Александар
Чотрић
ПРЕДГОВОР: ПУН МИ ЈЕ КОФЕР –
СЕЛИМ СЕ. ОГЛЕДАЛО ЈЕДНОГ ДРУШТВА
Често се може чути и прочитати да су српски
афористичари по квалитету својег стваралаштва у самом европском и светском
врху, али да такву богату и разноврсну продукцију не „прати“ на одговарајући
начин критика и теорија, односно да домаћи стручњаци за књижевност не посвећују
пажњу овом жанру и не вреднују га како заслужује. У томе има истине, јер неки од
наших најпознатијих књижевних критичара никада нису исписали ни ред о српској
афористици, али то јесу угледни и признати зналци из разних области науке и
уметности. И не само да су то учинили у појединачним текстовима него су српском
афоризму и његовим ауторима посветили већи број својих стручних и научних
радова, ауторских књига, зборника, панорама и антологија.
Због свог дугогодишњег посвећеног рада на
афирмацији хумора, сатире и афористике, заслужују да буду поменути академици, универзитетски професори,
теоретичари и историчари књижевности, социолози културе и психолози: Витомир
Теофиловић, проф. др Мирослав Егерић, проф. др Ратко Божовић, проф. др Жарко
Требјешанин, проф. др Јован Делић, Љиљана Шоп, проф. др Милутин Ђуричковић,
проф. др Љиљана Пешикан Љуштановић, Бранислав Бане Јовановић, Драган Лакићевић,
Предраг Марковић, академик проф. др Никола Милошевић, др Ђорђе Оташевић, проф.
др Јован Пејчић, Раша Попов, Бранко Микашиновић, проф. др Добривоје Станојевић,
проф. др Ђуро Шушњић, мр Дивна Бијелић, проф. др Иван М. Коларић, проф. др
Јован Љуштановић, др Милица Јоковић Пантелић, Иво Мијо Андрић, проф. др Малиша
Станојевић, проф. др Димитрије Панфилов, др Петар Бокун...
Један од
најбољих познавалаца афористике на нашим просторима и њен најпоузданији тумач
јесте проф. др Драгољуб Б. Ђорђевић, професор социологије културе на Нишком
универзитету, научник, истраживач, професор и педагог великих и широких
интересовања, који у својим интердисциплинарним радовима радо и често користи
афоризме. Чини то, било да их цитира ради илустрације својих поставки и
закључака, било да их тумачи и објашњава научним поступком.
Као резултат
Ђорђевићевог минуциозног проучавања феномена исељавања, миграција и дијаспоре,
те, паралелно, најкраћег књижевног жанра, настала је ова изванредно поучна,
интересантна, и вредна књига. Импресивно је колико је афоризама професор у
дужем временском периоду прочитао, проучио, изабрао и тематски сврстао, да
добије дело које има унутрашњу чврстину, иако је састављено од мноштва веома
разноврсних микро делова. Урадио је то приређивач на начин на који нико пре
њега није, јер је тематици приступио експертски, аналитички, с пуном
одговорношћу и посвећеношћу. Довољно је само прочитати списак литературе коју
је професор користио, те листу аутора чије се мисли у овом избору налазе, па
закључити да је пред нама капитално дело у које је уложено велико знање,
искуство, енергија, време, па и емоција.
Српски
афористичари и њихове колеге на Балкану пишу о бројним темама, међу којима су
најзаступљеније о странкама, изборима, власти, функционерима, корупцији,
криминалу, медијима, Косову, Европи... Да се није појавила ова књига, не бих
никада помислио да је толико много и толико добрих афоризама написано на тему
дијаспоре и исељавања, јер сам сматрао да то није у фокусу наших афористичара.
Наравно, ово питање је једно од најважнијих, јер у крајњем води оној суштинској
дилеми: да ли ће нас и даље бити на овој територији, под овим именом и с овом
историјском свешћу, или ћемо нестати, као што се у прошлости већ догодило
бројним другим народима.
„Пун ми је кофер. Селим се.“
Овом кратком реченицом, која звучи као уздах,
одлука, изговор и дијагноза у исти мах, почиње једна од најдубљих и
најдуговечнијих српских прича: прича о одласку. Назив књиге описује и наш
вековни замор. То је крик који не долази само из пртљага спакованог на брзину,
већ из трпљења које је прешло сваку меру. А управо у тој мери, на граници
трпљења и наде, афоризам постаје најтачније огледало једног друштва.
Ово је књига афоризама о дијаспори, миграцијама,
илузијама и разочарањима, о Европској унији и Балкану, о свету који нас
привлачи и одбија истовремено. А изнад свега – о намa самима, какви јесмо кад скупимо храброст да се погледамо у огледало.
Дело професора Ђорђевића сведочи о једној од
најболнијих рана савремене Србије: одласку. Та рана није само статистика, мада
и она забрињава – сваке године око петнаест хиљада грађана напусти своју земљу,
често без намере да се икада врати. То је, пре свега, духовно и друштвено
питање: шта остаје од земље када оду њени најмлађи, најхрабрији,
најкреативнији? И како се та празнина може успешно разматрати, ако не и кроз афоризам – кратку форму која једино може издржати тежину
туге и лакоћу подсмеха у истој реченици?
