Хуманост без граница
Познато је да смо
народ с душом. Нажалост, душа нам је у носу. Ипак, колико да нам је лоше и
тешко, због објективних околности, читај страни плаћеници и домаћи издајници,
који стављају клипове у точкове нашег развоја, опет, саосећамо с људима у
невољи. И нама је некада било горе него што је данас, па су се нашла браћа и
пријатељи да помогну. Да не помињемо стране партнере, читај Западне!
Елем, нађи се
пријатељу кад му највише требаш. Гладнога нахранити, жеднога напојити. То је
уосталом хришћански, а ми смо као народ чврсти у вери. Међутим, није све само у
јелу и пићу. Много тога још је неопходно за миран живот. Оружје и муниција, на
пример. Како онима што се тренутно бију и ратују, исто тако и онима који ће то
ускоро чинити. Ту смо да припомогнемо. Украјини је оружје преко потребно. А ми
оружја и муниције, хвала Богу, имамо. Зашто не бисмо зарадили који динар
(долар)? Можда баш и није фер, јер то ће оружје бити употебљено против Руса, а
нама су Руси браћа и савезници. Не једном у историји први и једини су нам
притекли у помоћ. Ипак, давно је то било. Ко ће се сада сетити руске војске на
Дунаву, Делиграду, Варваринском пољу у време Карађорђа и Првог српског устанка?
Много је воде протекло од ослободилачких ратова 1876 -78 и хиљада руских
добровољаца који су гинули за ослобођење словенске браће из Османлијског
ропства. Заборавило се, ваљда стога што нема више живих сведока ових збивања?
Да Русија није објавила рат Аустро-Угарској и
Немачкој 1914., одмах након објаве рата тадашњих и садашњих „западних
пријатеља“ измрцвареној Србији, тешко би се данас неко Србином звао. Шта тек
рећи о избегавању „савезничких француских и италијанских ратних бродова“ да
укрцају остатке изнемогле српске војске и народа испред албанских лука?
„Савезнички бродови“ су били укотвљени недалеко од обале, а српски страдалници
су умирали пред њиховим очима од глади, болести и безнађа. Наводно су се
савезници плашили заразе и тек након ултиматума руског цара Николаја II, да ако
хитно не укрцају Србе и не евакуишу их на сигурно, да ће склопити сепаратни мир
с Немачком, ондашњи и садашњи доказани „савезници“ су пружили помоћ!
Чак за ослобођење Југославије ' 44-45. веће
заслуге има Црвена армија и њихове вишецевне „Каћуше“ од Мирка и Славка, Прлета
и Тихог, и небројених хероја из филмова Вељка Булајића! Зато је нечасно
продавати оружје руским непријатељима и кршити наш „неутралан“ статус. Као што
није у реду ни продаја оружја Израелу, још мање се тиме јавно хвалити. Можда
баш од неког српског метка или гранате страда палестинско дете у болници или
док чека у реду за воду. Најбоље је у овом случају такође остати неутралан
премда Израелци према нама нису. Наиме, Израел је признао такозвану Републику
Косово, а Палестина није.
Ово је само доказ
да је наша хуманост селективна. Ми саосећамо с некима, друге занемарујемо.
Најгори смо ипак према својима. Шаљемо хуманитарну помоћ Украјицима, али свој
вишеструко страдални народ на КиМ помажемо смс порукама. Обновићемо у будућности два украјинска града,
за то време већина српских градова нема
канализацију. Новчано смо даривали кампању Хилари Клинтон а половина
становништва економског тигра не може да подмири трошкове комуналија.
Селективна
хуманост се огледа и у свакодневним дешавањима на улицама и трговима српских
градова. Десетине хиљада студената, професора и грађана месецима блокирају
путеве и улице, факултете и државне установе, тражећи правду, спровођење
закона, борбу против криминала, корупције, и сада већ и ванредне парламентарне
изборе. Председник државе је у почетку масовних протеста нудио изборе одмах, а
онда је одустао. Избора ће бити, каже, кад им време дође. За две године, они
редовни. И док режимски медији протестанте проглашавају терористима и страним
плаћеницима, свет се чуди. Откуд толико терориста у тако малој држави? Да нам
Авганистан позавиди. И какви су то терористи с пиштаљкама и мобилним телефонима
као најубојитијим оружјима?
С друге стране
повлашћени су неки други протестанти, који истина бивакују у центру главног
града и, такође, блокирају саобраћај. Њих полиција не хапси и не приводи, као
оне прве, већ их обезбеђује. И док се већини протестаната, пежоративно названих
блокадерима, суди и пресуђује на улици, у медијима, али и у прекшајним и
редовним судовима, очита је селективност у хуманости. „Не суди да ти не буде
суђено, осуда је моја“, јер каквим судом судите онаквим ће вам се судити, -
Јеванђеље по Матеју, глава 7.
Није подједнака
хуманост ни према већ осуђенима.Председник чврсто рече да неће помиловати ниједног
осуђеног, пошто он на помиловање има право, а онда, на пречац, неко ослободи
кривице четворицу јунака који су бејзбол палицама тукли студенте, а једној
студенткињи поломили вилицу. Тражим помиловање, попут Десанке Максимовић. За
све окривљене. Један смо народ, а премало нас је. Тражим помиловање данас, а
сутра ће помиловање тражити неки други!
Миодраг Тасић
0 коментара:
Постави коментар