Милијан Деспотовић
ЧЕЛИК АФОРИСТИЧКОГ ДУХА
Милорад Јокнић и
Зоран Раонић: „Чудновата воћка“
Афоризам, особито његов мисаони облик, је језички калем на коме плоде и друга
књижевна остварења. Он је мото њихов и сажета садржина, он је сам за себе „недовршен роман“ или есеј... Њега тако и треба читати и о њему промишљати. Свака књижевна средина има своју баштину, не само афоризма као
самосталне књижевне форме већ и
њихова бележења, која чине читаоци и тумачи, на маргинама књига и друге садржајности. Мисао је стара колико и људско трајање, она је траг тог трајања.
Идући тим трагом, наше приређиваче избора и антологија, ангажује „дух места“, дух једне средине, какво је окупљање афористичара у Пљевљима књигом
„Чудновата воћка“ (књига пљеваљског афоризма) 1 коју су уприличили писци Милорад Јокнић2 и
Зоран Раонић 3
Поред тога што су приређивачи и сами угледни афористичари, мотив за приређивање ове
књиге је и одржавање једног од „највећих фестивала на балканским просторима „Дани
хумора и сатире Вуко Безаревић“4 у Пљевљима,
али не треба заборавити да се у пљеваљском
музеју чува најстарији
експонат сатиричног часописа „Домишљан“. На свој начин, као приређивачи ове благодатне књиге, јер је она и опште језичко и историјско благо ширег простора којег покрива
исти језик, баш су творачки
домислили да из појединачних
материјала саграде кућу
духа пред којом је чудновата
воћка. Са прозора времена
њени плодови делују као
откровење, као приближавање, на дохват ока, небеса духа. Али, ево
„Чудновате воћке“ да као књига уђе и у наше куће.
Аутори заступљени у овој књизи поређани су по годинама рођења. Књигу отварају мисли Радомана Зуковића (1914–1995) а затвара је
афоризница Васа Кнежевића (1983). Мото књиге могла би бити овде унета
прва мисао: „Човјечност и правичност иду почесто заједно али се добро не
познају.“ Овај избор афоризама препознаје тај људски карактер чији недостатак води ка несрећи. Афоризам није равнодушан према урушавању духовних и биолошких вредности код човека. Овде свака реч има улогу да
„проуми“ и у процесу поруке оплемени мишљење и
зак-ључке јер, „шугаво мишљење чеше се
о свашта“. И Раонић и
Јекнић, као мислени људи били су, очито, пред искушењем да одаберу афоризме од сваког аутора
по критеријумима њима
знаним, увек водећи рачуна да афоризам мора да продухови
човека јер, „злобан језик
озлиједи и слух и дух“. Чувајући и слух и дух приређивачи су оплеменили не само себе него и оне
који ће ту енергију преузети
као читаоци. Они су потпуно
свесни да је доброта и афористичку мисао учинила
узвишеном.
Дата реч је челик духа. Људи који не држе до речи преузели су улогу рђе, што ће Мирко Петрић
(1922– 1936) указати са дозом сарказма: „Да не би погазио своју ријеч, одлучио да је заобиђе.“ А „ријеч је сабља и
лијек“, записао је Слободан Вучинић (1947). Избор који су сачинили Јокнић и
Раонић, има меру од речи и духа, изабрани афоризми
су настајали у различита
времена али они у многоме имају двојац са данашњим временом које се прси нечим што му није ни близу: „Некада је човјек био везан за ријеч а
сада се сам веже за фотељу.“
Афоризам изражава морални став писца али тај став дотиче и естетске критеријуме приређивача у чему они испољавају своје императиве моралног самосагледавања и немирења са нечим што јесте појава. Човек се о (пас)менио (почео да лаје) 5 а није се довољно ни описменио. Сви презиру
лаж (у обрнутом смислу
речи лаж-жал) изражавају жал за добром. Изгледа да доброта
има кратке ноге па никако да дође. 6
Паметност је критеријум над критеријумима
приређивача јер, памет све себи може да дозволи осим „паметне
убице“7 које су уклете и уклетој се кући враћају: свако зло дође тамо одакле је пошло. Правда је достигнуће коме само тежимо, ништа више до тога није коначно остварено, зато се она појављује метеорски. 8
Милорад Јокнић (1950), а његове афоризме је изабрао Зоран Раонић, јесте писац моралне и социолошке афористике. У његовим мислима падају преваранти,
они који злоупотребљавају
власт, он брише лажне дипломе али у духовном смислу
штити оне што немају, аскете: „Сиротиња је привилегована. Ништа јој не можеш одузети.“
Политичке теме превасходе овај избор пун асоцијација
и оригиналне сугестивности. Тема политичке сенке често
бива смештена у врх и
објашњава себе само кроз
узрок и последицу из себе. Из хладовине је лако бити у сенци, треба се пећи на ватри идеја и њиховог остварења, чистог образа помоћи онима који не прихватају да им други кроје
капу: „Од када нам други кроје, пукли смо по свим шавовима“9 (Шаулић).
