ВОЖД
Он је просто рођен за велике ствари
И кô Нерон носи своју величину;
За овоземаљске ситнице не мари,
Нит’ га бриге
малих и немоћних брину.
Поглед му упире у бескрај, далеко;
Мисао његова дубина је сâма;
„Гладни смо ти, вожде!“, кад
зацвили неко –
Мудро се осмехне као Далај Лама.
Ваздан изнад смрти, болести и глади,
Шта се њега, аман, таква стварност тиче?
Он на тој висини нову стварност гради,
Бајковиту, дивну, кô из
дечје приче.
Прича, прича, прича... жустро, екстатично,
Узвишеним тоном тврда срца пара;
И кô да с небеса сиђе Господ лично
Када му се отме уздах из недара.
У свет изнад дуге с њим се лако иде
Док разгара наде парадоксом врелим:
„Није стварно оно што вам очи виде,
Већ је стварно оно што ја, мудар, велим“.
И народ ко народ, вожду оде пева;
Шта би друго могли убоги и јадни?!
Зар је иком битно што му крче црева
Кад велики мудрац каже: „Нисте гладни!“
Ако ко и сумња у његове речи,
„Ако“, опет: „ако“; има таквих можда...
Он све сумње очас излечи и спречи,
Јер мудријег нема од великог вожда.
Само аплаузе он за себе тражи,
Јер за шта је рођен то сви добро знамо;
И још нешто: нема ни трага од лажи,
Нема, бре, и тачка. Пст, тишина тамо!
Младен Марковић
0 коментара:
Постави коментар