Зборник открива и једну важну социолошку чињеницу:
дијаспора је данас најмногобројнија, најуспешнија и најраспрострањенија „српска
провинција“. Она није више само економска категорија – она је културни,
психолошки и идентитетски феномен. На простору од Беча до Чикага и од Малмеа до
Сиднеја, Срби су саградили своје паралелне светове, где се лакше дише, али се
често теже живи.
Афоризми у овој хуморној енциклопедији исељеништва
приказују дијаспору као симболички мост: она је доказ да се сања амерички сан,
али се човек буди када „петао са плота“ закукуриче. И у том хуморном, али
болном раскораку између стварности и очекивања, сместила се сва наша
емигрантска истина.
Приређивач је пуне три године сабирао мисли на ову
тему. То нису само гласови афористичара – ту су и новинари, песници, мислиоци,
научници, како из Србије, тако и из региона и света. На једном месту сабрани,
они чине мапу великог кретања једног народа које траје више од једног века, а
последњих деценија тај егзодус поприма драматичне размере. Социолошка анализа,
историјски контекст и лична сведочанства сложили су се у ову панораму као у
бревијар колективног искуства: понекад суровог, понекад духовитог, али увек
истинитог.
Афоризам је непревазиђен у исказивању парадокса. То је једина књижевна
врста у којој се човек може и насмејати и забавити, али и продубити мисли и
освежити дух, за свега неколико секунди. Афоризам је жанр који највише личи на
путовање: кратак, брз, муњевито прелази преко граница мисли. И као што су наше
сеобе вековима трајале – од средњовековних избеглиштва, преко гастарбајтерских
возова, до авиона нискотарифних компанија – тако и овде, у овој књизи, путује
све: идеје, страхови, наде, горчина, иронија и црни хумор. Ништа не остаје на
свом месту. Као ни ми.
Сваки од ових изабраних текстова, ма колико кратак, носи у себи читаву
судбину. Кад Славица Агић каже: „Корење нам је овде. Цветови и плодови на
Западу“, у тих неколико речи смештена је читава историја нашег народа,
растрзаног између родне груде и новог живота у туђини. Да је слично и у
суседној Хрватској, сведочи запис Иве Мије Андрића: „Исељавање младих трајат ће
све док не остаре“. То је готово демографска формула претворена у шалу – шалу
која више боли него што засмејава.
Слика домаће стварности у афоризмима је реалистична до бруталности: Србија
је „на европском путу, зато нас газе“ (Милан Пантић), место одакле се највише
одлази и најмање враћа. С обзиром на то како се одвија процес исељавања, Ивица Кесић забринуто примећује:
„у земљи ће остати само кртице“. Тај цинизам није само
сатирично виђење – то је социолошки импулс, огорчено сведочење о земљи која се
празни, док се број функционера и даље мистериозно умножава.
Аутори у панорами сликају Европску унију као недостижну целину, политички
„Кафкин замак“ у коме се непрестано трудимо да докажемо да смо достојни уласка.
Али врата су увек негде даље, а услови увек мало строжи за нас него за друге и
недостижнији данас него јуче. Европа је у афоризмима истовремено и матица и
маћеха, и географија и фикција, и обећање просперитета и сећање на туђа разочарања. („И Европа нас
посматра као небески народ. Зато је наш европски пут у облацима.“ Миладин
Берић).
Србија је, наравно, стално „на прагу Европске уније“, али, како један
афоризам каже, често „служи као отирач на том прагу“. Политичко одуговлачење, бирократски лавиринти и геополитичка преговарања
претварају ЕУ у митску заједницу у коју смо „крeнули још јуче, али је тамо нисмо затекли“. У том зачараном простору сатира открива једну
једноставну истину: некада мање боли одлука Европе, а више сопствено огледало.
Посебан шарм збирке лежи у афоризмима који приказују свет као позорницу
апсурда: Европа које се плаши Русије, Русија која се плаши Европе, Америка која
„замеси, Европа испече, Балкан прогута“, Кина која прави терене, ЕУ која плаћа
играче, а Русија навија за нас. У неколико кратких реченица, аутори
разоткривају све парадоксе међународних односа.
Србија је у тим афоризмима мали, али жилави статиста, некад комичан, некад
трагичан, некад наиван, али увек опскрбљен духовитошћу која спасава ствар. Као
да су, у свету који стално игра руски
рулет, једино афористичари научили где је празна комора.
Многи афоризми подсећају нас да миграције нису нова појава: „Наши први
гастарбајтери старији су од америчке државе“ (Слађан Мартиновић Буковски). У
трајној захваћености Балкана историјским олујама, логично је што човек жели да
изађе. Али – како духовито примећује аутор – „теже је изаћи из Балкана него ући
у Европу“. (Маринко Мијовић).
Овде се отвара друга, дубља тема: да ли се заправо ико икада вратио? Не
телом, већ ментално. И да ли они који су отишли носе Балкан са собом као
невидљиви сувенир, затурен негде између пасоша и радне дозволе?
