Два покрета у једној Србији!
Србија се умирит не може. Мала Србија, с
непуних седам милиона становника, напредна, просперитетна, сваким даном у
сваком погледу све више напредује, у свему осим у народу. Јер народа је сваким
даном све мање. Нити се деца рађају нити ови што су некако и рођени, овде желе
да остану. Отишли би свуда само да их није на свом огњишту! Толико је добро!
И баш у таквој све
мањој Србији ипак се нашла и нека младост која би да живи у својој Отаџбини.
Али, хтели би да земља у којој би живели изгледа мало другачије. По њиховим
речима, које чујемо у ретким телевизијским емисијама које им уступе део јавног
простора, или прочитамо на друштвеним мрежама и малобројним штампаним
гласилима, хтели би државу без корупције, страначког монопола, криминала... Да
држава функционише на принципу поделе власти, што значи да законодавна, извршна
и судска власт буду независне једна од друге. Чак се иде дотле да у лику
Председника државе виде апсолутисту који је згазио Устав и завео личну власт.
Далеко било!
Мора се
признати да је незнатна мањина народа таквог мишљења. Можда десетине хиљада
студената и средњошколаца. Па, да су уз њих и професори универзитета и мањим
делом професори средњих школа, родитељи тих студената и ученика, бабе, деде,
родбина, опет оних других је више. Мислимо на људе који су задовољни и чак
задивљени ликом и делом председника најпре, а потом и странкама које нас воде у
светлу будућност. Светлу садашњост су већ оствариле, тако да ово што имамо,
први пут је у историји Србије!
Пошто студенти и
остали страни плаћеници не посустају од протеста, блокада, шетњи, звиждања
носиоцима власти, прозивкама, они други, рекосмо већина, одлучише да створе
Покрет за народ и државу! Свакако за државу Србију! Сад, ко је одлучио да
створи овај Покрет, можемо само да нагађамо. Кренули су од Јагодине. Центар
Србије. Непрегледна маса патриотских настројених грађана, по проценама
режимских извештача 50. 000 душа, слила се махом аутобусима у питому моравску
варош. Ако су они први, напред помињани страни плаћеници, онда су ови други
државни плаћеници. Судим по томе што нису платили превоз из свог џепа.
Вероватно то намирује народ. Из буџета, разуме се. Наше паре, свих нас, одлазе
на бесплатну вожњу симпатизерима власти. Шта тек рећи за запослене у јавном
сектору, државне намештенике, који су оставили своја радна места да би милом
или силом отишли за Јагодину? Ми, народ, плаћамо их да раде на ползу нашу, а
они језде српским модерним друмовима ка Јагодини. Да је бар жив Краљевић Марко!
Он свакако не би трпео оволику неправду. Изорао би српске путеве, све да су их
Турци градили.
Зли језици тврде
да су појединци добијали и дневнице како би подржали скуп у Јагодини. Плус
трошкови хране и пића; у најмању руку сендвич и сок, евентуално паризер! Кажем
зли језици јер нико добронамеран не верује у такве приче. Убеђен сам да су
путници за Јагодину пошли опремљени на пут. Сланина и бели лук у ранцу, што да
не, печено пиле? Као некад. Уђеш у воз, рецимо, кренуо си у Трст по фармерице и
кафу, и чим си сео у купе, вади печено пиле, хлеб, питу... Уз обавезну пљоску!
Шо се некад добро јело!
Било како било,
ако изоставимо непотребне еуфемизме о поштовању права, демократији, то јест,
одсуству демократије, мањку слободе, нетранспарентност, уз свеприсутну
корупцију, криминал, непотизам, у подељеном друштву искристалисала су се два
непомирљива табора. На једној страни су поштоваоци власти и режима, и у још
већој мери Председника државе. У Србији се стално понавља случај да Председник
државе има већу подршку и углед од странке на чијем је челу (званично или
незванично), па чак и од саме државе. Тако је било с Брозом, потом с
Милошевићем, а иста је ситуација и са садашњим вођом. Поборници режима и
Председника су по сопственим речима у већини. Тиха већина, како изјави један
свакодневни, бајаги неутрални аналитичар политичких прилика код нас.
С друге стране
су они који траже промене у друштву, а које покреће нетрпељивост према
Председнику државе, у доброј мери и мржња. Хтели то да признају или не. Јер у
њему виде узроке свих зала у друштву. И ту нису само студенти, иако су они на
челу колоне. Подржавају их многи средњошколци, професори, адвокати, глумци, сценаристи,
пољопривредници... Макар они из Војводине и Мачве. И маса незадовољних сваким
даном се увећава. Не треба сумњати да међу незадовољнима нема радника у
приватним фирмама. Како домаћих газди, исто тако и оних у страном власништву.
Ту је највише ојађених и огорчених, али не смеју да се буне. Држава их неће
заштитити од отказа. Страни капитал је у предности у односу на нашег грађанина.
Кога иначе штите разноразне социјалистичке, социјалдемократске и остале
левичарске партије.
Не треба
лицитирати кога је више. Браниоце система или незадовољнике. Поражавајуће је
што је дошло до таквог раздора и нетрпељивости. Власт постоји због народа. Не
обрнуто. Треба радити у интересу тог истог народа. Нису то више поданици. И не
треба тежити да се по сваку цену мора очувати власт. Поготову не треба
прибегавати сили да би опстали на власти. Чак и они који су брзометно
дипломирали на престижним приватним универзитетима морали би знати да „коме
закон лежи у топузу, трагови му смрде нечовјештвом“.
Миодраг Тасић
0 коментара:
Постави коментар