ШЕСТ ДЕЦЕНИЈА ОД СМРТИ СТАНИСЛАВА ЈЕЖИЈА ЛЕЦА
Ове године у мају, Пољска и цео свет подсетиће се да је протекло шест деценија од смрти једног од највећих аутора најкраће књижевне форме. Сатиричар - филозоф - ова јединствена комбинација појмова најпрецизније карактерише задивљујуће оригиналну уметничку личност Станислава Јежија Леца, рођеног 1909. године у Лавову, који је тада био део Аустро-Угарске монархије. Лец је за 57 година живота објавио две збирке сатиричних максима (1957. и 1964. године) под заједничким називом "Неочешљане мисли". Овај наслов постао је „Библија светског афоризма“ и „најцитириранија књига на свету“, а пољског писца, јеврејског порекла, песника, дипломату и преводиоца, учинио је класиком афористичарског жанра и планетарно познатим. Преводи Лецове збирке штампани су у САД, Енглеској, Немачкој, Швајцарској, Италији и другим западним земљама још шездесетих година прошлог века и дуго су били на челу бестселер листа. Један од првих превода „Неочешљаних мисли“ јесте српско издање ове књиге 1966. године, у издању крушевачке „Багдале“. Била је то и прва Лецова збирка афоризама објављена у тадашњој Југославији. Књига се појавила у преводу глумца Уроша Гловацког (1933), у „Малој библиотеци“, коју су уређивали Б. Л. Лазаревић и Добри Димитријевић. У овом избору се на 80 страна налази око 700 афоризама, међу којима и легендарни: „Слобода се не може симулирати“; „Рушећи споменике, чувајте постоља. Увек се могу искористити.“; „Нешто је труло у држави Данској! О, како је Данска огромна!“; „Од низа нула лако се направе ланци.“... Књига је изазвала велико интересовање међу читаоцима и снажно је утицала на тадашње југословенске, пре свега, српске афористичаре - Душана Радовића, Брану Црнчевића, Владимира Булатовића Виба, Павла Ковачевића, Милована Илића Минимакса, Милована Витезовића... Како је у једном есеју приметио књижевни критичар Бранислав Бане Јовановић "Станислав Јежи Лец трајно је и дубински зрачио на наше афористичаре и сатиричаре уопште. То зрачење се тицало Лецовог списатељског профила као врхунског интелектуалца – његова сатиричност није била сведена на духовите жаоке, критичке коментаре и прозивке актуелне дневне политике, већ је мисаоношћу досезала и обухватала и најделикатније политичке теме и дилеме“.
Лецове мисли превођене су и објављиване у свим листовима и часописима света. Биле су цитиране у Уједињеним нацијама. „На једној седници УН један делегат је у говору цитирао једну Лецову мисао. Тада се тихи господин У Ну (тадашњи генерални секретар, нап. аут.) извинио говорнику и рекао: 'Мисао господина Леца гласи овако...'“, сведочио је Владимир Булатовић Виб. Лецове максиме понављали су амерички председници и немачки канцелари, као и парламентарци из различитих земаља. Александар Баљак примећује да је Лец „пружио афоризму сатиричну могућност и удахнуо живот древном књижевном и философском роду који је таворио у дидактичкој моралистици“. „Неочешљане мисли“ карактеришу јавна резонанца, дубока семантика, бриљантна и виртуозна вербална техника. Афоризми Јежија Леца су "разговор са собом пред свима“, а то је, као и све што је створио, права поезија, која, како је говорио, "има разне облике". "Хтео сам да својим стваралаштвом обухватим свет", написао је недуго пре смрти.
ЛЕЦОВИ НАСТАВЉАЧИ
Лец је умро, а да ли је жива афористика у Пољској? Савремени афористичар Војћех Вјерћох признаје да је „Лец био изузетан уметник“, али да се „не може оспорити висок квалитет целокупној пољској афористици“. Он указује да „изузетни уметници нису усамљена острва на океану тишине - већ су врхови леденог брега, мали део који се појављује изнад нивоа воде, али да њихов највећи део лежи у мору заборава“. „Да би се појавили бриљантни писци мора постојати цела армија мање истакнутих, па и просечних стваралаца. Ниједна палма не може цветати и доносити плод у културној пустињи; обично се око извора традиције - ствара оаза више или мање масивних стабала. Такође, Лец није изузетак - он сам је врх планинског ланца, који је почео да се издиже још у седамнаестом веку“. Укратко - пољска афористика нити је почела од Леца, нити је престала да постоји његовом смрћу. Лец је једноставно њена средишња личност.
Лецови настављачи, наравно, следе дух свога учитеља, али афоризам који, како каже пољски афористичар Кшиштоф Билица, „садржи много књига“, третирају на другачији начин, откривају некоришћене теме и користе нова стилска средства и поступке.
Када је аутор ових редова 1998. године у Београду разговарао с Гжегожем Латушинским, познатим писцем и преводиоцем српских афоризама на пољски, открио му је да је овај жанр у његовој земљи на умору, да су се аутори заситили, исцрпели теме, изгубили мотив, и да су се они с даром за формулисање кратких, ефектних и духовитих реченица преоријентисали на осмишљавање рекламних слогана који се, за разлику од сатиричних порука, и добро плаћају. И Бисерка Рајчић, познати преводилац с пољског, примећује да се с „побољшањем услова живота, увођењем демократије, потпуне слободе изражавања смањује потреба за афоризмом као погледом на свет и изражајним средством“, додајући да се то види и на примеру Пољске „у којој и даље постоји велики број афористичара који се критички односе према својој стварности, али нема велике критике, каква је била у време постојања Источног блока, гвоздене завесе, сиромаштва комунистичко-социјалистичког друштва, одсуства медијских слобода и, за књижевност најважније, погубне цензуре, која је контролисала сваку врсту књижевног и уметничког стваралаштва, а понајвише афоризам“. После прекретничке 1990. године цензура у Пољској је укинута и завладала је слобода изражавања, али се, како Рајчићева указује, „догодило нешто неочекивано: разлози за афористичарску реакцију на актуелну стварност су остали, али у знатно мањој мери, односно афоризам се ни у новим условима није изгубио, јер тврдокоран је то вид изражавања, само што се променила његова функција у друштву“.