Афоризми нам нуде одговор: враћају се сећања, враћа се акценат, враћа се
хумор – али ретко ко се враћа лично. Јер док ми одлазимо у Европу, наша дела и
навике често остају чврсто везана за домаћи терен.
Књига је, захваљујући труду састављача, подељена у једанаест логичних
тематских целина, азбучно поређаних, што омогућава да се феномен исељавања
сагледа из различитих углова: од бесперспективности и сиромаштва, преко
политике и распродаје будућности, до искуства туђине и менталитета Балкана. Ови
одељци не говоре само о разлозима за одлазак, него и о последицама –
демографским, културним и психолошким. Као у поглављу „Тарабића шљива“, где
хумор постаје начин да се проговори о догађају који је много озбиљнији од сваке
шале: о нестајању.
Оно што ову антологију издваја јесте то што она
није само књига о онима који одлазе – она је и сведочанство о онима који
остају. Онима који, попут Јелене Вукелић, иронично питају: „Шта један професор
филозофије ради у Србији? Па, не ради.“ Или оних који у речима Зорана
Додеровића налазе суморни закључак: „Одлив мозгова више није могућ. Извор је
пресушио.“ То је језик народа навиклог да преживљава с шалом, али и да кроз њу
саопштава болну истину.
Ова антологија није само књига за читање; она је
књига за промишљање. За документовање. За памћење. И, коначно, за наду – јер
само онај ко уме да се насмеје својој несрећи има шансу да је превазиђе.
У времену када се кофер пакује чешће него што се
распакује, ова књига је покушај да се речима задржи оно што нам из руку измиче.
Да се хумором обухвати туга. Реч печалба потиче од старе словенске речи печал, што значи туга. И да се покаже да, ма где живеo,
судбина нашег народа остаје повезана невидљивим хумором, који је истовремено и
наш бол и наша снага.
„Пун ми је кофер. Селим се“ није само антологија
афоризама о одласку. То је књига о истрајности, иронији и способностима народа
да се смеје и онда када му до смеха није.
Књига професора Ђорђевића није пука збирка шала о ЕУ, дијаспори или политици –
она је огледало у којем се видимо онакви какви јесмо када више не можемо да се
улепшавамо.
У овој књизи је, захваљујући професору
Ђорђевићу, сабрана читава једна култура кретања. Један век трајања у сеобама и
изгонима. Један непрестани разговор између „овде“ и „тамо“. И док још нисмо
ушли у Европу – а можда ни она у нас – једно је извесно: српски афоризам је
одавно прешао све границе. И не само да је отишао – него се, за разлику од
многих, редовно враћа. Са сувениром истине. Са осмехом који лечи горчином.
У свету одавно постоји Црвена књига угрожених
врста – публикација и званични документ који наводи и категорише биљне и
животињске врсте које су у опасности од изумирања, базирано на методологији
Међународне уније за заштиту природе, с циљем да се очува разноликост кроз
законске мере заштите. Књигом професора Ђорђевића добили смо Црвену књигу једне
угрожене нације којој, такође, прети нестанак.
Али, и кад говоре о најтежим темама –
сиромаштву, корупцији, политичким понижењима, демографском одливу – афоризми у
овој збирци пружају једну драгоцену могућност: да се смејемо. Да хумором не
избришемо проблем, али да га поднесемо. Да бол учинимо подношљивијом, а истину
пробављивијом.
Хумор је последњи ресурс који Србија још није
иселила. И добро је што није.
УВОД
Кратко, краће, најкраће –
афоризам[1]
Волим афоризме, ту сведену књижевну
форму – коју поједини оспоравају[2] –
и да бих освежио по правилу круте и јалове социолошке текстове, често их
користим у својим студијама и монографијама. Дубљи разлог огледа се у чињеници
која сведочи о томе да, свиђало се то социолозима или не, они својом сажетошћу
и бриткошћу, те позадинским значењем више откривају истину о друштву него многе
социолошке анализе, чланци и књиге. Што даје за право Ратку Божовићу да
закључи:
„Наши афористичари настављају
змајевско-домановићевску традицију. Они су наследници знаменитог Станислава
Јежи Леца. Захваљујући Нушићу и Стерији дознајемо колико су малограђани и
родољупци наши појмови дугог трајања, наше константе. Београдски афористичарски
круг је показао колико је у њих надмоћна иронија, духовитост, досетка и
смехотворство. Бунтовни афористичари пркосили су власти која је поништила и
слободу и истину и закон. Заиста су бушили балон мртве јавности затвореног и
застарелог друштва. Писали су баш онако како су доживљавали свет својих
опсесија у друштву пропадања. Чинили су то без длаке на језику“ (Поповић, Гордана 2023б. „Критика је 'Ахилова пета' наше
културе. Интервју: Ратко Божовић, професор и социолог културе.“ Политика,
30. април и 1-2. мај. стр. 15).
