LISICA
I GAVRAN
Već
dugo vremena lisica ništa da zakuči da iżede.
Po selima nabavili nekakve opasne džukele koje joj se ne daju primać' kokoškama, a šumu pośekli koncesionari pa se ništa ne može nać'.
Tako
ti ona skoro da se onesvijesti od gladi leže u hlad velikoga cera. A to bijaše
na dan izbora. Taman počela da sanjari o pečenome zecu, ili makar piletu, kad
na granu tačno iznad nje sleće gavran. Ona ga pogleda jednim okom i procijeni
da ga nikako ne može ulovit'. Onda primijeti da on držaše nešto u kandžama.
„Šta
to imaš u desnoj kandži, garo?“
„Ličnu
kartu, prijo“.
„Čija
je, garonja?“
„Pa,
moja, prijo, čija drugo!? Krenuo sam na glasanje“.
„Otkud
tebi lična karta kad je ja nemam?!“
„Ja
otišao u mjesni odbor naše partije i dali mi“.
„Ne
vjerujem ti! LOPOVE!“
Gavran
diže desnu kandžu da se zakune da nije.
„Života
mi...“, uto mu ona karta iskliznu i pade lisici pravo na stomak.
Ona
je brže bolje zgrabi i jurnu ka najbližeme biračkome mjestu.
Pošto
je glasanje bilo tajno niko ne zna koji je broj zaokružila, ali pričaju da su
je danima viđali kako nosi ponešto u kesama, a stomak joj kao da je trudna.
Dragan Vugdelić
0 коментара:
Постави коментар