СПОМЕНИЦИ
Градска влада Тамбова се поново састала да одлучи које споменике и на којим местима ће подићи. Проблем је био што слободних локација у граду, такорећи, више није било. Споменици су већ били подигнутни у парковима, на трговима, на стадионима, на шеталиштима, на мостовима, па и на улицама, на кровима, по дрвећу... Људи су већ одавно морали да се провлаче на тротоарима и кејовима постранце, полако и пажљиво између монумената, како се не би повредили. Аутомобили су на булеварима и прометним саобраћајницама возили уским пролазима у цик-цак како не би ударили у грдосије од челика, бронзе, алуминијума и других метала. Дешавало се да хитна помоћ и ватрогасци не могу да приђу до локација одакле су стизали позиви, па су мајстори најпре морали да секу метал и уклањају грдосије како би лекари стигли до угроженог болесника, а ватрогасци до места пожара. Град Тамбов је полако, али сигурно све више личио на велико гробље.
Други проблем је био у томе што више није било познатих и заслужних личности из руске историје које нису добиле свој одливак на постаменту. Градски челници су узалуд листали уџбенике, историје, градске хронике, енциклопедије и претраживали на интернету, али иоле значајнија личност је већ имала споменик на коњу, на бициклу, са луком и стрелом, сабљом, пушком, или барем бисту, понекад не већу од јабуке.
Неким великанима су још за живота одлили фигуре и само су чекали да умру и да им поставе спомен обележје. Сви рудници гвожђа, бакра, никла и све челичане радиле су само за то да се обезбеди довољно материјала да се садашње генерације достојно одуже великим прецима постављаљем одговарајућих меморијала.
- Коме бисмо још могли да подигнемо споменик? – упитао је градоначелник Серегеј Гаврилович Петров чланове градске владе. – Да нисмо некога, не дај Боже, заборавили?
- Предлажем да споменике направимо и нама који чинимо ову градску власт – јавио се за реч члан владе Козлов задужен за културу.
- Како то мислиш „нама“? – био је збуњен градоначелник.
- А шта ако дође до неке револуције, па бесни демонстранти крену на нас?! Не дао Бог да се то догоди, али у противном, можда нам се неће знати ни за гроб, а тек споменике неће имати ко да нам подигне. Размислите о овоме...
Артјом Смирнов (Русија)
Превод са руског Александар Чотрић
0 коментара:
Постави коментар