ИВАН РАЈОВИЋ: УЗГАЈАЛИШТЕ КЛОНОВА (РОМАН) 1. ДЕО

Иван Рајовић

УЗГАЈАЛИШТЕ КЛОНОВА

Форма свих форми је разум који мисли сам себе.

Аристотел

Ближила се крају још једна ноћ у Гладову, урбаној насеобини смештеној на обалама двеју река које су од памтивека носиле своја митолошка имена: Гладац и Јадац. И како се те ствари, углавном, годинама, па и миленијумима, заправо од потопа до потопа, не мењају, Гладац се уливао у Јадац, а овај се, носећи разграђене продукте метаболизма свих изгладнелих мештана, ситих и оних између, у свом сливу, некако лењо их преобликујући у своје таласиће, таласе и речну пену, вукао ка Црном мору, подмукао и ћутљив као алава гуја из гладијанских епских песама.

За Гладово би тешко могло да се каже да је град, мада је често ово насељено место било и више од тога, права метропола, могло би се рећи, разноразних пасионираних и фанатичних поштовалаца најразличитијих дисциплина, животних активности и туристичких манифестација, од узгајања, това и клања разбеснелих гладних кишних глиста до такмичења у прављењу гулаша од чавкине тртице. Заправо. Гладово је било тек један од мањих логора у којима су обитавали Гладијанци, држављани Гладије, чија је целокупна активност, са свим пратећим садржајима, била смештена у Гладоград, главни град. Чак би се могло рећи да је ова малена држава била нека врста огледног резервата у којем су утемељивачи и идеолози Новог светског поретка решили да изведу експеримент тоталног уништења једног народа. Било је то очигледно ако је већ одавно познато правило по којем свака касаба, паланка или варошица има, обавезно, бар једну своју будалу. Е, овде их је било на стотине, чак хиљаде. Но, о свему томе биће речи касније.

Тог јутра, које се ни по чему није разликовало од безброј других која су дошла или ће тек доћи, сунце је љупким, светлуцавим зрацима нештедимице засипало очи безвољних пролазника и дисциплинованих поданика председника Гладомира Сериозног, затечених у бескрајним редовима пред картонизираним сабирним корпама за отпатке.

У звучнику, који беше постављен тако зналачки да је са сваког места могао да буде виђен, а и ушима доступан, утихну корачница „Гладимо те, гладимо, Гладијо наша“ и мушко–женски двојац спикера саопшти најновије вести. Тамо негде у Ослу, рекоше медијски посленици, наизменично се оглашавајући и прекидајући једно друго, што беше прави хит не само у Гладији, већ и у другим радијским велесилама, окупила се елита планетарних стручњака најразноврснијих специјалности, од политичара преко економиста до правника и осталих самосталних и организованих криминалаца, како би размотрила проблем исхране неколико милијарди гладних, што је чинило три четвртине укупног живља на Планети.

Гласови из звучника се утишаше, као кричање размаженог бепца, и звуци корачнице поново у таласима запљуснуше трг на којем су људи, жене и деца, свих узраста, склоности и година старости, полуголи или у фирмираним дроњавим крпетинама разних белосветских хуманитарних организација, са провидним пластичним кесама у кошчатим рукама, налик грабуљама, достојанствено чекали своју дневну порцију хране и осталих мање–више неопходних ситница. Иначе, из приватних корпица за ђубренце и ђубриште Гладомирових најближих рођака, сарадника, слугу и булументе пришипетљи и замлата, која уз то иде, а који су по строго непотистичком кључу владали Гладовом, обичним смртницима није било дозвољено да узимају било шта пре него што комунално предузеће, у касним ноћним, или раним јутарњим, сатима сав расположиви материјал равноправно не подели на четири дела и изручи у четири велике, некада металне и сјајне као авакси, а сад картоном закрпљене корпе које су биле постављене на све четири стране света у центру Гладова.

Поред ових биле су картонске кутије на чијим је бочним странама, због недостатка боје, црном кредом био уцртан само знак X. У те кутије одлагани су делови гардеробе упокојених грађана и грађанки, који, искрено речено, више нису могли да послуже ни као крпе за потирање. Ипак, са неким тешко објашњивим пијететом и фетишистичком омамом, још живи несрећници су узимали комаде одеће заувек утихнулих суграђана, гладили их нежно као остављене мачиће и односили у своја обитавалишта, где су их у подрумима и на таванима качили на зарђале куке и чували као својеврсне реликвије историјског периода кроз који је Гладија пролазила, али и као опипљиви доказ, нешто као музејски експонат, пожртвованости својих комшија који су истрајавали у својим животима и трпљењу, мада је и слепцима било јасно да Гладију рука среће погладити неће, бар у овом временском интервалу између два потопа.

