ЉУБАВНО ПИСМО
Данас, сунчаног дана априла месеца, изненадила ме је коверта у поштанском
сандучету… Није рачун за струју, јер долази крајем месеца. Није рачун за инфостан
који је већ дошао, а боље да није. Није рачун за телефон, он долази у облику СМС
поруке на телефону. Није порез, а није ни плава коверта која ми, чини ми се, иако знам
да ништа нисам урадио што се коси са законом, буди иста осећања као малој деци кад
се помене реч бабарога. Па макар била адресирана на туђе име, а не на моје што се
једном и десило. То је било, сада већ, пре читаву деценију. Враћајући се с посла,
ритуално увек окренем главу према поштанском садучету, тако је било и тог дана када
сам у свом пронашао плаву коверту на име Спиридон Крстић. Нити у згради има
Спиридона Крстића нити сам икада чуо за то име и презиме. Узевши ту плаву коверту
што буди црне слутње у руке, прошла ме је језа. Помислио сам да бацим коверту у
први контејнер, да убацим у комшијино поштанско сандуче са којим нисам у
претераној љубави, најзад сам одлучио да узмем коверту и спалим је, тако да од
трагова да сам је примио не остане ништа. Али, камере, које смо тада уградили на
улазу у зграду, нису ми дозволиле, јер би доказ да сам је држао у својим рукама, још
више угрозио мој положај и пробудио сумњу. Нисам, право за право, знао шта да
радим, мозгао сам читав дан, а онда скупио снаге и однео коверту у прву полицијску
станицу, онако неотворену. Представио се ја полицији, а колико ми је било лоше, за
мало се нисам представио и Господу. Дао сам изјаву, потписао је такође и напустио
полицијску станицу убрзо. Установљено је да је грешка и рекли су ми да сам слободан.
Мислио сам тада, боље слободан него Спиридон. Данас сам затекао коверту розе боје.
Узео сам је и однео у стан. Знам ово је сигурно сину послала школска другарица
позивницу за рођендан…Отворио сам је не би ли видео до када ћу морати да купим
поклон школској другарици и када ћу га водити на рођендан у играоницу, али то није
била никаква позивница за рођендан, већ писмо. Миришљаво и украшено шљокицама.
Љубавно писмо. У исто време сам био срећан и жив сам хтео да се поједем. Срећан
што је синчић добио љубавно писмо, а жив сам хтео да се поједем што сам отворио,
гонила ме је мисао како да му кажем да сам му отварао писмо. Деца су, кад им се руши
приватност у тим годинама, најрањивија. Али кад сам већ отворио почео сам да читам.
Редови су се низали један за другим, у мени будили емоцију, читајући писмо, евоцирао
сам успомене на моје основношколске дане. Писмо саткано од метафора кипило је од
искрености, речи пуне емоција искакале су као конфете из реченица. И сав сам био
радостан због сина док нисам видео пошаљиоца. Твој Милисав Вуче, уз нацртан
пољубац стајао је потпис. У тренутку сам постао као жена у другом стању - нагло сам
променио расположење. Постао сам бесан. Мом сину шаље љубавно писмо дечак?!
Инстиктивно сам узео шећер и воду да се повратим иако ми није било до живота. У
тренуцима очаја, пожелео сам да сам ја Спиридон Крстић и да је плава коверта, а у њој
смртна казна, била намењена мени. Лакше бих преживео…
Јован Зафировић
(1997)
Београд
0 коментара:
Постави коментар