Форензика
Појам форензика, од латинске
речи forensis, што значи
„ пред форумом“.
‒ Драги гледаоци, то би било све за
данас! ‒ изговара раздрагано водитељ једне шарене телевизијске куће у завршници
јутарњег програма ‒ За сам крај послушајте нови летњи хит наше познате естрадне
звезде Луде Луне, песму „Форензика”! ‒ узвикну победоносним гласом.
Просветни радник седи сам у својој
трпезарији, сркуће већ прохлађену кафу и гледа у екран. А из електричне кутије крећу
први тактови неке електронски модификоване мелодије и чују се речи:
„Кад сам
била мала,
Све било је шала,
Сад
кад сам велика,
Мој
живот је форензикаааааа!”
Крешти Луда Луна. Просветни радник
размишља. Стварно, бесмисленог ли текста! Чуј ‒ форензика! Мада, помисли, можда
ћемо сви ми ускоро послужити као узорци за форензичка истраживања. Јер, ово
постаје земља стараца и зомби-генерација, мисли он. Није расположен, данас је
четврти јули, још два дана до плате. Комбинује у глави како ће расподелити још
ових неколико стотина динара. Срећом па је самац, те не мора да размишља и о
породици.
Његове усталасане и нервозне мисли прекида
звоно на вратима. Чуди се, ко ли је то сада?! Па њему нико не долази, он се ни
са ким не дружи! Не може он да финансира ни пријатељство, а камоли тек, не дај боже,
везу. Чак и не пуши и не пије, као што раде скоро све његове колеге. Уосталом,
сви данас пуше, пију и слушају треш музику. Народу је то, поред шопинга,
антистрес терапија. Устаје тромо, безвољно и отвара врата стана у једној
усамљеној згради.
Суочава се са насмејаним раздраганим
лицем непознате девојке крупних веселих очију.
‒ Добар дан! ‒ цвркуће девојчурак ‒ Продајем
разгледнице које су штампане по мотивима дечјих цртежа, у питању је хуманитарна
акција, а приход је намењен дечјој установи...
Бла, бла, бла. Тако у његовој глави
звуче изговорене речи. Међутим, допада му се њена веселост и он одлучује да
купи једну разгледницу. Може да издвоји 150 динара, иовако ће плата за два
дана. Узима разгледницу, даје новац, поздравља се са девојком и затвара
врата. На разгледници невештом руком нацртано дечје коло. Деца су, држећи се
за руке, направила велики круг, насмејани погледи су им уперени ка небу.
Свашта, помисли у себи. Дете које је ово нацртало, где ли је само видело овакав
призор?! То не постоји. Неко треба да каже деци да је стварност сасвим другачија.
Одједном се каје што је уопште дао 150
динара за ту разгледницу, незадовољан је самим собом. Он брзо мисли, то је
иначе његова особина, брзопотезност мисли и одлука. У том тренутку, пада му
необична идеја на памет...
Излази из свог стана и пење се на први
спрат. Притиска звонце испред врата са бројем 7. Ту живи симпатична старица
пензионерка, понекад са њом поприча у ходнику или испред зграде. Она отвара,
сва срећна што има изненадну посету. Одлучио је да уђе накратко, да јој не
квари утисак. За округлим столом седе тако просветни радник и пензионерка и размењују
савим обичне реченице о свакодневници. Онда он изненада каже:
‒ Драга комшинице, дошао сам да Вам
нешто понудим. Ово су разгледнице урађене по мотивима цртежа ученика из моје
школе, поводом хуманитарне акције. Прикупљамо новац за болесну и сиромашну
децу. Било би лепо када бисте се одазвали акцији и узели једну. Цена је 200
динара.
Бакица га посматра, помало зачуђено.
Ето, први пут после дужег времена јој неко долази у посету и одмах хоће нешто
да прода. Али, нема везе, мисли она, срећна сам што сам могла са неким мало да
проћаскам. Из малог старог новчаника вади 200 динара, даје просветном раднику и
узима разгледницу. Он потом одлази, задовољан, а она остаје сама и неспокојна.
Пензионерка посматра децу која играју
коло. Мршти се. Боже, како сви лажу ову децу! Па ово не постоји! Њен телевизор
нема уопште слику, само емитује звук. Чују се стихови новог летњег хита уз који
ће ђускати претежно омладина:
„Сад кад сам велика,
Мој
живот је форензика!”
Станарка која живи сама на првом спрату усамљене
зграде закључује како се преварила, није требало да узима ову разгледницу! Лепо
је помоћи, али ко њој помаже? И још је њен новчаничић тањи за 200 динара, а
пензија стиже тек за шест дана. Седи, забринута и помало тужна. А онда, осмех
јој се враћа на лице! Синула јој је генијална идеја.
Излази из свог скромног стана и одлази
на други спрат. Ту у једном станчићу живи молер са женом и децом. Два-три пута
јој је нешто помагао, прекречио делове стана где се појавила влага. Није јој
ништа наплатио. Она им се одужила тако што је направила ванилице и однела
његовој деци. Када је молер у средњим годинама чуо о чему се ради, да бака
продаје разгледнице испред свог друштва пензионера поводом неке хуманитарне
акције, без размишљања је купио једну. За 250 динара. Бакица му је врло срдачно
захвалила и обећала да ће поново направити ванилице.
Молер ћути и размишља. Да ли му је баш
ово требало? Није жени ништа ни рекао, зна да би се одмах посвађали. Иовако му
газда дугује неке дневнице, никако да му исплати. Деца на разгледници играју
коло, а њему се врти у глави. Одлучно узима управо купљени предмет и излази из
стана.