Већ од самог јутра, појединачно или у мањим групама, људи су пролазили поред оседелих ветерана, који су стрпљиво (и даље) седели на хоклицама, гајбама и трулим пањевима од бомбардовања нагорелих столетних платана и чекали хлеб. Били су пуни поноса што су још увек у употреби, и што још увек могу да оду до својих корпи и са дрвеним плочицама у рукама, на којима су били урезани идентификациони бројеви да би се избегле гужве и свађе, заузму своја места. То је трајало већ годинама и показало се као један од највиших домета социјалне правде и једнакости за шта је директно заслужна била прва председникова саветница госпођа Савета Малић.

У истим временским интервалима, попут метеоропатског шетача, огласио би се извикивач бројева надјачавајући корачницу, која би се, потом, опет, попут водопада или јата Хичкокових птица, спустила на трг којим је доминирала оловна биста Гладомира Сериозног у природној величини. „Педесет седам...педесет осам...педесет девет....“ одјекивало је сабласно на све четири стране света, као да је у питању лансирање читавог Гладово Ситија у орбиту.

У своје провидне пластичне кесице, ту и тамо окрпљене скорелим комадићима селотејпа пажљиво скинутог са огласних табли и кутија Црвеног крста и полумесеца у којима је стизала хуманитарна помоћ, људи су трпали оно што им је за тај дан било најнеопходније. Очи свих су, наизглед равнодушно, али са веома истанчаним осећањем за меру, биле упрте у њихову унутрашњост, водећи рачуна како о садржају, тако и о количини узетих потрепштина. Међутим, као и у свакој правној држави чији су грађани у највећој мери свесни девизе : Од сваког што више, а свакоме тек да дише, свађе су биле ретке, па би се могло рећи да их није ни било. Са изузетном склоношћу ка толеранцији и смислом за живот у заједници у којој је свако требало да преживи, чак и деца су се строго придржавала неписаног правила да не узимају ни комад, нити мрвицу, кап или зрно више него што им је било потребно до следећег јутра. На тај начин, а пред очима свих, о неком неравноправном богаћењу појединаца из шаренолике масе убледелог народа, није могло бити ни говора.

Друга, не мање важна ствар, било је то што је свако знао шта онај други има у кеси, односно чега је успео да се докопа за три минута, колико је свако имао право да се задржава у корпи, па је било могуће да се трампом дође до неке неопходније стварчице или посластице. У ту сврху стотинак метара од сабирне корпе постојала је такозвана ПИНЖА, или пијаца неопходних животних артикала. Ту су на импровизованим тезгама од масних и нагорелих картонских кутија, људи, жене, а и деца, излагали садржаје својих кеса, нудећи их на размену, али само у случају да њиме нису били задовољни, односно да нису успели да се дочепају нечега што им је тог дана било баш неопходно. Поред ове тржнице, која је била једина у граду на којој су грађани без икаквих титула могли нешто да набаве, пошто је свака трговина, осим за повлашћене, била строго забрањена, била је разграната специфична мрежа мале привреде или, боље речено, услужних монтажних објеката (УМО). Ту су грађани могли, бар делимично, да доведу у ред и прилагоде основној намени већ употребљене предмете, алатке, комаде намештаја, гардеробу и остала неопходна средства. Тако је, рецимо, истањене и истрошене комадиће сапуна и грудвице заосталог детерџента у џаковима или кутијама, било могуће кувати у истом казану, а затим делити, када се маса охлади и исече на минијатурне једнаке комаде величине коцкице за не љути се човече.

У само за то осмишљеним и дотераним просторијама специјална екипа стручњака и ученика радила је на стругању измета са употребљених комада тоалетног папира (који је политичка елита бацала у такозване послесере, специјалне посуде поред чучаваца и седаваца). Доведени у подношљиво или, боље речено, употребљиво стање, папирићи су пеглани на тај начин што су стављани између листова дебелих књига познатих светских и гладијских идеолога либералног капитализма овог и претходних доба, а потом слагани у пакетиће од по пет комада, што се сматрало неопходном, али и сасвим довољном, количином за једну велику нужду. Они који су имали пролив, на лични захтев оверен са два сведока с којима нису били ни у каквом сродству нити емотивној вези, могли су да добију још једну половину класичног паковање. Но, то су били изузетно ретки случајеви будући да је тврда столица, по препоруци експерата Европске уније, одавно и једногласно била прихваћена као стандард, а и модни хит о чијим је предностима модна критичарка Зловољка Злобецковић у свом риалити шоуу ОНАМОН или О навикама мог народа, изговорила прави панегирик, чак би се могло рећи – оду:

Док на клоњи барјак мрда

звездицама осут лаким,

столица ме мучи тврда

али ја спокојно каким.

То ми у том тешком стању

дође као божански дар,

могу да се предам срању

без потребе да бришем чмар.

