Декаденција
.jfif)
Чуо Алекса Шантић како је Бог дозволио Марку Краљевићу да сиђе међ српски народ после много лета па решио да и он пита за допуштење да би видео какве се песме сад пишу. Допуштење је добио, али му Бог рече да може да иде само на један дан па да се врати. Рече му још да ће да га пошаље у неко мање место у Србији како се не би питао где je јер се штошта променило временом.
У рано јутро, једног пролећног дана пође Алекса у свој поход. Гледа, чуди се, све му је ново. Било је баш време за полазак у школу и он поче да примећује ђаке близу основне школе. Додуше, сви они излазили су из аутомобила родитеља који су их возили све до самог улаза у школу. Чудио се што се бар мало не прошетају. Али, не, ништа од тога.
Крену он даље кад ето и Гимназије, а тамо ученици у поцепаним панталонама као да су се закачили на тарабу и у кусим мајицама које као да су се скупиле од воде. Утом му приђе једна ученица с цигаретом да упита за упаљач, али он оста без текста кад виде њене огромне нокте.
Настави он тако градом у нади да ће стићи до библиотеке. Занимало га је како данашњи свет пише. Срце му заигра јер је увек волео да прочита добру песму. Иде он, иде кад ено га пред њим његов узор – Јован Јовановић Змај. Поздравише се и након Чика Јовиног објашњења да је и он пошао мало после њега уз договор да се увече заједно врате, кренуше ка библиотеци. Узеше да листају нове књиге поезије, врте оне странице, подижу обрве, мрште се, али листају даље. Погледаше неколико књига награђиваних савремених аутора и згрожено их вратише на место. Без коментара, изађоше из библиотеке и тек тад проговори Чика Јова.
- Алекса, за децу готово и да нема нових песама, а ово што прочитах што није поезија за децу и за шта добише неки силне награде раније нико не би ни назвао поезијом, а камоли да то награди.
- Истог сам мишљења, рече Алекса. Вероватно моје песме ретко ко чита данас с обзиром на то шта се сад пише. Само набацане реченице, нигде ритма, немогућа версификација, а и ови људи које срећемо сви гледају у ове справе, кажу, телефоне. Не гледају ни куда иду, само зуре у њих.
Однекуд се чује нека музика и њих двојица поскочише када су чули текст, додуше, део текста који су разумели, што од мрмљања што од бесмисла песме.
Чика Јова рече – Гле! То слушају деца! Заборавили су мога Гашу, Лазу и поуке из мојих песама.
Алекса се надовеза – Ове савремене песме што смо малопре прочитали и ово што смо сад чули нема дубину, нема смисао, не исказује осећања. Некада написах ,,Но данас, драга, све је, све је друго“ мада тада нисам мислио на ово. Него, да се ми полако вратимо како смо рекли. Требало је да верујемо Марку кад нам је причао како је прошао к‘о бос по трњу.
Алекса и Чика Јова се вратише и не паде им више никада на памет да се занимају за савремену поезију.
Тања Станојевић
.jfif)
0 коментара:
Постави коментар