Пење се на трећи спрат. Тамо живи
директор једне мање фирме која се бави продајом некретнина. Понудиће
разгледницу њему. За 300 динара. Ипак молер има и децу. Директор има само
љубавницу, неку надрндану студенткињу која
долази у њихову зграду три пута недељно. Срећом, молер је затекао
директора код куће, и овај је врло радо
пристао да купи једну разгледницу. Па он воли да помаже! А и његова фирма се
увек одазива свим хуманитарним акцијама, каже сав поносан, са самоувереним
осмехом свих директора на свету. Али, када затвори врата свог стана и остаје
сам, осмех нестаје. Његова је фирма пред банкротом. Направио је неколико лоших
пословних процена и потеза и сада је у проблему до гуше! Баш није требало тек
тако да се опрости са ових 300 динара! Има још само 100 у новчанику, мисли са
горчином. А треба издржавати младу љубавницу.
Одлучним кораком сваког директора на
свету пење се на четврти спрат. Понудиће ово дечје колце једној самохраној
мајци која има болешљивог сина. Сигурно ће узети да би обрадовала своје дете.
Али, она није код куће. Дечак је сам. Директорчић фирме која само што није
пропала продаје разгледницу клинцу за 350 динара. Детету је било непријатно да одбије
комшију, мајка га је увек учила да буде љубазан према старијима. Из своје
окрњене касице-прасице, некада плаве а сада без боје, успева да сакупи 350
динара, нешто мало у папиру, а остало у сићи. Директор, задовољан, одлази
певушећи популарне стихове „...Мој живот је форензика!”... Болешљиви дечак
узима разгледницу и улази у стан. Тада почиње да плаче. Погрешио је, мајка ће
га сигурно грдити. Већ му је напоменула да ће узети и његов џепарац да би
платила неки хитан рачун, а када стигне социјална помоћ, вратиће му дуг. Брише
сузе кухињском крпом и успаничен излази из стана. Мора нешто да смисли. Он живи
на последњем спрату ове мале јадне зграде. Силази низ степенице и размишља шта
да уради...
Весели девојчурак са крупним очима, који
у овом крају продаје разгледнице, седи испред прве зграде у којој је била. Ту
је продала само једну једину разгледницу! Имала је утисак да су станари унутра
и да је кришом посматрају кроз кључаоницу. Невероватно како људи не желе да
помогну једни другима, мисли она. Или можда и желе, али су толико окупирани
својом муком да туђе муке и не примећују. Само је са једном бакицом попричала,
а њој чак није ни рекла зашто је позвонила на врата. Извинила се рекавши да је
погрешила. И успут су размениле неколико реченица. Кроз прозор једног стана
чује се нови летњи хит:
„Кад сам била мала,
Све
било је шала,
Сад
кад сам велика,
Мој
живот је форензика!“
Свашта! Од бакице у овој згради је чула да се певачица
зове Луда Луна и да је веома позната. И богата, прошапутала је старица у
поверењу. А шта је то форензика, затим је пензионерка упитала девојку, која је
збуњено стајала у ходнику испред њеног стана. То Вам је, покушала је сликовито
да јој објасни, наука која трага за узроцима нечије смрти. Са мном не би имали
много посла, покушала је старица да се нашали. Умрећу од беспарице. Као и многи
други. Та наука, дете моје, овде неће да цвета.
Замишљеној девојци, која се присећа
разговора са старицом, прилази мршав и бледуњав дечак.
‒ Здраво! Могу ли нешто да те питам? Моји
вршњаци и ја продајемо разгледнице, у питању је хуманитарна акција, за помоћ
нашем болесном другу. Да ли би купила једну, цена је 400 динара?
Девојка га забезекнуто гледа, њене
крупне очи још више се шире! Посматра разгледницу на којој се деца држе за
руке, правећи неко весело коло, разгледницу коју је пре неког времена продала
човеку из ове зграде!
Гледа дечака који се сав зајапурио, што
је уобичајено за децу која иначе не лажу. Ово им се деси када не говоре истину.
У његовим очима примећује бригу и страх. Гадна комбинација за тако младо биће,
мисли тужно девојка. Из своје тексас-ташнице вади шарени новчаник. Пун је
бонова за студентску мензу, а има и нешто мало џепарца. У тајној прегради је
новац који је данас успела да заради. Не може баш да се похвали прикупљеним
новцем, запао јој је сиромашан крај. А има и баш мали, малецни проценат од
продаје... Други су вероватно имали више среће... Ваљда ће успети да сакупи
новац за пријаву испита. Пала је испит, али није хтела да каже својима да их не
секира. И мора да купи баш уџбеник који је писао баш професор који предаје баш тај
предмет. Прескуп је, али он не признаје ниједан други. Он је једини татамата у
тој области. Баш.
Узима натраг разгледницу са раздраганом
децом, као из бајке, и даје мршавом дечаку 400 динара. Он је пресрећан! И она
је срећна, осмехује му се. Ето, успела сам данас некога да обрадујем, помисли у
себи. Стомак јој крчи, буни се, и она схвата да још ништа није jела. Маше дечаку и одлази до оближње пекаре да купи
кифлу.
Иза
ње, однекуд из зграде, певачица крешти, као да пада се неке огромне висине:
„Мој живот је форензикааааа!“
Биће то баш велики летњи хит.
Аутор:
Александра Љубисављевић
0 коментара:
Постави коментар