Међутим, настављачи
Стерије, Домановића и Нушића нису према заслугама добро прошли у делу – Антологија
сатире и афоризама (Љуштановић,
Јован, Пешикан Љуштановић, Љиљана 2025. Нови Сад: Матица српска) – које је требало да буде капитално с обзиром да се појавило у антологијској
едицији „Десет векова српске књижевности“.[3]
Да
још малкице подупремо[4]
потпорни зид Раткове оцене одређењима самих афористичара шта је то афоризам:
- „Афоризам је плес на врху игле“,
- „Афоризам је сиромах са речима, а
богаташ духом“,
- „До појаве афоризма, многе
глупости су биле неописане“ (Д. Антонић);[5]
- „Афо(к)ризам као друштвена дијагноза“ (Božilović);[6]
- „Афористичари раде Сизифов
посао. Траже смисао у бесмислу“ (Ilić);[7]
·
„Постоје писци способни да на
двадесет страница напишу оно за шта су мени потребна цела два реда“ (Карл
Краус);[8]
·
„Писци морају да схвате да афоризам мора да буде кратак. И морају да
схвате да неке ствари морају да прећуте“ (Дангубић);[9]
- „Немогуће је смислити афоризам
црњи од стварности“ (Габријел Лауб);[10]
- „Немирење са лошим изроди
афористичара“,
- „Сатира је шведски сто
стварности“ (Markov Musinov,);[11]
- „Афоризам је неуспело
прећуткивање“,
- „Афоризам је као 'швепс'. Освежавајуће горко!“ (Мићковић);[12]
- „Пишем афоризме јер више није
време за приче“ (Симић);[13]
- „Срећа моја да пишем родољубиве афоризме.
Да нису, ухапсили би ме“,
- „Од свих жанрова, само у
афоризмима стварност је оригинална“,
- „Невероватно! Све је баш онако
како пишу афористичари“ (Симић);[14]
- „Најбољи афоризам није написан,
дешава се“ (Марковић);[15]
- „Тамо где успевају афоризми, не
успева много тога“ (Томић);[16]
- „Афоризми су избрушене крхотине
разбијеног огледала“ (Баљак);[17]
- „У земљи у којој не цвета слобода,
сатиричари су као пчеле. Убадају, па настрадају“ (Филиповић);[18]
- „Пишем само о најгорима. Нема
бољих за сатиру“ (Несторовић);[19]
- „Пошто је афоризам кратак, у
њему и велики постају мали“ (Чотрић);[20]
- „У афоризмима се налази скривено
значење. Зато од читалаца скривају Афоризме“ (Павић);[21]
- „Добра страна афоризма је што не може да се чита напрескок“ (Баљак,
2025а:18);[22]
- „Сатира је мач са две оштрице,
али и оклоп“ (Баљак);[23]
- „Афористичари су антипод
брбљивости...“ (Петковић);[24]
- „Афоризме пишем ноћу – потребан
је што већи мрак“ (Ристић, 2025:7);[25]
- „Афоризам је згуснута, али
упркос томе слободна мисао“ (Баљак, 2025в:20);[26]
- „Афористичар сања о једној
реченици којом би све рекао, али се увек пробуди“ (Закић);[27]
- „Живот пише афоризме. Све су
краћи“ (Ђерић Лаки).[28]
***
Колико год се афористичари трудили да
смисле савршен афоризам, такмичећи се и организујући многоврсне конкурсе и
манифестације сатире,[29] то се до сада
није догодило, и питање је да ли није претерана, немогућа мисија. – Њему се
примакао афоризам Александра Чотрића: „Идем стопама Црњанског. Написао сам афоризам
о Лондону.“[30]
Баш овом изреком префињеног мајстора започињем у две-три реченице образлагање
мог избора афоризама о Србима у расејању. Афористичари су посветили дужну пажњу
рак-рани српског народа, државе и друштва у целости – експлозији исељавања у
ине земље и на друге континенте. Написали су на стотине, не ли и на хиљаде,
афоризама о одсељеницима. Мој задатак је био, будући да нисам антологичар, да
из тог мноштва изаберем оне који се непосредно и посредно дотичу дијаспоре.
Сабрао сам за неколико година (2022-2025) 1.635 афоризама о Србима у расејању,
и то само редовно пратећи „Политику“ која има четири рубрике о њима:
„Афоризми“, „Сатирикон“, „Из историје сатире“, „Карлов угао“; нешто мало из
листова „Вечерње новости“ и „Данас“, магазина „НИН“, много више из часописа Сатираскоп, сајтова Етна и Шипак, и нешто
више из богатих публикација Године заплета:
антологија српског афоризма од пада Берлинског зида до пада српског зида (Огњановић, 2020)[31], Заједљиви азбучник: мисли и афоризми
(Ристић, 2025)[32],
Друга књига мојих пријатеља (Пантић, 2025[33]), Како победити (не)пријатеље (афоризми са тужне
пруге) (Коцић,
2025[34])[35].
Сврстани
су у једанаест нишâ поређаних азбучним редом:
- „Безперспективност“ (разлог исељавања),
- „Властодршци / политика“ (и разлог и кривци
расељавања),
- „Европа / ЕУ / свет“ (похвале и критике),
- „Одлазак / повратак“ (зашто се отишло и да ли ће
бити враћања),
- „Отаџбина / патриотизам (став о њима),
- „Распродаја будућности“ (емигрирање омладине,
памети и стручњаштва),
- „Сиромашлук“ (узрок мигрирања),
- „Србин / Срби / Србија / Балкан“ (менталитет,
митологија),
- „Тарабића шљива“ (последице одсељавања,
демографски пад),
- „Туђинство“ (искуства у дијаспори),
- „Шареница – Бркина“ (без класификације).