Воћку духа приређивачи ове књиге
открили су као њен наслов
у афоризму Миленка Пајевића
(1953) који гласи: „Сатира је чудна
воћка! Успева у најсуровијој
клими.“ Очито, и ова књига је настала у суровој клими,
бездушној клими по народ који је лингвистички изнедрио ове мисленице.
Мисаоно-филозофски афоризми су добили статус сентенце, максиме, док сатирични афоризми имају „мању или већу дозу хумора и сатире“. Приређивачи су направили добар спој оба правца, или
да их назовемо подформе, јер после осмеха, обично мисаоног, јер он опомиње, враћамо се мудростима паметара. Њихов спој је велика врлина,
очишћење од сувишка које сигурно савременом афоризму предстоји.
У том процесу треба имати на уму да „дух изидава себе у њега и њега у себе. То постаје једно“. Њему припада и празнина. Из
тог једног ево афоризма који потписује Миломир Леки Шаранчић (1955): „И празна глава је нешто у торби.“
Мудрост живота се очитава у оном умети, чути, знати кад и како говорити. На то нас
подсећају и мудрости које
су преживеле многа времена
и сачувала очинску мудрост. Оне су настајале
и у потоње време и свака
је она, сама за себе есеј, хроника о претрпљеном. 10
Радити заједничку књигу одређене форме чији су угледни представници и приређивачи, није једноставно. Али како су овде у
питању њих двојица, Јокнић и
Раонић, сада је свој критички избор коприређивачу Зорану Раонићу избор афоризама извршио Милорад Јокнић. Скренуо је пажњу читалаца избором афоризама који ваде ноге
из блата јер, све је више
оних који који „само у блату остављају траг“. Раонић презире
лажне хуманости, хуманости
има или нема: „Њима су
чисте руке, пола украденог
су дали у хуманитарне сврхе.“ 11 Али, нешто се чудно догађа са писмом, његове варијације воде ка обесмишљавању језика и урушавању светости. 12
Људска брига и заокупљеност њоме, под лупом је приређивача јер, сатиричари све јесу али нису равнодушни. Брига нема крај, она је
сенка наших жи-вота, каткад промени светло
па човек постане сенка,
сенка се приподоби човеку.
А човек се сабира зашто није срећан. 13
И однос Он и Она доведен је у питање али љубав није, и не сме, порука је Милице Аранитовић Поповић (1961). 14 А порука књиге јесте: љубави вратити смисао. Човек се одзападио у злу, отуда
бомбократије, „демократије“, окупаторије, државе од глине, империје зла... Пре свега
туђи војници не љубе они убијају а жртве иду
„у две колоне“.15 Сунце и светлости љубави треба вратити човеку да се препозна са планетом иначе, она оде у недођију.
Афоризам је опоменик,
није он наивна игра.
Афористика, а то су на свој начин истакли и приређивачи ове књиге,
бори се за реч која је врховни дух и „крв из живота“, и за њу се вреди борити ма колико та борба, често била илузија. А илузија
је све друго осим разговора, људскости
и наклона челику правде
који се ево од људског
постања топи: „Гајила
сам слатке илузије. Сада берем горке плодове.“ (Бранка Војиновић Јегдић, 1962). Ово није унутрашње стање списатељице, ово је критика оних последица илузија
које су прешле црту и
запале у амбис и тешко
да јој неко може додати
руку. 16
Ми јесмо гостољубив народ али не треба сваком отварати
врата. Нажалост, то смо
горко искусили17 а да некад нисмо ни свесни ђавола у себи. Но, и сам ђаво је некад опомена шта се спрема човечанству уопште: „Нојеви су обезбеђени. Потоп може да почне!“ 18 Страх од потопа је огољен толико да забрињава ова опомињућа саркастичност.
