MIĆA M. TUMARIĆ: BRDO

BRDO

Oduvek političari u državici lakovernom narodu obećavaju brda i doline. Naravno, nikada ništa ne ispune. Nisu ni nameravali. Njima obećanja ne znače ništa. Nikakvu obavezu. Moral im je stran, kao i strani jezici. A građani, kao opijeni ili drogirani, vazda glasaju za najgrlatije, one sa najviše obećanja. Zapravo za najlažljivije. Čini se da je stanovnike državice neko urekao. Za sva vremena. Ne znaju da odvoje političko žito od kukolja. Čudo jedno. Zato je ovde demokratija pala u neizlečivu depresiju. Na kraju se samoubila. Doduše, uz pomoć vlastodržaca.

Nešto se ipak menja. Jedan od vladajućih lažljivaca, kome od svih organa jedino nos neprestano raste, nije ispunio hiljadu i jedno obećanje. To mu ne smeta da stalno daje nova, sve veća i nikad ostvariva. On ga nije stvorio, ali se nedavno našao pored brda. Uz buljuk režimskih novinara. On visok, jak, stamen. I brdo visoko, široko, stameno. Udario junak na junaka. Razlog susreta je nesvakidašnji. Neposlušno brdo, oivičeno klizištem, ruši se u nastavcima, poput turske serije. Pada na tek izgrađene kolovoze i prugu, u reku. Svaki put kad ga opašu betonom, ono se kliže. Kao za inat. Tvrdoglavo brdo, tvrdoglav je i vladar. Brdo klizi zarad uticaja prirode, a betonska brana se raspada se zbog lošeg projektovanja i nestručnog podziđivanja.

Narod se počeo smejati vlastodršcima. I rugati. Osiona vlast tvrdi da je svemoguća, a ne može da ukroti jedno obično brdo. To je vrhovnika, naviklog samo na pohvale, jako iznerviralo. Zato se obreo ispod brda. Za improvizovanom govornicom. Odlučio da brdo, kao i narod, obmane rečima. Kaže on okupljenoj masi, dovezenoj sa raznih strana zemlje, sa zadatkom da aplaudiraju i krešte na svaki mig vrhovnikovih ljudi:

- Narode moj, ne brini. Ja brinem za vas. Evo, hrabro stojim ispred brda. Ništa mi ne može.

Naručena publika žvaće sendviče i aplaudira do iznemoglosti. Neki se od previše zanosa onesvešćuju. Dvoje ljudi lomi ruke, troje nogu, a desetina dehidrira. Umesto litarskog pakovanja vode dali im male, dečje sokiće. Štrednje radi. A napolju vrućinčina.

- Jači sam ja i od sudbine. Jači i od svakog brda i svake opozicije. Zato ćemo ovo brdo da srušimo, da ga prebacimo, u inat, na drugu stranu. Da zapamti s kim se zeza.

- Bravooooo! - huči ispod brda.

Iznenada se brdo zatreslo. Od huka ili od besa, đavo bi ga znao. Saradnici upozoravaju govornika da se skloni, ali on ni da čuje. Inadžijski nastavlja:

- Znate vi, narode moj, da se ja ne plašim ni kiše, ni munja ni gromova. Pa zašto bih se onda plašio jednog usranog brda.

E, sad se brdo, vidi se golim okom, uvredilo. Razjarilo. Trese se od besa. Kao da ga drmusa najsnažniji zemljotres. Otpadaju preostali delovi betona od zaštitnog zida na klizištu. Sjurila se i ogromna količina zemlje zajedno sa šibljem i stablima. Ta preteća masa dojurila do same svečane tribine. Pratnja vrhovnika se panično razbežala. Njihov šef prkosno stoji i nastavlja govor:

- Kad vam kažem, meni niko ništa ne može! Ostaću ovde i na vlasti dok budem hteo. Je li jasno?!

- Jasnoooooo! - dernja se naručeni narod i polako beži u autobuse.

Brdo se ponovo trese. Još jače i brže. Na govornika se obrušila ogromna, ubistvena količina kamena i zemlje. Jedan nula za brdo.

Mića M. Tumarić