ПОСАО
САТИРИЧАРА ЈЕ ДА БУДЕ ПАЖЉИВ ПОСМАТРАЧ – ИНТЕРВЈУ СА
АЛЕКСАНДРОМ ПАВИЋЕМ
На овим
просторима друштвени земљотреси дођу као нормална појава. Драматични прелазак
од једнопартијског у вишепартијски систем и развалине које су га пратиле, били
су дежурни
кривци за
мој улазак у свет сатире. Афоризам нема комплекс величине, а тако је гласио
један од
мојих
афоризама из тог времена, био ми је мото и водиља. Догађаји су престизали један
други.
Могли бисмо
слободно рећи да се сатира овде живи.
ШИПАК: Господине
Павићу, када сте и због чега почели да се бавите сатиром?
ПАВИЋ: На овим просторима друштвени земљотреси дођу као нормална
појава. Драматични прелазак од
једнопартијског у вишепартијски систем и развалине које су га пратиле, били су
дежурни
кривци
за мој улазак у свет сатире. Афоризам
нема комплекс величине, а тако је гласио један од
мојих
афоризама из тог времена, био ми је мото и водиља. Догађаји су престизали један
други.
Могли
бисмо слободно рећи да се сатира овде живи. Посао сатиричара је да буде пажљив
посматрач
и да пронађе свој угао када бележи доживљај. Неке ситуације из свакодневнице
толико
су
невероватне и надреалне. Веровао сам да ћу у књижевне воде да се отиснем
збирком поезије,
али
сам тај корак учинио баш књигом афоризама Под
фаровима месечине (1990).
Нисам
имао класичног узора, али сам волео да читам лирске афоризме славног Леца.
Можда
одблесак
тог утицаја препознајем у наслову књиге. Гледајући из ове перспективе, чудно ми
је да
сам
је успео објавити, јер је то период књижевне осеке у средини где сам деловао.
Наиме у
општини
Бачка Паланка, неколико година пре тога, није се појавило у виду књиге ниједно
литерарно
остварење. Авантуру истраживања људске деформације наставио сам књижевним
преласком
у Нови Сад. Уследиле су још две књиге: Лабудова
песма – пачији сан (1992) и Бачена
сена (1993). Друга
књига су били искључиво афоризми, а у трећој има и 6 хаику песама. Хаику
песништвом
наставио сам да се бавим у континуитету до данас.
Фамозне деведесте године прошлог
века
донеле су распад државе, ратна дејства; НАТО бомбардовање...тешко је све и
набројати, али
то
је посебна прича.
ШИПАК: Покренули
сте удружење „Ждрал“ које се бави и издаваштвом, између осталог и
сатиричних
дела. Можете ли нашим читаоцима рећи нешто више о томе?
ПАВИЋ: Пун назив удружења мало је дужи, а гласи: Књижевно –
еколошки клуб српско – јапанског
пријатељства
Ждрал Нови Сад. Хаику поезија,
пореклом је из Јапана и ту се крије траг настанка
овог
удружења. Бурне 1999. године изабран сам за председника хаику клуба Александар
Нејгебауер из Новог Сада.
Мој главни сарадник тада је био Зоран Додеровић. Заједно са другим
члановима
клуба до 2002. године он је постао центар хаику дешавања у региону. Имао је
више од
100
чланова из десетак земаља. Клуб се ипак угасио, а пре шест година када је
основан клуб
Ждрал, наставили смо
сарадњу у оквиру нове организације. Оснивачи клуба, осим мене, су: др
Оливер
Фојкар и Кармен Антић. Најважнија манифестација чији смо били органитатор је Недеља
јапанске културе у Новом Саду,
2017. Од самог почетка рада клуба имамо одличну сарадњу са
Хирошијем
Јамасакијем Вукелићем. Реч је о приређивачу првог српско – јапанског речника и
врсном
преводиоцу, познатом по превођењу Његошевог Горског
вијенца на јапански језик.
