МУЗИКА ЉУБАВИ – ОД ОДЕ РАДОСТИ ДО ЕТИДЕ И СКЕРЦА
Александар Чотрић, "Сенка љубави", афоризми о женама и мушкарцима, "Ексцелзиор", Београд, 2024.
У ретроспективи читаве људске историје паралелно обитавају два њена тока – световни и духовни. Тако је и с односом према љубави. Световни у први план ставља путеност, духовни – оно божанско у човеку : душевну блискост, поштење, верност. Филозофи ту дихотомију именују на други начин, као однос датог и задатог, стварног и пожељног. Ту располућеност људског бића религија премошћује поимањем телесне љубави као греха палог бића, а једини raison d`etre путене љубави јесте продужење људске врсте. Ван тога мотива треба гајити максималну уздржаност као искупљивање првобитног греха – кушања јабуке у Рају.
Чотрић не поима љубав на тако ригидан начин већ као синтезу путеног и астралног осећања, као химну овоземаљског, а не неког будућег, оностраног живота. Чотрић негира духовност која искључује чулност – то је чиста апстракција, феномен без супстанце. То псеудоморалистичко гледиште наш писац сматра хипокризијом, ирационалном нормом, бестелесном егзистенцијом. Другим речима, човекова душа је у телу од крви и меса, а не у неком бестелесном бићу. Заједница, јединство душе и тела није зла коб већ једина формула живота, са Еросом као симболом и енергијом elan vital.
Попут других аспеката живота, и све видове и нијансе љубави Чотрић сагледава као хуманиста, геслом ништа људско није нам страно. Зато и раблеовски хумор и лексика Вуковог црвеног бана у његовим афоризмима звуче природно, као озрачје људског бића какво јесте.
* * *
Поетско-романтичарски увод наговештава лирску рефлексивност афоризама, али пред нама је књига црно-хуморног афористичара а не лирског песника. Но, пошто је Чотрић и песник, и његове ироничне опаске често су прожете, на видљив или запретан начин, лирском осећајношћу.
Збирку отвара афоризам који игром речи, сенком као појмом и Сенком као личним именом, оповргава стереотип мушке превласти у породици: Плашим се и сопствене сенке. Морате ме разумети: моја жена се зове Сенка. Метафору потврђује и бон-тон, давање предности лепшем полу: Жена и ја имамо одличну комуникацију. Чим она почне да говори, ја истог трена заћутим. Храброст лепшег пола очитује се још пре уласка у брак: Жене су храбрије од мушкараца. Они се више плаше брака. За честитку је што су жене интуицијом, без претходног искуства, откриле тајну заповедања: Жене не служе војску, али знају како се заповеда.
Иако лишени дара речитости, мушкарци успевају да у две-три речи предоче шта желе: Брзо сам јој објаснио шта сам хтео. Није трајало ни три минута. Индикативна је двозначна синтагма није трајало.
Речитост жена је непојамна, поткопава и библијске аксиоме: Ако је у почетку била реч, значи да је Бог прво створио жену. Женска реторика је већ ушла у уџбенике: Пример плеоназма: логореична жена. Но, женска речитост је далеко од оптималних могућности: Жене, засад, повећавају усне. Проблем ће бити кад почну да продужавају језике.
Без обзира на све већа искушења, снага осећања је непобедива: Ко је спреман да да све, највише ће и добити. То се може и друкчије рећи: Љубав не може да се опише речима јер подразумева дела.
Читав историјат мушко-женских односа може се метафорично, уз помоћ кућних љубимаца, сажети у цигло две фазе: Пре брака “куцо“ и „мацо“. У браку: уједање и гребање. Љубав је свима разумљив појам, али су Волим те – речи које се најлакше изговарају, а најтеже доказују.
А докази љубави су свима при руци, само их треба обелоданити: Савремени мушкарци обављају традиционалне женске дужности.
* * *
Афоризми су варљиви. Питки су као медовача ако се брзо читају, али лаганим, правим читањем, откривамо и у тој најкраћој књижевној форми двозначност, а често и вишезначност. Ево наоко једноставног афоризма: Нема бесплатног ручка. Зато неке жене излазе само на вечере. Вечерњи излазак уместо подневног је женама угоднији јер под светлошћу лампиона све делује свечаније, приметнији су шарм и лепота, шминка и фризура, естетски укус при избору гардеробе... Но, све то је у површинском слоју афоризма. Осмотримо га пажљивије. Прва реченица је метафорично приказан основни економски постулат – не постоји тамте без бумте. Значење друге реченице представили смо само на дословном нивоу. Но, афоризам не каже (све) жене већ неке жене. То су жене које воле ноћне изласке и авантуре, а вечера је увертира у ноћни провод. Друга реченица гради контекст прве – (по)дневна пажња и поклон подразумевају пословни однос, реципроцитет, док вечерњи излазак наговештава интиман однос, бар хипотетички, макар интима била само маскирана увертира материјалног или неког другог интереса. Сав овај сплет значења садржи цитирани, наоко врло једноставан Чотрићев афоризам.