На крају је „Списак
афористичара“.
***
Читаоци
и критичари мог избора нека држе на памети чињеницу: он је сачињен као
припремна радња за монографију – Нашинци
(Социолошки коментари написа о Србима у
расејању) – коју ћу објавити до истека текуће године.
Славица
Агић 11, 36, 47, 63, 76, 93, 99, 103
Златомир
Алексић 21, 36, 47, 57, 76, 93
Божидар
Андрејић 36, 63
Иво
Мијо Андрић 8, 11, 47, 57, 63, 70
Александар
Антић 30
Радомир
Антић 47
Добривоје
Антонић 16, 21, 26, 36, 47, 57, 63, 70, 76, 93
Александар
Апостоловски 47, 76
Еустахија
Арсић 36
Русомир
Д. Арсић 70
Александар Баљак 17-18, 21, 26, 36, 47, 57, 63,
70, 76, 93
Жељка
Башановић Марковић 26, 77
Мирослав
Беловић 57
Миладин
Берић 11, 57, 70, 77, 93
Милорад
Берић 37
Слободан
Берић 37
Милан
Бештић 63
Тоде
Ристи Блажевски 70
Недељко
Блажић 99
Блокадери
26
Богдан
Богдановић 26
Шандор
Богданфи 103
Иван
Божидар 93
Никола
Божиловић 16, 37, 48, 63, 77
Радивоје
Бојичић 27, 37, 48, 57, 63, 70, 77, 93
Седина
Бркић 21
Јасмина
Буква 48, 63, 77
Владимир
Булатовић Виб 37, 99
Јован
Н. Бундало 63
Момир
Васић 27, 93
Павица
Вељковић 77, 93
Милоје
Вељовић 21, 48, 103
Илија
Веселинов 37, 64
Душан Видаковић
21, 27, 37, 48, 57, 63, 70, 78, 93, 103
Милан
Видојевић 48
Владимир
Влаховић 103
Владислав
Влаховић 48, 64, 78
Душан
Влаховић 78
Душан
Војводић Бирџа 103
Милован
Вржина 57, 78
Стефан
Врчевски 37, 57
Живко
Вујић 78
Јелена
Вукелић 13, 48, 64, 91, 103
Стефан
Вучевски 57, 78
Жељко
Гавриловић 64
Милан
Гајовић 37, 58, 64, 79, 94, 103
Михалаки
Георгиев 70
Русана
Голева 38
Горан
Гоцић 103
Иван
Граховец 94
Никола
Грубјешић 58
Љубисав
Грујић Груја 48
Милан
Гутовић 99
Игор
Браца Дамњановић ДИБ 38, 48, 58, 79
Радивоје
Рале Дамњановић 27, 38, 64, 79
Ратко
Дангубић 17, 71
Мирјана
Димитријевић 27, 79
Томислав
Димитријевић 64, 79, 94
Зоран
Додеровић 13, 21, 38, 58, 64, 79, 94
Радојка
Драганић 38
Биљана
Драгутиновић 37, 48, 79
Звонимие
Дрвар 38
Јандре
Дрмић 64
Раде
Ђерговић 21, 27, 38, 48, 58, 64, 71,
79, 103
Митар Ђерић Лаки
18, 21, 27, 38, 49, 64, 71, 80, 94, 99, 103
Миле
Ђођијоски 71, 80
Драгољуб
Б. Ђорђевић 37, 94
Живко
Ђуза 21, 49
Милорад
Ђукановић 80
Маја
Ђукановић Османчевић 27
Зоран
Ђуровић 27, 58, 64, 71, 80, 99
Милан
Живановић 49
Анђелко
Заблаћански 80
Растко
Закић 18
Јован
Зафировић 49
Јордан
Зафировић 49, 71
Ђуро
Змијањац 27, 38, 49
Горан Иванковић 21, 28, 38, 49, 64, 71, 80,
94, 99
Миленко
Ивановић 58, 80
Небојша
Иваштанин 28, 80
Данко
Ившиновић 39, 49
Љубомир
Илић 22, 28, 38, 80, 94
Милован
Илић 71
Милован
Илић Минимакс 49, 65
Нешко М. Илић 16,
22, 28, 39, 49, 58, 65, 71, 80, 94
Саво
Илић 65
Владо
Јаворски 99
Гојко
Јанковић 39
Радивоје
Јевтић Јенки 50
Дражен
Јерговић 21, 39, 58, 95
Жељко Желе
Јовановић 22, 28, 50, 58, 65, 71, 81, 95, 103
Миленко
Јовановић 50, 58
Петар
Јовановић 28, 71
Раде
Јовановић 39, 50, 81
Срђан
Јовановић 22, 50
Владимир
Јокић 28
Момо
Капор 99
Нада
Караџић 28, 35, 99, 103
Радоје
Караџић 58, 81
Зоран
Кесић 50, 99
Ивица
Кесић 11
Раде
Кецојевић 104
Војче
Китановски 71
Алексеј
Кишјухас 81
Андриј
Ковиљ 65
Божо
Кос 28
Братислав
Костадинов 28, 59, 81, 104
Мирослав
Костадинов 29, 82
Горан
Костић Горштак 39, 72
Симеон
Костов 22, 29, 72, 82
Герхард
Кохер 99
Данило Коцић 22,
29, 39, 50, 59, 65, 72, 82, 95, 99, 104
Јован
Крагујевић 29
Миливоје
Крастић Шоп 72
Карл
Краус 16
Далибор
Крстић 65, 95
Љиљана
