Ћутање
није увек злато!
Србија још увек
побеђује корону. Додуше, нешто је више оболелих, поготову оних најтежих
случајева, више је и умрлих него што је било у време полицијског часа, али
борба је непрестана. И, победићемо, наравно. Ко претекне нека прича.
Има, истина, шачица
незадовољних који сматрају да држава није баш најуспешније спровела ту
непрестану борбу против короне. Прво су нас слободили речима да је то
најсмешнији вирус на свету. Потом плашили тврдњом да ће гробља бити тесна за
сахрањивање умрлих од короне. Завели забрану изласка из куће по 72 сата. Онда
расписали изборе. Као корона посустала. Дозволили једини у Европи фудбалске
утакмице с хиљадама навијача на трибинама. И пошто су демократски, слободни избори
одржани, већ сутрадан по изборима кренула корона. Као да је чекала у прикрајку
спровођење тих слободних и демократских избора, па да крене да се свети народу.
Ваљда што су се усудили да изађу на биралишта игноришући опасни вирус!
На већ поменутим
изборима није гласало више од половине уписаних бирача. Премда је Републичка
изборна комисија данима пребројавала гласове око три милиона и триста хиљада
оних који су, по комисији, стали с гласачким листићем испред гласачке кутије,
опет их је било мање од половине уписаних. То је дало аргумент противницима избора
да потврде своје раније наводе како се ради о недемократским изборима, о
недемократској власти уопште, да нема медијских слобода, да је опозиција у
Србији у неравноправном положају, све до тврдњи да је у Србији на делу
диктатура! И сада противници власти, којих би на основу излазности на изборима
било негде око половине становништва, такође аргументовано могли да кажу како
су они у праву. Исто као и поборници власти. Јер ако власт тврди да је српско
друштво просперитетно, напредно, демократско, да се најбрже развија у Европи,
да никад није било боље него што је данас, у то ће поверовати половина грађана
Србије. Исто тако и они који говоре и пишу да је Србија једна од најзаосталијих
држава у Европи, држава у којој нема истинске демократије и слободе, да власт држи незнатна мањина отуђених олигарха
и квазипатриота, да су све институције обезвређене и корумпиране, да не
набрајамо и теже квалификације, и таквима верује сваки други грађанин земље
Србије.
Сад, рећи ће неко,
то што је половина уписаних гласала не значи да она друга половина аутоматски
не подржава власт. Неки су били болесни на дан гласања. Многи су лежали и пре
тога у болницама. Било је и смртних случајева. Оправдано такви нису могли
гласати. Неки су отпутовали у иностранство. Било је пијаних, дрогираних, а није
мали број ни људи који подржавају власт али никада не гласају. Једноставно не
желе да пешаче до гласачког места. С друге стране супротна страна ће као
аргумент навести да су појединци гласали за своје укућане, да је било гласања
мртвих душа, да су многи гласачи уцењени или „купљени“ да изађу на биралишта.
Поклоном од сто евра, шећером, брашном или сличним прехрамбеним потрепштинама.
Тврдиће и да су празни листићи уписивани након затварања биралишта. А поменуће
и неважеће листиће. Нешто изнад четири процента гласача убацило је неважеће
листиће у гласачке кутије.Такви гласачи свакако по логици не подржавају власт.
И шта сада? Ко је
у праву од две непомирљиве и сукобљене стране? Једни протестују по српским
градовима. Незадовољни су изборима, борбом против короне, економском
ситуацијом, извештавањем медија, једном речју, целокупним српским друштвом.
Власт, опет, чува институције система силом својих аргумената, а најпре
аргументом силе. То им најбоље иде од руке. И шта да мисле радници, сељаци и
поштена интелигенција ко је у праву данас у Србији? Баш код поштене
интелигенције лежи кључ решења данашњег замешатељства. Обичан грађанин,
преокупиран егзистенцијалним бригама око плаћања струје, воде, ђубрета,
телефона, куповине књига за своје школарце, поправком пропалих кућних
инсталација, одржавањем крнтије на четири точка, поскупљењем основних животних
намирница, не мора и неће моћи да зна све детаље око преговора Србије с
„Косовом“, о отварању поглавља у приступању Србије Европској унији, о расту
БДП, отварању ауто-путева, фабрика и мостова, али интелигенција то мора да зна.
И мора да се огласи о свим кључним државним и друштвеним питањима!
Није српски
ћутати, како рече дугогодишњи директор Јавног сервиса, тренутно у оставци. Но,
баш је он заћутао кад је постао директор. Ћути Академија наука, Матица српска,
врх Српске православне цркве, као и осталих конфесија у Србији. Не изјашњавају
се Удружења писаца, драмских уметника, музичари, спортисти, сликари. Не чује се
глас универзитета, удружења правника, тужилаца, судија... Има ли код нас
злоупотребе закона и устава? Свако би данас морао да се огласи. Шта је добро у
Србији, а шта евентуално не ваља. Ко греши? Ко злоупотребљава закон и прописе?
Они што протестују и критикују или они што бране и туку? Ћутање је углавном
злато, али је и знак одобравања. Али, једног лепог дана, а можда и раније, не
можеш се вадити да ниси знао шта се дешава. Ниси био упућен. Ако си неки вајни
интелектуалац, па још поштен, ма шта то значило, стави се на једну страну.
Интелектуалац не може бити неутралан. Ни пре ни сада, а неће моћи ни убудуће!
Миодраг Тасић
0 коментара:
Постави коментар