МОМИР ВАСИЋ - ЈУРИМО СВЕ БРЖЕ, ЖИВИМО СВЕ МАЊЕ

Јуримо све брже, живимо све мање

Жеље, пуста обећања и сан се оствари. За сат и тридесет минута Лозница-Београд. Јуримо непрегледном равницом за новим личним рекордом. Видимо само сиви асфалт пред собом и смишљамо гдје можемо да уштедимо који минут, бржи прелазак кроз кружни ток, претицање свакога ко вози спорије од 130, пребацивање у проходнију траку на наплатној рампи. Савремени јахачи апокалипсе јуре у својим четвороточкашима жељни нових рекорда.

По натписима поред пута закључујемо да смо прошли поред Липничког Шора, Лешнице, Прњавора, Дуваништа, Слепчевића, Рибара, Хртковаца, Платичева, Јарка.

А некад смо знали свратити у Хртковце купити македонке паприке, у Платичево на врућ бурек код Лазе, у Јарак на вруће печење, у Слепчевићу купити лубеницу и дињу, и док куцкамо и бирамо лубеницу, прочаврљамо са драгом особом од које сваке године купујемо лубенице убеђени да су ту најбоље.

Застанемо да купимо прасе за Божић, да попијемо кафу код Миће Брадине. Радујемо се лилама и ватрама поред пута уочи Петровдана и окићеним кућама за Нову годину.

Дивимо се новоизграђеним кућама, сређеним двориштима. Уз пут причамо, слушамо радио, свратимо у продавницу да купимо сок, на бензинску пумпу у тоалет.

Сад јуримо, не причамо, не слушамо радио, јер се од буке мотора и гума и не чује. А и шта ће нам, одвлачи нам пажњу од главног циља да оборимо за који минут лични рекорд, и стигнемо у рекордном времену у Београд. А у Београду, блокаде, гужве. Два сата се пробијамо пар киломнетара до стана. Срећа па смо понијели сендвиче и воду.

А кад се вратимо кући, уз кафу и цигару ћемо се хвалити комшији.

-Не могу да вјерујем да си тако брзо стигао у Београд.

-Могао сам и брже да ме не ухвати некаква магла око Шапца. Али, зато, следећи пут, ако Бог да има да спржим за бар десет минута брже.

Јуримо све брже, а живимо све мање.