Крстић 39, 51, 59, 65, 72, 82
Љубиша
Крстић 22, 72, 82, 95
Миша
Лазар 22, 29, 39, 72, 82, 99
Добривоје
Лазаревић 50, 65, 95
Миодраг
Лазаревић 22, 30, 40, 51, 59, 65, 72, 82, 95, 104
Сима
Лукин Лазић 51
Вељко,
Лалић 40
Пеко
Лаличић 30, 40, 51, 72, 89
Габријел
Лауб 17
Бошко
Ломовић 95
Бојан Љубеновић 23, 30, 51, 59, 72, 83, 95,
99, 104
Ива
Мажунарић 84
Славица
Максић 84
Ненад
Максимовић 40
Милорад
Марјановић Марона 66, 72, 84
Снежана
Марков Мусинов 17
Жељко
Марковић 51, 66, 72, 95
Маја
Марковић 17, 40, 72, 84, 95, 104
Марина
Аристо Марковић 72
Томислав,
Марковић 59, 99
Снежана
Марко-Мусинов 104
Саво
Мартиновић 59
Слађан
Мартиновић Буковски 12, 23, 30, 40, 51, 59, 68, 84, 96
Саша
Матић 84
Нада
Матовић 73, 84
Слободан
Матовић Џаја 51, 73
Маринко
Мијовић 12, 41, 65
Петар
Милатовић Острошки 85
Саша
Милетић 23, 51, 59, 65, 72, 84, 96
Милен
Миливојевић 51, 60, 96
Дејан
Милојевић 66
Лела
Милосављевић 104
Ненад
Милосављевић 85
Пантелија
Милосављевић 23
Мирко
Миљковић 104
Драгутин Минић
Карло 23, 41, 52, 60, 66, 85, 96, 104
Александар
Минчевски 41
Андреја
Мирицки 41, 85
Бранислав
Митић 42, 52
Ненад
Митић 30, 42, 60
Драгослав
Митровић 66
Митар
Митровић 52
Радмило Мићковић
17, 30, 42, 52, 60, 66, 73, 85, 96
Ивко
Михајловић 66, 86, 96
Љубиша
Михајловић 86
Момчило
Михајловић 67
Рајко
Мицин 42, 73
Јован
Вељин Мокрински 52
Нинус Несторовић 18, 23, 30, 52, 60, 67, 73,
86, 96
Јован
Николић 42, 52, 60, 67
Сергије
Николић 31, 86
Никола
М. Никшић 42
Милад
Обреновић 52
Драган
Огњановић 60, 86
Милан
Оклобџија 60
Динко
Османчевић 60, 86
Петар
Павић 18
Драган
Павличић 23
Живко
Павлов 31, 60
Срђан
Павловић 42, 53
Марко
Пајић 31, 42, 53, 67, 86, 96
Вељко
Пајовић 32, 73, 96
Миленко
Пајовић 67
Драгиша
Пандуровић 53
Зоран
Пантић 67
Милан
Пантић 11, 23, 42, 53, 61, 67, 73, 97
Радислав
Раша Папеш 42
Марко
Пејић 73
Бошко
Перински 42
Стефан
Петковић 32, 53, 61, 67, 97
Владан
Петровић 73
Димитар
Подваразачов 53
Зоран
Т. Поповић 73, 87
Живко
Продановић 33, 61
Душан
Пуача 23, 32, 42, 53, 74, 87, 98
Владимир
Пуљић 87
Миливоје
Радовановић 43, 67
Душко
Радовић 53
Велизар
Радоњић 43
Горан
Радосављевић 23, 32, 104
Марина
Раичевић 32, 61, 67, 97
Миодраг
Раичевић 24, 53, 61, 74, 87
Бојан
Рајевић 32, 97
Марија
Ранђеловић 24, 32, 74
Дејан
Ристић 88
Драган Ј. Ристић
18, 24, 32, 54, 61, 67, 74, 88, 97, 104
Радован
Ристовић Аца 68, 88, 97
Иван
Русјаков 43, 54, 61
Јагода
Саблић 24
Исмет
Салибеговић 43
Милан Р. Симић
17, 24, 32, 43, 54, 61, 68, 74, 88, 97
Слободан Симић 24,
33, 43, 54, 61, 68, 74, 89, 97, 104
Давид
Симоновић 33, 89
Владан
Сокић 89, 105
Мирослав
Средановић 25, 33, 44, 54, 75, 90
Млађан
Станковић 68
Саша
З. Станковић 75
Драган
Старчевић 33, 44, 54
Душан
Старчевић 61, 68, 75, 90, 97
Владимир
Стефановић 25, 55, 90
Ленче
Стоименова 75
Александар
Стојадиновић 90
Светозар
Стојадиновић 90
Милко
Стојковић 25, 55, 61, 68, 75, 90, 98
Миодраг
Стошић 34, 90, 105
Славка
Суботић 90
Рашид
Султан 55
Решад
Султановић 59
Томислав
Супек 55
Миодраг
Тасић 25, 34, 44, 55, 90
Витомир (Вита)
Теофиловић 7, 34, 44, 55, 62, 69, 75, 91, 98, 105
Милан
Тодоров 34, 55, 91
Васил
Толевски 25, 34, 44, 53, 68, 75
Зоран
Р. Томић 17, 75
Станислав
Томић 44, 55, 62, 69, 91
Павле
Тончић 91
Дејан
Тофчевић 44
Борислав
Трајковић 62, 98
Никола
Трифић 91
Спиро
Ћајко 58
Владимир
Ћалић 75
Михаило
Ћелешевић 35
Милорад
Ћосић 25
Милорад