ПОЉСКИ АФОРИЗАМ ДАНАС
Какав је пољски афоризам данас? „Виталност пољског сатиричног афоризма дужа од три века заснована је на чињеници да је он пољски колико универзално људски, да је сатиричан често до врхунске поетичности и да је мудар до самоироније којом се потрошена мудрост правоверних, пословичних досетки елегантно декласира“, објашњава Милан Тодоров. Бисерка Рајчић тврди да се „српско схватање сатире и хумора веома разликује од пољског“. Тај став заступала је и преводилац Ана Дагмара Луковића која је наводила да „и поред сличности између пољских и српских аутора ове кратке форме, њихове афоризме разликују тематика, стил и врста хумора". То се види и из рада Кажимјежа Оржеховског који као основне особине пољског афоризма истиче: «самосталност, краткоћу, вишезначност, па чак и хумор» (!). Дакле, оно што је у Србији главна одлика афоризма, у Пољској се подводи под изузетак. Често улогу афоризма игра фрагмент преузет из "озбиљне" литературе, тако да колекција цитата класика, „дублира праве афоризме у опасним сценама“. И док у Србији доминира сатирично виђење света, у пољској афористици то је само једна од подврста, често и ефемерна. Пољски афоризам покушава да утиче на свест, а не да промени свет, више објашњава истину, него што исмејава лажи, више даје савете, него што указује на грешке, више прекорева, него што шиба... У њему је мање оштрине и бескомпромисности, тако својствене српском сатиричном афоризму.
ТЕМЕ ПОЉСКЕ АФОРИСТИКЕ
Пољским афористичарима није својствено „хватања у коштац“ са темама као што су тоталитаризам, вођа, диктатура, цензура, корупција, беда, јаз између власти и народа... Такође, нема превише локалних мотива, каламбура, игре речи, идиома, варирања пољских изрека или пословица које су мање познате другим народима. Пољски афоризам је суптилан, рафиниран, децентан, увиђаван, џентлменски према дамама, пун разумевање за друге народе, самокритичан... Ове реченице су елегантни морални закључци, без патетике, неоснованог оптуживања и пристрасности. Као што постоје песме у прози, тако се за неке пољске афоризме може рећи да су песме у афоризмима. Многи аутори су истинске ерудите, познаваоци историје, књижевности, културе, религије, књижевности, уметности, филозофије, шаха, природних наука, педагогије, страних језика... У њиховом интересовању заступљена је читава лепеза појмова и појава: живот („Живети се не исплати. Живот је скуп.“ Феликс Рајчак, 1938-1987); човек („Моралност је створио човек, човека ствара моралност.» Кшиштоф Билица, 1946); мушкарац („Некад је мушкарац био привлачан због аутомобила којег вози. На срећу, та времена су прошла - сада је атрактиван ако има добар мобилни телефон.“ Анджеј Мајевски, 1966); жена („Лепа жена је анђео ђавола.“ Мјечеслав Шарган, 1933); Бог („Дарујући му лактове, Бог је човека припремио за живот у друштву.“ Александар Лешек Кумор, 1924-1987); брак („Брак је доживотна казна за љубав.“ Рената Шуман Фикус, 1934), љубав („Љубав према слави убија славу љубави.“ Лех Конопински, 1931); деца („Деца свог времена с временом постају сирочад.“ Доминик Ополски, 1946); срећа („Срећа воли да се осмехује. Зато избегава суморне.“ Леслав Новара, 1963); врлина („Врлина и мана повезане су попут дијаманта и угља.“ Тадеуш Фанграт (1912-1993); мудрост („Мудрост је вештина да изабереш најмању глупост.“ Богуслав Војнар, 1927); књига („Он тврди да се у својим књигама спушта до читаоца, а заправо се читалац спушта зједно с њим.“ Вјеслав Бруђињски, 1920-1996); слобода, („Слобода и власт имају само једну заједничку ствар: злоупотребу.“ Карол Бунш, 1898-1987); правда („Да ли је изреку 'правда побеђује' измислио борац за праведну ствар или победник?“ Габриел Лауб, 1928-1998); уметност „Уметност би требало да удари, али тако да мета после може да устане.“ младост („Младост која прави буку у глави, у позним годинама зове се повишени крвни притисак.“ Јанина Ипохорска, 1914-1981); новац („Новац не доноси срећу, али сви желе да то провере лично.“ Стефан Кислиевски, 1911-1991); здравље („Постао сам вегетаријанац, не због мог здравља већ због здравља животиња.“ Исак Башевис Сингер, 1902-1991); смрт („Смрт није непријатељ живота. Онај који умире уступа место другима.“ Јан Твардовски, 1915-2006)...
Дакле, да парафразирамо стих из пољске националне химне: „Још пољска афористика није пропала...“
Александар Чотрић
0 коментара:
Постави коментар