АНАТОМИЈА СМЕХА У РАЉАМА АПСУРДА
Аутор: Витомир Теофиловић
Наслов: „Како сам усрећио сто жена“ – збирка прича
Издавач: Ауторско издање, Београд, 2025.
Александар ЧОТРИЋ
Нова књига Витомира Теофиловића, „Како сам усрећио сто жена“ (Ауторско издање, Београд, 2025), није само збирка кратких прича; то је литерарни сеизмограф који бележи потресе у нашем менталитету, политици и свакодневици. Теофиловић, већ одавно афирмисан као један од водећих сатиричара и афористичара на овим просторима, у овој књизи показује зрелост мајстора који зна да је мање заправо више. Његове су приче попут хируршких резова – брзе, прецизне и често болне, али нужне за дијагнозу друштва у којем живимо.
Збирка представља згуснуту прозну хронику једног живота, али и једног друштва, испричану у малим, наизглед једноставним формама које се често завршавају апсурдним, неочекиваним или иронично обрнутим крајем. Теофиловић, писац, филозоф и политички аналитичар, у овим причама показује да кратка форма може бити подједнако наративна, мисаона и критичка, а да хумор и сатира нису украси него основни начин сагледавања стварности.
Приче су тематски разнородне, али их унутрашње повезује аутобиографска перспектива – било да аутор говори у првом лицу као непосредни учесник догађаја, било да наступа као дистанцирани, иронични посматрач. Он је истовремено ученик и студент, син и муж, радник и уредник, књижевник и политички активиста, човек који пролази кроз различите системе, идеологије и друштвене улоге, а да при том задржава критичку свест и способност самоподсмеха. Управо та смена перспектива даје књизи динамику и ширину, чинећи је више од збирке анегдота – она постаје мозаик искустава једне генерације.
Стилски, ове приче јасно асоцирају на чеховљевску традицију: краткоћа, привидна наративна неутралност, одсуство отвореног морализма и завршни помак који читаву причу пребацује у нови, често апсурдан или горко-смешан регистар. Теофиловић, међутим, не опонаша Чехова, већ његову поетику примењује на српске прилике и наше време, у којем се бирократска логика, политичка мимикрија и свакодневни апсурди понављају са готово лабораторијском прецизношћу.
Кроз анегдоту „Моји учитељи“, он објашњава да су га на сажетост присилили најближи – отац који није имао стрпљења, супруга која га је прекидала и унук дигиталне ере. Резултат је стил лишен баласта, где су реченице често сами по себи афоризми.
Средишњи део збирке заузимају приче које сецирају политички опортунизам и националне митове. Теофиловићев јунак често је „мали човек“ који покушава да се снађе у лавиринту моћи. Антологијски лик из приче „Уз власт, а не на власт!“ представља прототип балканског преживљавања. Он није онај који носи барјак и излаже се опасности; он је онај који седи у трећем реду сваке комисије, који клима главом сваком новом режиму и који, захваљујући дедином савету, „над-министрује“ деценијама док прави министри падају. То је горка студија о конформизму као највишем облику интелигенције у нестабилним друштвима.
Надаље, аутор се не либи да исмеје ни националну мегаломанију. Прича о „димњацима нашим небеским“ који би требало да досегну стратосферу како би Србија „решила“ своје еколошке и безбедносне проблеме, савршена је пародија на пројекте који обећавају спас кроз апсурдне подухвате. „Обновити Панонско море“ је још један пример развијене политичке сатире где логика великог националног подухвата, изведена до краја, постаје сама себи пародија. Теофиловић вешто користи језик стратешких докумената и геополитичких визија да би разобличио склоност ка „решењима“ која се заснивају искључиво на политичкој потреби, а не на стварности.
У причама попут „С оне стране времена“ или „Време младо и време старо“, аутор показује изузетан осећај за егзистенцијалну димензију времена. Љубав, пропуштене могућности и старење представљени су без сентименталности, али с тихом, готово меланхоличном иронијом.
Посебну вредност чине приче изразито сатиричног карактера, попут „Будимо фини, иако смо Срби“ или „Далекосежност тапкања“. У њима се препознаје ауторово афористичарско умеће да идеолошке флоскуле доведе до гротескних последица.
Насловна прича, „Како сам усрећио сто жена“, доноси преко потребан ведрији тон. Теофиловић се присећа студентских дана када је просио сваку лепу девојку коју би срео, што је резултирало са сто одбијеница. Но, годинама касније, те исте жене користе успомену на њега као „алтернативну историју“ своје среће – он их је усрећио тиме што им је остао у сећању као неко за кога су могле да се удају и буду срећније. Овакав обрат је типичан за Теофиловића – он проналази победу у поразу и смисао у наизглед бесмисленом труду.
Занимљив аспект књиге је њена тројезичност (српски, енглески и немачки). Преводиоци Саша Јовичић Екс и Радмила Шредер успешно су пренели Теофиловићеву бриткост, доказујући да су „чиновник без савести“ или „асистент који служи као столица“ универзалне фигуре присутне у свим културама.
Овом збирком Витомир Теофиловић потврђује своје место као писац који уме да мисли кроз хумор и да кроз кратку форму изговори дуге, важне истине. Његов хумор није тривијалан; он је интелектуална провокација која нас тера да преиспитамо своје ставове о ауторитету, традицији и љубави. Књига нас оставља мало срећнијима и много запитанијима него што смо били пре њеног отварања – она је истински тријумф духа над сивилом свакодневице.
0 коментара:
Постави коментар