Ч. Ћосић Ћоса 35, 44, 62, 69, 91
Александра
Филиповић 17
Ристо
Филчевски 46, 62
Флорин
Царан 62
Љупка
Цветанова 55
Бранислав
Црнчевић 55
Александар Чотрић 7, 18-19, 25, 35, 44, 56, 62,
69, 75, 91, 98, 105
Милан
Шарац 69
Миленко
Шарац 25, 46, 62, 69, 92, 98
Миладин
Шеварлић 105
Далиборка
Шишмановић 35, 46, 62, 69
Владимир
Шојхер 35
Мићо
В. Штрбац 92
О
ОДАБИРАЧУ
Драгољуб Б.
Ђорђевић (1954, Доњи Комрен, Ниш), социолог религије, ромолог и кафанолог,
доктор социолошких наука (1983), редовни професор (1994) и шеф Катедре за
друштвене науке (1995-2018) Универзитета у Нишу – Машински факултет, предавао социологију културе и морала и професионалну етику инжењера, председник
Југословенског удружења за социологију (1998-2000), главни уредник универзитетског
часописа Теме (2001-2011), оснивач (1993) и почасни председник (2008)
Југословенског удружења за научно истраживање религије, члан Одбора САНУ за
проучавање националних мањина и људских права и Одбора за проучавање живота и
обичаја Рома САНУ, члан Српског књижевног друштва.
Специјализирао социологију религије на Филозофском
факултету Московског државног универзитета „Ломоносов“ (1986, Русија) и на Институту
за друштвена истраживања Свеучилишта у Загребу (1988, Хрватска).
Награђеник „Награде Десимир Тошић“ за најбољу књигу из
публицистике (Казуј крчмо Џеримо:
периферијска кафана и около ње, 2011) и награде „Војин Милић“ за најбољу
социолошку књигу у 2023. години (Лифт
није играчка: социолошка казивања о лифту /у, испред, иза и около њега/,
2023)
Објавио шест стотина радова у домаћим и страним
часописима, написао и приредио преко педесет књига и зборника, међу којима су
најновије публикације:
1. Питао сам малог
пужа (Моја социолошка прича
о Шабану Бајрамовићу) (друго
издање 2019),
2. Џепна социологија за почетнике (треће издање 2020),
3. Секте и култови (друго издање 2020),
4. Тома Семафорџија: социолошки портрет брисача шофершајбни (2020,
саписац Д. Тодоровић),
5. Допринос Рома култури народа у Србији (2022, саприређивачи Т.
Варади и Д. Тодоровић),
6. Лифт није играчка: социолошка казивања о лифту (у, испред, иза и около
њега) (2023),
7. Лепа села лепо копне (2024, саприређивач А. Костадиновић),
8. О њима за нас: прилози историји српске социологије (2024),
9. Роми Србије према попису 2022. године: стање и перспектива (2025,
саприређивачи Т. Варади и Д. Тодоровић),
10. Зајде Баџа: ромско култно место (друго
издање 2025, саписац Д. Тодоровић).
Eлектронска пошта:
brкab@junis.ni.ac.rs
[1] Изрека Немице
Марионе Гицел (Gitzel) налази се у осврту Витомира Теофиловића („Кратко, краће, најкраће – афоризам.“ Политика
– Култура, уметност, наука, LXVIII(34):9,
2024)
на антологију немачких афоризама Александра Чотрића Кишобран
мудрих (2024).
[2] „Интересантно, што је многом промакло, да
је Иво Андрић имао драстично негативан став према афоризмима, као још једној
форми мудровања: 'Проблем, код тако аподиктички одређених судова, јесте њихова
једностраност, превелика поједностављеност с једне, кратка форма и
многозначност с друге стране, и то што не могу имати књижевну вредност' (Милојевић,
С. 2008. Медитативна проза Иве Андрића. Ниш: Нишки културни центар, стр. 14-15)“ (Ђорђевић, Драгољуб Б. 2023. Лифт није играчка.
Социолошка казивања о лифту (у, испред, иза и около њега). Нови Сад, Ниш:
Прометеј, Машински факултет, стр. 322.).
