обећавам себи док се цео простор обрће око мене.
Марина Раичевић
0 коментара:
Постави коментар