МОМИР ВАСИЋ: ДА НЕ ПУКНЕ БРУКА

Да не пукне брука

Ја тридесет девет година, она тридесет и осам.

Ја момак она цура. На помолу велика љубав.

Никад није касно да се љуби страсно.

Али бојим се биологије која ријетко дозвољава изузетке.

Стрине и тетке знатижељно прате сваки корак забављања.

И оне су скептичне, али никад се не зна.

Имају оне неке своје параметре, упоређују, анализирају, процјењују.

Моје су на мојој страни, кажу добар момак, здрав, мало у годинама, али очуван.

Сви су му у фамилији имали бар двоје дјеце, неки богами и петоро.

За њу је можда и касно, шта је до сада чекала, толико година па прворотка.

Њене хвале цуру, вриједна, школована, згодна, насмијана, здрава.

Могла је и бољег наћи. Имала је она удварача, али бира.

Мајка јој је четворо родила без проблема. А и она је сва к'о чигра, жива ватра.

Момак је мало жгољав и у годинама.

А онда након два мјесеца забављања поче да расте стомак.

Није да се не види. Можеш увлачити колико хоћеш, али види се.

И није пријатно, сви загледају, врте главом. Зар у тим годинама.

Ма оно лијепо он изгледа, и мило ми. Јесте да нисам навикао, али навићу се.

И шта ме брига што народ прича, народ ће увијек причати како год било.

Битно је да и њој не смета и да је она то нормално прихватила.

Из дана у дан стомак је све већи, а и коментари све жешћи.

Моје тетке и стрине кажу, нека било је крајње вријеме.

Напатио се јадник кроз овај рат, заслужио је боље.

Њене тетке и стрине кажу гледај га што је пустио стомачину.

Очигледно му прија њена кухиња. К'о да је из гладних дошао.

Он буквално схватио да љубав на уста улази.

Мој стомак и даље расте, кад ће њен видјећемо.

Момир Васић

ŠIPAK.RS