RED I POREDAK
Dobila moja drugarica rešenje da plati porez za firmu koju je zatvorila prošle godine. Puna optimizma odlazi da dokumentuje činjenice, nadajući se da će se tu stvar i završiti. Ali, avaj!
To što firma ne posluje i to što ni ne postoji nije dovoljno da se dažbine ne plate. Pošto je već dugo u privatnom poslu, strpljivo iznosi argumente protiv oporezivanja rada koji se nije desio. Pred njom se ređaju nadležni službenici koji sve teže shvataju u čemu je njen problem. „Zašto jednostavno ne platite iznos koji je naveden“, mudro pita jedna šefica od šefova.
Na njenu pobunu da sve i da hoće, ne može da daje lažne podatke o računima, sedištu, delatnosti itd., dobija obećanje da će joj „progledati kroz prste“. Najvažnije je da izvrši plaćanje. Rešenje može da se menja, ali ne i da se ukine. Sledeća službenica je još kooperativnija. Njena ponuda glasi: „Koliko biste mogli da date?“
Bila je toliko ubedljiva da je vlasnica bivše firme digla ruke od istine i umesto razumnog prešla na praktično rešenje ovog slučaja. Sama je odredila sumu, malo veću od polovine tražene. Zapamtite, zlu ne trebalo.
Usledila je uplata i pisanje izjave o tome da firma nije ostvarila nikakav prihod u periodu na koji se potraživanje odnosi. Već sutradan, čim je potvrđen prijem novca, dobila je još jedan dokument po kome navedena firma više ne postoji ni za državu.
Ispričala mi je sve ovo, uz opasku: „Narod priča da nisu ažurni, da vlada javašluk. Obične gluposti.“ Sve što je rešeno mora da se realizuje. I da se zna šta ko radi.
Slavica Maksić
0 коментара:
Постави коментар