Афористички избор у овој књизи затварају афоризми најмлађег пљевљског афористичара
Васа Кнежевића (1983) који не без разлога
опомиње на унутрашња отуђења, али и на дођоше који руше вековне обале, природне и Божије: „Не руши туђе обале, јер ће, онда, твоје корито бити пуно муља.“
Књигу „Чудновата воћка“ препоручује: Вељко Рајковић који каза да
је „афоризам воћка која
најбоље успева у Пљевљима. То показује и доказује мјесто и улога
Пљеваља, односно Пљевљака у стваралаштву ове (...) књижевне форме, а посебно у промоцији и популаризацији афоризма.“18
И Александар Чотрић који је ову књигу препоручио за штампу закључује да је књига
„зналачки састављена“: „Аутори духовних истина
из Чудновате воћке
сигурно ће добити своје
заслужено место и у многим
будућим антологијама (...) балканског
и европског афоризма. Неки писци из ове књиге већ су афирмисани књижевни
делатници, потврђени и
признати од читалаца,
уредника и критичара,
а тиме познати на простору бивше
државе, а неки ће то постати управо захваљујући труду Јокнића и Раонића.“
Ове оцене сасвим стоје а библиографија приређивача књиге „Чудновата
воћка“, добија изузетно
вредне одреднице. Пљевља, то плодно тле, убаштиниће ову књигу за вјек вјекова, и допуњавати је, верујем.
У Пожеги,
23.
марта 2018.
______________________________
1)
Милорад Јокнић и Зоран Раонић: „Чудновата воћка“, Народна библиотека „Стеван Самарџић“, Пљевља, 2019.
2)
Милорад Јокнић (Пљевља, 1950) пише афоризме, поезију и есеје. Објавио 13. књига. Живи у Пљевљима.
3)
Зоран Раонић (Ђурђевића Тара, 1956) пише поезију, прозу, сатиру, књижевну критику а
бави се и сакупљањем народних умотворина. Објавио десет књига. Др Милован Гочманац је 2018. објавио студију о књижевном делу
Зорана Раонића „Лиричност идиличног чојства“. Живи у Пљевљима и родном
селу.
4)
Фестивал хумора под именом „Вука Безаревића“ имао је већ 32 сазива.
5)
Митар Митровић (1933): „Подобан пас и на себе
лаје.“
6)
Вуко Безаревић (1940–1987) се запитао: „Ако лаж има кратке ноге, како онда успијева да стално иде
укорак са временом.“
7)
Бранко Ћировић (1945): „Кажу (...) да имају паметне бомбе. Дабогда им се вратиле
кући!“
8)
Миливоје Шћекић (1947–2010): „Лоше је што судије
дијеле правду. Она мора бити цијела.“
*
Миленко Ћировић Љутички (1950): „Пристао је да се нагоди са судом – пола на
пола“;
„Сви за једног, један за се“; „Није ђаво стиго да све узме у своје руке. Било
је бржих од њега.“
9)
Слободан Бобан Шаулић (1951): „Влада дјелује као влада у сјенци. Користи
дебелу хладовину.“
10)
Како је записао Сенад Струјић, „Не слушај оне који без разлога причају, слушај оне
који с разлогом ћуте“ јер, по Миљану Сандићу (1955) касно
је кад ти кажу: „Удри Мујо у тепсију! Можеш празна је.“
11)
Али Миленко Шарац (1959), оштро саопштава:
„Јесте ли опрали паре? Е, сад паре на сунце!“
12)
Милко Грбовић (1957): „Нашим старима је задња нада Свето писмо, а младима гарантно.“
13) Хусеин Чутурић (1960): „Никада нијесам био срећан. Нисам имао времена.“ Сад се отвара питање где треба да је Рај а где пакао? Несразмеру уочава Милинко Бојат кад каже: „Сви кажу да је
добро у рају. Али је у паклу боља екипа.“
14)
„Била сам принцеза из бајке, све док се нисам удала за принца из басне.“
15)
Дејан Миличић (1961): „И у НАТО смо умарширали у двије
колоне: родољуби и домаћи издајници.“
16)
Ранко Пивљанин (1967): „Овде је и последњој будали јасно што се догађа. Али
не и првој.“
17)
Милорад Грбовић (1969): „Овде је ђаво дошао по своје и
остао код својих.“
18)
Каже Гојко Божовић (1972) и додаје да ће страдати и онај који се „ватрено борио против неких
рукописа“.
19)
Вељко Рајковић: „О воћки чудноватој“, из
поговора књизи „Чудновата воћка“, стр.
215.
20)
Александар Чотрић: „Зналачки
састављена збирка“, из поговора књизи „Чудновата воћка“, стр. 213.
0 коментара:
Постави коментар