Čkalja, Mija, pa i CIA
Puče vest da nas
obaveštajne službe špijunuraju preko naših kućnih televizora. Pametni “Smart
TV” ima skrivenu kameru, koja se aktivira kada se televizor uključi i sve
snima. Tako da, tamo neki ljudi beleže
sve što ste pričali i za koga ćete da glasate na izborima. Ma znaju sve tračeve
u ulici i šta ćete sutra za ručak.
Te informacije se posle prodaju
zainteresovanim kompanijama.
Vi uđete u market pa se zanjite:
- Vidi taze ćurka! Kako su samo znali da bih je
kupila!??
Javili mediji za te, smart
televizore.
Kao mi smo neuki, pa ne znamo!
Moja porodica zna za njih i pre nego
su se oni dosetili da ih ugrade.
A evo kako!
()
Kad se doseliš u grad iz sela kao
golja, sve ti treba. Krećeš od prve kašike, pa ideš dalje redom. A 1965. godine
je na red došao prvi crno beli televizor. Svi dižu kredit kod banke da kupe TV
Atlas de Luxe proizveden u našoj Elektronskoj industiji, a moj otac ni da čuje.
- Dug je zao drug. Ja kredit ne
dižem!
- Ja bih kupila – ne odustaje majka.
Ona je sitna u snazi, ali opasan borac - Nek deca vide svet kad već ne znamo za
letovanje. Ima valjda još nešto osim sela i ovog jada.”
- Tata, ima Čkalja i Mija, svi
pričaju da su gledali, a ja nisam!
I tako je u našu kućicu, stigao TV!
((
))
Baba Mira je živela u selu sama
otkad joj je svekar umro, kćerka Ranka se udala, a sinovi otišli u
gradove. O mužu ništa nije znala od
rata. Nije imala ni struju.
Sinovi se snašli u gradovima,
zaimali, napravili kuće i rešili da ispoštuju majku. Ona se u početku bunila,
ali kako su zime surove u planini, pristala je. I tako, stiže baba svake
četvrte godine kao olimpijada. Zime kod nas je najviše volela, a najmanje kod
sina koji nije imao decu. Tako se dešavalo da on pozove brata, ponudi mu
finansijsku pomoć, samo da preskoči svoj
red. Mi za taj dogovor nismo znali. Njen dolazak je predstavljao doživljaj za sve u kući, a i komšiluku jer je bila veliko spadalo i šaljivdžija. Ona se posle hvalila svojim
drugama u selu
- Svud me dočuju k’o Jovanku Titovu!
A još bolje ispraćaju.
Televizor je
zauzeo počasno mesto, na posebnom stočiću, u kujni. Televizija je emitovala
program samo popodne. Udarna emisija je bio “Dnevnik” u pola osam. On još uvek
traje samo se glumci menjaju. Posle je dolazio humoristički program sa Čkaljom
I Mijom u glavnim ulogama. Program se završavao nekim domaćim ili kaubojskim
filmom. Tek mnogo kasnije smo shvatili da ih je obožavao drug predsednik lično.
Te zime je baba spavala na otomanu u
kujni. Videći naše veliko oduševljenje televizijom, nije se bunila iako je
navikla da spava čim se smrkne. Rekoh da nije imala ni struju.
Boga ti, Preko,
odakle dođoše ovi ljudi? - pita me I sve zaviruje iza televizora.
- Oni su u Beogradu, tamo se snima emisija, pa
se šalje kod nas.
- Volim vala ovog Čkaljka, sve pravo
zbori.
E, problem su bili filmovi. Ja i
moja keka Slavka smo obožavali kaubojske filmove. Ja bi Ih posle ponovo odsanjao I ustajao da se borim sa
Indijancima.
Uglavnom, baba bi uveliko dremala na
stolici ili otomanu. Trgla bi se povremeno I brižno kazala:
- Spavajte, deco, ne kvarite oči!
- A i vi ljudi, u san ve se ne snio,
bež’te kući!
()
Kad bi se čula odjavna špica, baba
bi ustala i počela da rasprema krevet.
- Bože, sad
će da svane. Gde li je ona navlaka za televizor?
- Ama, šta
će ti to!?
- A, kako
ja njih vidim, tako mogu i oni mene. Oni su bar mladi i lepi, pa ih lepo
gledati. A što oni da gledaju staru, drtavu babu. Nego, gasi to i stavi
navlaku!
Navlaka je bila platno opšiveno tako da se navuče odozgo na
televizor i pokrije gas a svih strana. Obično je bila bele boje, a vredne
domaćice bi izvezle neku mudrost ili
sliku koja podseća na televizor.
- E, tako!
A evo ti i ćebe pride. Na moj ti ga na što ćeš da me gledaš!
Predrag Rajković
Administrator ШИПАК
.jpg)
0 коментара:
Постави коментар