BRDO
Oduvek
političari u državici lakovernom narodu
obećavaju brda i doline. Naravno, nikada ništa ne ispune. Nisu ni nameravali. Njima obećanja ne znače
ništa. Nikakvu obavezu. Moral im je stran, kao i strani jezici. A građani, kao
opijeni ili drogirani, vazda glasaju za najgrlatije, one sa najviše obećanja.
Zapravo za najlažljivije. Čini se da je
stanovnike državice neko urekao. Za sva
vremena. Ne znaju da odvoje političko žito od kukolja. Čudo jedno. Zato je ovde demokratija
pala u neizlečivu depresiju. Na kraju se samoubila. Doduše, uz pomoć
vlastodržaca.
Nešto se ipak menja.
Jedan od vladajućih lažljivaca, kome od svih organa jedino nos neprestano
raste, nije ispunio hiljadu i jedno obećanje. To mu ne smeta da stalno daje
nova, sve veća i nikad ostvariva. On ga nije stvorio, ali se nedavno našao
pored brda. Uz buljuk režimskih novinara. On visok, jak, stamen. I brdo visoko,
široko, stameno. Udario junak na junaka. Razlog susreta je nesvakidašnji.
Neposlušno brdo, oivičeno klizištem, ruši se u nastavcima, poput turske serije.
Pada na tek izgrađene kolovoze i prugu, u reku. Svaki put kad ga opašu betonom,
ono se kliže. Kao za inat. Tvrdoglavo brdo,
tvrdoglav je i vladar. Brdo klizi zarad uticaja prirode, a betonska
brana se raspada se zbog lošeg projektovanja i nestručnog podziđivanja.
Narod se počeo
smejati vlastodršcima. I rugati. Osiona vlast tvrdi da je svemoguća, a ne može
da ukroti jedno obično brdo. To je vrhovnika, naviklog samo na pohvale, jako
iznerviralo. Zato se obreo ispod brda. Za improvizovanom govornicom. Odlučio da
brdo, kao i narod, obmane rečima. Kaže on okupljenoj masi, dovezenoj sa raznih
strana zemlje, sa zadatkom da aplaudiraju i krešte na svaki mig vrhovnikovih
ljudi:
-
Narode moj, ne brini. Ja brinem za vas. Evo, hrabro stojim ispred brda. Ništa
mi ne može.
Naručena publika
žvaće sendviče i aplaudira do iznemoglosti.
Neki se od previše zanosa onesvešćuju. Dvoje ljudi lomi ruke, troje
nogu, a desetina dehidrira. Umesto litarskog pakovanja vode dali im male, dečje
sokiće. Štrednje radi. A napolju vrućinčina.
-
Jači sam ja i od sudbine. Jači i od svakog brda i svake opozicije. Zato ćemo
ovo brdo da srušimo, da ga prebacimo, u inat, na drugu stranu. Da zapamti s kim
se zeza.
- Bravooooo! - huči
ispod brda.
Iznenada
se brdo zatreslo. Od huka ili od besa, đavo bi ga znao. Saradnici upozoravaju
govornika da se skloni, ali on ni da čuje. Inadžijski nastavlja:
- Znate vi, narode moj, da se ja ne plašim ni kiše,
ni munja ni gromova. Pa zašto bih se onda plašio jednog usranog brda.
E, sad se brdo, vidi
se golim okom, uvredilo. Razjarilo. Trese se od besa. Kao da ga drmusa
najsnažniji zemljotres. Otpadaju preostali delovi betona od zaštitnog zida na
klizištu. Sjurila se i ogromna količina zemlje zajedno sa šibljem i stablima. Ta
preteća masa dojurila do same svečane tribine. Pratnja vrhovnika se panično
razbežala. Njihov šef prkosno stoji i nastavlja govor:
- Kad vam kažem, meni
niko ništa ne može! Ostaću ovde i na vlasti dok budem hteo. Je li jasno?!
- Jasnoooooo! - dernja se naručeni narod i
polako beži u autobuse.
Brdo se ponovo trese.
Još jače i brže. Na govornika se
obrušila ogromna, ubistvena
količina kamena i zemlje. Jedan
nula za brdo.
Mića M. Tumarić
0 коментара:
Постави коментар