Зоран
Додеровић, који је изузетан хаику песник и сатиричар, сигурно је најзаслужнији
за
издавачки
замах Ждрала. Он је уредник наше
библиотеке и досада имамо објављене 4 књиге. Две
књиге
су из области хаику поезије: Дивље гуске
прелећу звезде, Александра Павића и Делићи
огледала, Александра
Шева, а две су књиге афоризама: Слепи
колосек, Зорана Додеровића и
Духовне фрактуре, Јована
Крагујевића. Дакле нисмо се задржали само на хаику песништву и
показало
се по реакцијама да смо учинили прави потез. Обе књиге објављених афоризама
доживеле
су врло позитивне критике и леп пријем од познавалаца сатире. Издвојио бих
Додеровићев
афоризам по коме је названа његова књига:
На слепом колосеку најбоље напредује
рђа. Такође и
Крагујевићев, а један од мојих омиљених: Динар
пада страва расте! Кратке форме
су
у основи Ждралове издавачке
концепције, али нисмо затворени ни за друге књижевне врсте.
ШИПАК: Недавно
сте са преводиоцем Аном Часар покренули сарадњу са словачким
афористичарима
и њиховим сајтом „Хуморикон“. Каква
је ваша сарадња?
ПАВИЋ: Некада се коцкице сложе и отвори се могућност за сарадњу,
у овом случају са словачким
афористичарима.
Желео бих да се захвалим редакцији, а пре свега уреднику сатиричног часописа
Шипак, што су показали
да имају слуха за тако нешто. Кључну улогу у успостављању контакта,
афористичара
две земље, имала је преводилац Ана Часар. Она је уједно и новинарка, драгоцен
сарадник,
схватила је важност повезивања на овом нивоу. Афоризми словачких аутора
појавили
су
се на страницама
Шипка, а афоризми и епиграми српских
стваралаца на интренет порталу
Хуморикон. Покретач портала
Милан Купецки улаже напор да оживи словачки афоризам. Међу
његовим
сарадницима је и Милан Кенда, који важи за понајбољег афористичара из Словачке.
Као
репрезентативни
пример може да послужи Кендин афоризам: Бесконачност
није само у свемиру.
Она је између и
прошле и садашње плате.
Истакао
бих значај и плодотворност из сусретања афористичара две културе. Рођена је
занимљива
идеја
о заједничком зборнику групе аутора две државе. Замисао је да то буде сажети
избор по
десет
афоризам од једног аутора, а било би их шест словачких и исто толико српских.
Клуб Ждрал
био
би издавач тог пројекта. На тај начин отвара се простор видљивијег и јаснијег представљања
афористичара
Словачке и Србије, захваљујући овом двојезичном издању.
Отвореност
за нове идеје и сусрете ствара простор за међусобну сарадњу и боље упознавање.
Засада
толико на ову тему.
ШИПАК: Који
су Ваши планови за будућност?
ПАВИЋ: Један од планова, већ сам назначио у одговору на
претхдно питање. Не треба нарочито да
наглашавам,
како би објављивање заједничке књиге, српских и словачких афористичара, био
ветар
у
леђа будућим сличним пројектима. Универзални језик сатире уочава сличну
проблематику у
разним
срединама. Корупција, лицемерје, последице транзиције, само су неки од
свеприсутних
аномалија.
Издавачка делатност клуба заснива се и на објављивању нових књига сатиричног
садржаја.
Чланови клуба трудиће се да заузму и своје место на културној мапи Новог Сада –
Европске
престонице културе, 2021. Крајем септембра биће поново организована
манифестација
Недеља јапанске
културе.
Тешкоћа и препрека сигурно неће недостајати, тако да ће бити довољно
инспирације
и за сатиричаре.
Уместо
закључка интервју бих завршио својим епиграмом:
.
Два
света
Једни
су још увек
верни
поштеном раду,
док
други и даље
поштено
краду.
КРАТКА
БИОГРАФИЈА
Александар
Павић, 1960. Магистар књижевности, професор у школи. Магисрирао на тему
Рецепција хаикуа
у српској књижевности.
Пише афоризме, епиграме, сатиричне песме, песме,
студије
и хаику. Приредио је више зборника и антологија. Књиге афоризама: Под фаровима
месечине (1990); Лабудова песма-пачији сан (1992); Бачена сена (1993). Страшило у снегу (2000)
хаику;
Песма као уздах (2010) студија; Дивље гуске прелећу звезде (2018) хаику.
Члан је Друштва
књижевника
Војводине. Награђиван је и двоструки је победник конкурса Милован Илић
Минимакс. Превођен је на
више страних језика и заступљен у домаћим и међународним
антологијама..
Председник књижевно-еколошког клуба српско-јапанског пријатељства Ждрал.
Живи
у Гајдобри и Новом Саду.
Редакција Шипка
0 коментара:
Постави коментар