ZAKIDANJE
Ne znam šta sam skrivio. I kome. Ali znam da
me celog života neko ili nešto zakida. Bez prekida. Uporno i dosadno Kao da sam proklet.
Obeležen.
Sve
je naopako krenulo još u mojim dečačkim danima. Najpre od roditelja. Večito me
zakidali. U korist starijeg brata. Sina prvenca. Porodičnog mezimca.
Razmaženka. Nosio sam njegovu iznošenu odeću, uglavnom tri-četiri broja veću. Isto je važilo i za obuću. Tako
„opremljen“ ličio sam na pokretno strašilo. Rugala mi se komšijska deca,
zadirkivali rođaci. Prolaznici, kad bi me ugledali onakvog, krstili se od čuda.
Po nekoliko puta. Kao da su videli nečastivog. Majke plašile decu da će, ako ne budu dobra i poslušna,
ličiti na mene.
Zaista
sam ličio na Čaplinov lik iz nemih filmova, samo tri puta smotaniji. Iza ugla
bi se prvo pojavile velike cipele, nasleđene od nogatog
brata, pa tek onda ja. Smešno i jadno.
Kao da
to nije bilo dosta. Dobijao sam i manji džeparac. Meni su pripadali teži kućni
poslovi, veće porodične obaveze, jer je stariji braca bio zaštićen. Kao sveta
krava.
Kasnije
se zakidanje nastavilo kao bujica.
Najviše
me zakidala država. Preko osakaćenog
standarda. Glupih ratova u nastavcima. Konstantnih nestašica svega i svačega.
Velikih poreza i drugih nameta. Ispaštali su, ruku na srce, i drugi građani,
ali niko kao ja. Ja sam bio maneken za zakidanje. Decenijama.
Zakidala
me i žena. Češće je spavala sa komšijom
Perom nego sa mnom. Mada je i njega
ponekad zakidala sa Jovanom i Stevom.
Poslodavci,
kao da su bili u dosluhu, samo meni, isključivo meni, nemilice smanjivali platu. Nije vredelo što sam prvi
dolazio i poslednji odlazio s posla. Uzalud sam vredno radio. Nisi, brundali su šefovi, toliko zaslužio. Zakidanje je išlo do trećine
plate. Da popizdiš!
O
trgovcima i da ne govorim. Bio sam im omiljena meta. Zakidali mi na vagi, na kvalitetu. Bio bih zakinut i
kad bih kupio kutiju šibica. Uzeli bi prethodno bar desetak palidrvaca. Samo iz
moje kutije.
Kelneri
su trljali ruke kad me vide. Znali su da će me toliko zakinuti, ili odrati, da posle hladno mogu da plate
ratu nekog svog povećeg kredita.
Taksisti me neprekidno zakidali. Nikad me nisu odvezli
do željenog mesta. Ostavili bi me bar
kilometar od cilja, a naplatili kao da sam se vozio duplo više.
Profesori
na fakultetu zakidali me na ocenama.
Bezdušno. Ako sam znao za desetku, dobijao sam šesticu!
Prijatelji
me posebno zakidali. Nikada ne bi vratili sav dug. Nego za četvrtinu
manje. Bilo je i onih koji pozajmicu
nisu ni vratili.
Nisam
bolje prolazio ni kod ljubavnica, kolega s posla, saradnika, slučajnih
prolaznika. Uvek i svuda sam bio zakinut. Do pre neki dan. Kad sam dospeo pred
sud. Zbog psovanja političara koji su me
decenijama zakidali. Ispsovao sam ih na pasja kola. A oni me tužili.
Ovog
puta sam dobro prošao. Sudija mi ništa nije zakinuo. Odrapio punu meru: godinu dana zatvora za uvredu
časti i ne znam čega još.
Valjda
me neće sada oni u zatvoru zakinuti? Ili, možda, hoće?
Mića M. Tumarić
0 коментара:
Постави коментар