Пензионер
сам, тим се дичим!
У нека ранија, прошла времена певало се
„Партизан сам тим се дичим, то не може бити свак. Умријети за слободу може само
див јунак!“ Ово је, по тврђењу неких првобораца, најстарија партизанска песма,
а певала се на Кукавици у лето 1941. године.
Димитријевић Сергије, Црнотравске и лесковачке
народне песме ослободилачког рата и револуције (текстови), Научно дело, Београд
1967., стр. 96
Има још стихова у овом антологијском ремек
делу песништва, али аутор овог текста помало сумња у истинитост навода. Наиме,
планина Кукавица се налази на југоистоку Србије и најближа места су јој
Владичин Хан, Грделица и Вучје, а људи са тог подручја не користе ијекавицу.
Напротив, смејали би се таквоме. Тамо се говори екавским наречјем, мада говор
поприлично одудара од говора Ваљеваца или Ужичана. Да је песма заиста певана на
планини Кукавици вероватно би ишла овако: „Партизан сам с тој се дичим, тој не
може сваки да бидне. Да умре за слободу може само велики јунак!“
Наравно, нема ритмике и свакако је
Сергије омануо.
Потом су партизани препустили примат
пионирима маленим и онда се певало „Пионир сам тим се дичим...“. Обично на
слету поводом Дана младости и рођендана највећег сина наших народа и
народности. Шта ће се певати убудуће и ко ће постати највећи син, видеће се.
Елем, свако време има своје јунаке. Сада
су то неприкосновено пензионери. У Европи која нема алтернативу људи нерадо иду
у пензију. Продужили би да раде још коју годину, јер од пензије се тешко живи.
Иако су мукотрпно рмбачили целог свог радног века, ако нису уплаћивали у
приватне фондове или да су остављали коју цркавицу негде у банку, не у сламарицу,
када добију износ мировине, многима то на Западу није довољно за пристојан
живот. Држава дотира онима који имају испод законског минимума, опет пензија не
покрива све потребе.
У Србији је сасвим другачије. Наши људи да
могу отишли би у пензију и са двадесет година живота. Одмах након месец дана
пробног рада. То је посве разумљиво. Управо смо сазнали од председнице
Скупштине Србије да пензионери у Србији боље живе од немачких, норвешких, па
чак и од пензионера из Луксембурга! По висини пензије и по куповној моћи! Зашто
би неко радио четрдесет и кусур година, јурцао по блатњавим путевима, само да
не закасни на радно место, гурао се по претрпаним аутобусима, трпео шиканирања
и понижавања, одлазио кући исцеђен и сломљен, када и сама плата није нешто
обилна, ако већ може да ужива у благодетима пензионерског раја? Од милион и шестсто
педесет хиљада пензионера у Србији чак девет стотина хиљада њих месечно прими
мање од 50.000 динара. Триста хиљада умировљеника нешто око 200 евра месечно.
Мало ли је? С тим парама могу у овом месецу да купе лекове и можда да плате
комуналије. Следећег месеца могли би да се почасте бајатим хлебом, уз чашу
јогурта, евентуално. Потом би могли да прошетају поред смрдљиве реке, тек да
удишу мирис фекалија и уживају у пловидби пластичних боца. Шта ћеш више?
Ни сами наши пензионери нису свесни колико
добро живе. Овамо се гурају по драгсторима чим чују да је неки прехрамбени
артикал на акцији. Негодују кад поскупи струја, а не знају да је цена струје
најнижа у Европи. По тврђењу експерата сличних председници Скупштине. Понеки из
те групације не либи се чак да подигне паприку палу с тезге на пијаци и да је
кришом гурне у џеп. Најдрастичнији случај је када видите маторог човека,
пензионера, разуме се, што покупи кесу с хлебом остављену поред контејнера, а
неки умеју и да зароне у контејнер. Ваде лименке и картоне. Као да ће то да их
нахрани, а већ живе у изобиљу. Богатом човеку увек мало.
Због тако угодног живота пензионери спадају
ваљда у најсрећнији део популације. Пошто се не буне и не протестују. Сада, не
може се баш очекивати да пешаче као студенти, да бициклима иду на протесте, да
бране факултете, али да им је лоше и да су незадовољни, бунили би се макар
преко својих пензионерских удружења. Или преко министарства. Имају чак и свог
министра у Влади. Ни министар се не буни. Њему свакако није лоше. Напротив!
Да резимирамо, пензионери су једини
друштвени сталеж коме је све потаман. Незадовољни су, рекосмо, студенти и ђаци.
Ђаци, не ћаци. Другима, такође не фали. Нису
пресрећни сељаци, адвокати, уметници, професори, радници у приватним фирмама...
Међутим, свуда има задовољних, равнодушних, али и незадовољних. Осим можда
Северне Кореје. Ми још нисмо досегли те висине. Зато се треба ослонити на
пензионере и с њима гледати у будућност. Пензионери су узданица овог друштва.
Ипак треба напоменути да има и злурадих
опаски на рачун пензионерске среће. Злобници изокола тврде да није потпуно
тачна тврдња председнице Скупштине како српски пензионери боље живе од немачких
или норвешких колега. Ови још кажу да српски пензионери муку муче да са својим
пензијама изгурају месец. Не буне се иако им је лоше само из страха. Знају да
може бити и горе. Већина памти Милошевићево доба када су пензије примане у
милијардама динара, а за њих си могао купити литар млека. Само првог дана по
доласку поштара. Сутрадан тај папир није вредео ни за кутију шибица. Највећа
нада пензионерима је да не буде горе од овога. И да буду расписани избори. Јер
пред сваке изборе пензије буду осетно увећане.
Миодраг Тасић
0 коментара:
Постави коментар