Милијан Деспотовић
РЕАЛНА
МЕРА МОГУЋЕГ
Војин Тривуновић: „Човек у саксији“
Афоризам је, пре свега, мисао
која циљано
одржава пут истине у људском трајању. Он је идеја која се
својом тачношћу урезује у свест читаоца и слушаоца. Он влада речима а речи омогућавају да се разумемо и
оплеменимо своје мишљење. Без обзира што се временом ова форма
надоградила хумором и сатиром и створила подформу сатирични афоризам, он је у
основи остао визија духа како стварност учинити мислеће прилагодљивом човеку коме је сазнање и познање циљ.
Питамо се често, имамо ли много
афористичара,
да ли је у афоризму све већ казано и да ли време у васељенском простору има према овој
форми ограничења у достизању одређених мисаоних схватања, као што је слобода, на
пример?
Одговор је једноставан: сваки живи створ је афоризам
за себе и он тра`и да собом буде прочитан и дочитан. Наравно, и то је немогуће, али афористичари као филозофи духа
упорно настоје да искуству које баштинимо, придодају нова да своје време не изопште из тока, да му оспоре
празну пролазност. У том нестајању и уверењу да су нашли крепкију мисао у односу на оне које исказују већ остварене теме, они
покушавају да човеку оспоре поделе и
уделе варљиве
снаге, верујући
да изнад свега треба да остане Мудрост и Доброта.
Песник и сатиричар Војин Тривуновић,1 сада већ са завидним искуством, у новој књизи „Човјек у саксији“2 бруси своје мисли
доведене до афористичког врхунца, у настојању да свом читаоцу отвори видик и
оспори сваки затворени круг из кога је човек сведен у саксије које у
разним бојама премазују друштвени наивци и одливци сумњивог бивства. Његова мисао тражи да баштинимо свеопште благо, знање и мудрост: „Благо
оном ко довијека има, или је благо оно ко довијека живи!?“ Овде се у питалици,
сада другачије,
поставља улога блага, његов извор који није у
капиталу материјалног већ у сазнаwу човечијем људском и свемирском, шта је то што вечно траје?
Духом се човек брани и траје, а
рад са духом усклађен
само је реална мера могућег у којој су појединци својим не схватањем често укљештени оним што је негативно:
„Мислили су да ће
им све (с)пасти с неба. Међутим, и небо се истрошило.“
Обећања, шта су то обећања?
За Тривуновића обећања су прзна нада. Нико
вам не може,
осим лажи,
обећати оно што ви сами морате
створити: „Нама су обећали рај. Повјеровасмо им јер, они већ живе боговски.“ Има
овде сусретања
са више области где се
проповеда учини
мени да би теби добро било које се граничи са политичким обећањима, посебно политиком
која је из понуде прешла у уцену а затим изгубила свест и добила ратне
облике. Данас у свету има земаља које друге земqе војним ралицама обрађују без свести орача да ће сами једног дана
бити запрега која ту исту ралицу вуче на свом имању, ако га буду имали. Но,
данас они муд(р)ују измишљајући кризе из којих нас, тобож, спашавају: „Везали су нам
омчу око врата, извлаче нас из дубоке
кризе.“
Све су то аномалије, афоризам
не ћути, које су створиле
муљ порока земног чија је намера отети а
не радити јер, ко ради тај љуби, ко отима тај убија и нема више тајни шта је зло, мада зло
све злотворније мудрује али заборавља да ће се све оно што је смотано једном одмотати.
Живимо на просторима
где је забрањено
бити свој. Увек се нађе нека шуша да припуца и приучи одроднике да то учине на своје. И тако
је народ који се брани рођењем у невољи. „Такав је живот“, каже Тривуновић: „Ни пелене нам не
отпадну, а већ
нас чекају завоји“. Нама је
проблем и што
нам они који немају смисла за музику шаљу „дипломатске ноте“. Коначно да би свет уредили
на људски и Божији начин, а он то није дуго,
треба га вратити суштини чистих форми где нема насилне смрти. Кажем требало би, јер
сукоби које тобож
верујући људи и народи изазивају
не пије воду са вољом
свевишњег: „Ако је све Божја воља, што свако пребија Бога
у неком другом.“
Тривуновић је у неку руку хроничар муке кроз коју
пролази народ. Он говори из народа јер, народ мало ко разуме шта он говори: „Народ
је (не)разуман. Преводе га.“ У мом родном Субјелу кажу: „Преводе га жедног преко
Кладоробе.“ Овде објашњења не леже само у речима већ и у музици и звуку тих речи, то је тек за себе историја
која уместо да кашље,
стално штекће.
У интересу израза и лакше спознаје (не)прилика
Тривуновић
је дао и слику „пречисте стварности“: „Добили ђаци да напишу писмени задатак на
тему Како виде стварност? И одмах сви побјегли са часа.“ Можемо ли, и до када, бежати од стварности у
виртулену погубност занемариваwа корена и узрока стварности, њене тежине? Није ли то
да-нас, мислим на мобилно одвраћање од знања и порекла, дириговано путовање, одсуствовање од себе и времена и
коначно „одустајање од чврсте везе тела и тла.
Путоваwе и прикупљање искустава не односи
се само на физичко
премештање у простору, већ је исто тако и
духовне природе.“3 Треба мислити на ту духовну природу, на мудрост да себе имамо само у
нама.
Кажем све то због једне опоменице
коју исписа овај афористичар: „Такав смо народ. И сан нас ухвати на спавању.“ Време је бити
буднији но икад јер, дога|а нам се оно, за шта кажемо, не поменуло се:
„Увукла ми се нека будала под кожу. Као да сам душевна болница.“ Тако Војин
Тривуновић
види наше
непријатеље
а они су оличени
у својој не-истини као и они који тој склепаној „истини“ нуде одежду: „И када се открије
гола истина, нађе
се неко да је и голу пресвуче.“ Но није ово још време истине: „Истина боли.
Лијек се још
тражи.“
Човек је биће уграђено у бит свог народа.
„Чо’јек је к’о камен,
ако се (...) не угради туцаће га до краја живота.“ Мислим да нас је Војин
Тривуновић
овом књигом афоризама на
многим местима друштвеног
развоја опоменуо где грешимо, просекао пут свеснијег и каменитије уградње у њудско биће. Човек је поправљив, зато афористичари и не престају да
му држе лекције, како то и
овај чини.
У Пожеги,
9. јануара 2017.
________________
1) Војин Тривуновић (Рудићи, код Гламоча, 1956) пише поезију, прозу и афоризме. Објавио је
седамнаест књига. Живи у Бања Луци.
2) Војин Тривуновић: „Човјек у саксији“, Свитак, Пожега, 2018.
3) Миланка Тодић: „Туцовић“ (монографија о сликару Милану Туцовићу), Ваљевац, Ваљево, 2009. стр. 55.
&via=stc_network)
0 коментара:
Постави коментар