Чотрић је са око хиљаду афоризама премрежио уздуж и попреко мушко-женске односе – Шехерезадином бројком је осветлио хиљаду и једно лице љубави, од ватрене страсти до ледене равнодушности, од нежности до садизма, од Пенелопине верности до раскалашности Казанове и Маркиза де Сада. Естетичар Бифон је уочио да стил одређује идентитет човека – Чотрићева честитост и блага нарав криве су што је више осветлио питоме видове љубави, а само дотакао грубе и скаредне.
Пишући ове афоризме, Чотрић зна да смо сви начелно за равноправност полова, а у стварности често и лично протежирамо мушку доминацију; да жене називамо лепшим и нежнијим полом, а многи од нас третирају нежни пол као пуку послушност и просту радну снагу – подразумевамо да жене треба да кувају, перу, пеглају, чисте... Зна да даме имају предност, а многе морају да моле за елементарне потребе – обућу, одећу... Огромна је листа женске потчињености, али Чотрић као писац махом игнорише грубе мужеве. Не заслужују ни помен имена а камоли афоризам. Ево једног од ретких доспелих у афоризам: Медени месец је трајао док није увидела да се удала за трута.
Премда је махом кавалир, Чотрић не идеализује женски род, поготову ако не мари за мушки: Неке жене целог живота брину о мужу, а неке је баш брига.
У приказу можемо да цитирамо било који афоризам – код Чотрића нема празног хода, свака опаска варира неку битну истину или пледира за хуманије понашање. Сваки избор из ове збирке је умесан. У то ће се уверити сви читаоци. Једина разлика међу афоризмима је да ли је нагласак на поруци, на значењу, на парадоксу који живот значи, или на игри речи и смисла, на духовитости.
Ево руковети и једних и других. Дијалектика љубавног односа је парадоксална – сломљено срце доноси срећу: Коме срце није било сломљено, није читав. И склад је растегљив појам – сретнемо га где се и не сања: Одрастао је у складној породици – од зла оца и од горе мајке. Синтагма од зла оца... као фолклорни топос несрећног порекла само је један у мноштву афоризама са уграђеним елементима народних изрека, које су Чотрићу омиљен градивни и стилски елеменат.
За удварање нема рецепта. Каткад је чежња у очима делотворнија од гордог приступа: Мушкарци пузе пред лепим женама. Тако им најбрже приђу. Мада жене воле нежне речи, цвеће и наките, не ваља ни са финоћом претерати: Многи песници несрећно су заљубљени јер пишу компликоване метафоре уместо да женама јасно кажу шта хоће.
Многи афоризми су духовита игра епитетима, асоцијацијама, алузијама... Ево духовитог преплета двоструке асоцијације – по значењу и по звучности: Кад жена истакне атрибуте, мушкарци не штеде епитете. Но, брак није увек симетрија, чешће је једна страна срећније руке у том избору. То нам Чотрић казује, ради драмског ефекта, на драстичнији начин: Кад се жена добро уда, то обично значи да се мушкарац лоше оженио. Писац нам одаје и формулу складног брака, то је алхемијски преплет глагола хтети и моћи: Најскладнији пар је кад жена зна шта хоће, а човек то може.
***
Иако је корпус цитираних афоризама више него симболичан, то је само делић хиљаду и једне приче о мушко-женским односима, сфере од које је пространија само космичка. То обиље виспрених опсервација о односима међу половима у контексту укупних друштвених односа, прожетих раскошним хумором од благе комике до горке ироније, може се на прави начин доживети само лаганим читањем ове драгоцене књиге, праве енциклопедије вечне теме – љубави. Што је та енциклопедија прожета хумором само увећава њену вредност и чак је чини лековитом. Давно је уочено: смех је лек и кад говори о прозаичним темама, а камоли кад извире из поезије живота – љубави.
Витомир Теофиловић
0 коментара:
Постави коментар