[3] „Прилика да добијемо обухватну, конзистентну и
садржајну антологију сатире и афоризама, нажалост, пропуштена је. Надајмо се
само да на следећу антологију, (али у правом значењу те речи) нећемо морати да
чекамо наредних десет векова“ (Čotrić, Aleksandar 2005. „Propuštena prilika.“ Danas, 12/13. jul, str. XVIII).
[4] И тврдњом: „Минимализам
је у уметности – отпор. Кратке књижевне форма као једини арсенал имају бирање и
ригидно просејавање. Кратка форма бира маргину на којој станују сиромаштво и
тихе неправде – болест, обест, мемљиви ходници и мрачне улице. Језива реалност
некад допушта само снажне слике у искусном оку, сабијене у напрстак. Зато
кратка проза може постати фељтон, а остати експеримент; зато може одиграти и
друштвену улогу – освестити сензибилитете и егзистенције који су се затворили у
шкољку“ (Гордић Петковић, Владислава 2025. „Свет на минимуму.“ НИН, 2. октобар, стр. 64). Зар то не
постижу афористичари својим кратким формама – афоризмима?!
[5] Из: Čotrić, Aleksandar 2003. „Duhovito i kritički.“ Danas,
19. mart, str. XI.
[6] Božilović, Nikola 2024. „Afo(k)rizam kao društvena dijagnoza.“ Danas,
7/8. septembar, str. XIII.
[7] Ilić, Neško M. 2023. Aforizmi – Grupa autora – Etna 196 (30. april).
[8] Вулићевић, Марина 2024б. „Марко Пајић добитник
Награде 'Владимир Булатовић Виб'.“ Политика, 9. март, стр.16
[9] Дангубић, Ратко 2025. „Афоризми.“ Вечерње
новости, 1. април, стр. 23.
[10] Из:
Теофиловић, Витомир 2024. „Кратко, краће,
најкраће – афоризам.“ Политика – Култура, уметност, наука, LXVIII(34):9.
[11] Markov Musinov, Snežana 2023. Aforizmi – Grupa autora – Etna 195 (4. februar).
[12] Мићковић, Раде 2024.
„Афоризми.“ Политика, 1. април, стр. 19.
[13] Симић, Милан Р. 2023.
„Афоризми“. Политика, 15. новембар, стр. 20.
[14] Симић, Милан Р. 2024.
„Афоризми.“ Политика, 2. октобар, стр. 21.
[15] Марковић,
Маја 2023. „Афоризми.“ Политика, 4. јул, стр. 20.
[16] Томић,
Зоран Р. 2023. „Афоризми.“ Политика, 7. септембар, стр. 21.
[17] Баљак,
Александар 2024. „Афоризми.“ Политика, 13. фебруар, стр. 20.
[18] Филиповић,
Александра 2023. „Мисли на дар.“ НИН, 26. октобар, стр. 62.
[19] Несторовић,
Нинус 2023. „Сатирикон.“ Политика, 24. децембар, стр. 22.
[20] Чотрић, Александар 2025а. „Афоризми.“ Политика,
2. фебруар, стр. 13.
[21] Павић, Петар 2025. „Афоризми.“ Политика, 23. фебруар, стр.
20.
[22] Баљак,
Александар 2025а. „Афоризми.“ Политика, 24. април, стр. 18.
[23] Баљак, Александар 2025б. „Афоризми.“ Политика,
19. мај, стр. 13.
[24] Петковић, Велибор 2025. Азбучник једа и
меда, у Ристић, Драган Ј. Заједљиви
азбучник: мисли и афоризми. Ниш: Свен, стр. 140.
[25] Ристић, Драган Ј. 2025. Заједљиви азбучник: мисли и афоризми.
Ниш: Свен, стр.7.
[26] Баљак,
Александар 2025в. „Афоризми.“ Политика,
19. август, стр. 20.
[27] Наведено у: Чотрић, Александар 2025.
„Најзабрањиванији српски сатиричар.“
Сајт Šipak, гледано 7. септембра 2025.
[28] „Сатирикон.“ Политика, 2. новембар 2025, стр. 24.
[29] У
томе предњаче хаиђини који имају на „хиљаде“ расписа и смотри хаику песника
после којих обавезно објављују, без чврстих критеријума, зборнике и антологије
– и тиме кваре тешко стечен углед у књижевној јавности.
[30] „Круг је затворен.“ Политика,
4. март 2024, стр. 19.
[31] Огњановић, Драган (прир.)
2020. Године заплета: антологија српског афоризма од пада Берлинског зида до
пада српског зида. Прокупље: Народна библиотека „Раде Драинац“
[32] Ристић, Драган Ј. 2025. Заједљиви азбучник: мисли и афоризми.
Ниш: Свен.
[33] Пантић, Милан 2025. Друга књига мојих пријатеља. Мали
Зворник: Библиотека „17. септембар“, „АСоглас“.
[34] Коцић,
Данило Б. 2025. Како победити
(не)пријатеље (афоризми са тужне пруге).Власотинце: Народна библиотека
„Десанка Максимовић“.
[35] Да
ли стога што су објављене у „провинцији“, оне нису примећене колико заслужују.
0 коментара:
Постави коментар