Колумна Миодрага Тасића: Ко кога више мрзи – власт народ или народ „своју“ власт?

Ко кога више мрзи – власт народ или народ „своју“ власт?

Можда ће наслов овог текста збунити неупућеног читаоца, али речено није без основа. Могуће да је сам наслов помало бомбастичан, па и претеран, ипак има довољно аргумената за поменуту тврдњу. Нажалост!

Наиме, из понашања власти, из њихових поступака, дакле чињења, такође и због немалог нечињења, многи од нас ће поверовати да наша власт не мари нешто претерано за свој народ. Како за своје гласаче, то јест, оне који су им на поштеним и транспарентним, демократским изборима својим гласовима омогућили да запоседну топла, удобна и добро плаћена радна места, уз остале привилегије које власт пружа, још мање за оне који их не подржавају или су апсолутно против те и такве власти.

Јер како другачије разумети тежњу власти да се пошто-пото уклони железнички мост из центра Београда? Један од симбола српске престонице! Једно од образложења за уклањање моста је у чињеници да су га изградили нацисти за време Другог светског рата. По тој логици бисмо морали да рушимо тврђаве које су градили Турци, Аустријанци, зашто не и Римљани? Ни ови освајачи нису били меког срца према покореном народу на простору којег су силом запосели. С друге стране, цивилизовани народи чувају своје архитектонске и грађевинске бисере; зграде, тврђаве, мостове, верске објекте, споменике... Није важно ко их је градио и зашто. Они су симболи једног времена. Чувај оно што си наследио, а гради ново оно што је потребно. Само да у том грму не лежи зец? Како граде и колико је то добро и квалитетно, а тек колико кошта виђамо свакодневно?

Треба ли рушити зграду генералштаба, оштећену НАТО бомбама и претворити је у хотел? Један од архитектонских споменика Београда и зграду за чије се очување залажу и неке међународне организације и истакнути светски интелектуалци. Поменимо само Европу Ностра, међународну организацију за очување културног наслеђа. Они су се истакли у заштити манастира Високих Дечана од шиптарских насртаја, али и на спречавању чувеног министра Горана Весића у замисли да гради гондолу изнад Калемегданске тврђаве!

Овакве или сличне појаве, као и називање студената страним плаћеницима, без икаквих доказа и аргумената поткрепљује тврдњу да власт не воли свој народ. Или макар ону шачицу народа која се буни против власти, тражи одговорност за промашаје, штету направљену својим неодговорним и евентуално криминалним понашањем, који једноставно траже промене у друштву. Кажем то је незнатна шачица студената, средњошколаца, професора, адвоката, пољопривредника, уметника...

Наравно да власт не може да мрзи свој народ. Јер власт је власт и према онима који је подржавају, исто тако, и према критичарима власти. Власт је народна, па неће да мрзи народ. Таман посла.

Такође не стоји уверење да народ мрзи власт коју је бирао на демократским, транспарентим, слободним, никад слободнијим изборима. Може понеки појединац, групица или поменута шачица незадовољних, која стотина хиљада, да не кажемо који милион, да је скептична према новој власти. Не баш потпуно новој јер су тринаест година на истим позицијама, још више да су у тој и таквој власти многе перјанице бившег режима сада узданице овог. То што народ одушевљено поздравља студентске протесте, што им доноси храну, обезбеђује смештај, што долази на њихове скупове о свом трошку, то је само доказ да људи више воле младост, лепоту, памет, будућност. То тако треба гледати. Једни жртвују своје време, новац, енергију за оно што им је на срцу. Други своју љубав исказују другачије. На скупове одлазе обезбеђеним бесплатним превозом, уз такође бесплатно окрепљење и новчану стимулацију. Можда то личи на купљену љубав, међутим у питању је захвалност наших усрећитеља према својим поштоваоцима. И то треба наградити. Из њиховог џепа, свакако, јер неће ваљда бити исплаћивано из буџета! Из заједничке касе.

Лично сматрам да су узавреле страсти у народу и да поларизација друштва може довести до опасних последица. Треба смирити тензије на свим странама. Наравно, они који имају највишу моћ, имају највећу и одговорност. Власт, дакле, не сме да се понаша као одбачена шипарица, то јест, повређена љубавница или љубавник. Све за време бива, па и љубав. Једноставно не воле те више сви. Окренули се другима. То је нормално. Огаде се партнери једни другима, брачни другови, деца родитељима и брнуто, те неће народ (део народа) владајућој гарнитури. Узалуд онолики изграђени путеви, пруге, фабрике, надстрешнице, људи хоће нешто ново. Разумљиво.

Ако је за утеху нашој власти, када их добар део сопствее популације баш и не мирише, страни партнери их здушно подржавају. Последње изборе као демократске и правичне поздравили су сви од реда; Америка, Европска унија, Кина, Русија... Садашње протесте у Србији страни партнери такође не подржавају. Макар не званично. Француски председник Макрон и немачки канцелар Шолц су чак забринути за судбину српске власти, читај демократије. Додуше, Макрона подржава једва нешто око 18% Француза, а Шолца тек 20% Немаца. Било како било, нису то испушене луле како их неки злонамерно називају. То су пријатељи и треба им пружити руку подршке. у виду рудника литијума, односно куповином „Рафала“. Невоља је само што би Немци копали литијум код нас а не у својој земљи, док би француски ратни авиони могли бити употребљени једино у рату против неке земље изван НАТО пакта. У нашем случају, пошто смо потпуно окружени НАТО колосима, Рафали би могли бити употребљени, не дао Бог, само против Русије. До сада нас Русија никад није напала, већ нас је много пута бранила и одбранила, али ништа нас не сме изненадити! Да цитирамо речи најпознатијег бравара с ових простора.

Ако аутор може давати савете другима, као што код нас свако може бити саветник, посланик, амбасадор или чак министар, саветовао бих смиривање страсти. Памет у главу. Никоме није лако. Огроман је терет пао власти на леђа, ипак, народу је теже. Њему буквално пада на главу!

Миодраг Тасић