До овог је било одељење за цеђење, извртање и испирање употребљених презерватива припадника државне елите. Био је то један од оних послова којима је у народу придаван највећи значај, будући да је секс био на високој цени, као једина општенародна забава, али је, парадоксално, рођење детета био исто тако радостан чин колико и сазнање да дотични болује од опаке болести. Заправо, старомодна и идеолошки, а и са економског становишта, неприхватљива парола хлеба и игара овде је била забрањена, а у употребу је лансирана крилатица секса, пива и цигара. Но, о напорима власти на повећању наталитета говорићемо касније. Дакле, у Погону за прање презерватива, на непрекидној промаји због отежаних услова рада, радило је неколико неудатих трудбеница, које би с времена на време, сложне као једна, запевале својим, од пушења храпавим, гласовима оду овом провидном и растегљивом контрацептивном изуму.

И ко зна и ко не уме

нек подари дух романси

јер уз накурњак од гуме

за трудноћу нема шанси.

Увежбаним покретима младе жене су садржину презерватива, тај љигави, смрдљиви исцедак са милионима потенцијалних Гладијанаца који никада неће угледати овај луди свет, сипале у велику ванглу. Било је строго забрањено да семе оних на власти, избачено у тренуцима највећег љубавног заноса, или тек отаљавања брачне нужности, буде расипано без уредне евиденције о његовом ускладиштењу и даљем поступку обраде којом је од њега прављен пудер за водитељке ноћног телевизијског програма и прах за мазање руку вежбача на кобилама са хватаљкама. Наравно, ово средство је било врло ефикасно и код оједа малишана и малишанки, али и за многе друге намене које је сам народ открио копирајући Народног мучитеља. Затим се приступало извртању помоћу глатке дрвене цевчице и испирању презерватива под јаким млазом хладне воде, како би се и последњи евентуални сперматозоид политичке елите уклонио са провидне гуме. Следило је сушење на промаји и уз помоћ у Гладији тек откривене соларне енергије тако што би презервативи дрвеном штипаљком били качени на затегнути канап од упредене кучине и препуштани лепршању до потпуног сушења, после чега их је преузимала дувачица надувавајући их и пажљиво ослушкујући да негде не испуштају ваздух. Наравно, шкартови су одвајани и одношени на лепљење или ушивање, док се са исправним комадима приступало следећој операцији: на гипсани модел фалуса без тестиса, по мери просечног Гладијанца, дужине од 8 – 9 центиметара, навлачени су, премазивани ушном машћу госпођа министарки и других уважених дама, а затим увијањем довођени до облика који је омогућавао њихово нормално и ефикасно навлачење.

И зачудо, мада је био значајан број оних који су припадали такозваном сталежу богомданих, а били импотентни, настрани, или, једноставно, незаинтересовани за секс, нити за било шта друго осим власти, дакле оних који по неком нормалном расуђивању нису имали ама баш никакве потребе за овим гуменим реквизитом, њихова количина је била довољна да се и најнижи слојеви грађанства, сељаштва и маргинализоване интелигенције огребу за понеки сигурни сношај, како је то обичан народ говорио.

Да не дужим, било је ту још просторија у којима су гребани остаци са дна конзерви, кеса и кутија, цеђени остаци зубне пасте из сажваканих туба, млевени нешто очуванији огрисци јабука, дуња, крушака и другог јагодастог, малинастог, крушкастог и коштуњавог воћа, или дугачком специјалном сисаљком сакупљана зрна пасуља, пиринча, кикирикија или пшенице и осталих зрнастих намирница. Једном речју, читава мала индустрија за оспособљавање свега онога што су богом дани одбацили и на опште задовољство препустили народним масама на, како се то звало, доупотребљавање.

Помирен са оваквом поделом народ је живео ушетаним животом, који се из дана у дан понављао успављујући чула својим једноличним монотоним током. Но, дешавало се и да незадовољна маса крене и демонстративно изрази своје неслагање са свим и свачим испод прозора намесника првог човека Гладије. Називали су га матором педерчином, џукелом, дркаџијом, тупоглавцем, копилетом и бандом црвеном. Овакви скупови се нису могли ни замислити без жена у црном, људи у белом и деце у плавим и ружичастим униформама од пак–папира, активиста невладиних организација, бораца за животињска права, али и провокатора. У таквим приликама су ношени и транспаренти на којима је био насликан Гладомир са телећом главом, свињским ножицама или кокошјим грудима, а његова, још увек будућа жена, косоока, са камиљом грбом, магарећим удом као метлом на којој јаше, или зашивеном стидницом запечаћеном црвеним печатним воском. Режимска полиција, у комплетној опреми за разбијање демонстрација, жестоко је млатила демонстранте, али на лицима ових незадовољника није било ни трага бола, гнева, а ни горчине.

Њихова намера није ни била да некога увреде или да се, не дај боже, скине са власти онај коме су протести били упућени. Као гомила лоше плаћених статиста у неком идиотском филму, или маса апстиненцијалном кризом утучених наркоса, људи, жене и деца су незаинтересовано учествовали у овоме једва чекајући, како се чинило, да се глупа маскарада оконча. Однекуд је прокапала вест, као урин из простатитисом усложњеног организма средовечног гладијског мужјака, да је све то, заправо, рађено по наређењу властодршца лично, односно Службе, јер је, као стари перверзњак, Гладомир напросто уживао у таквим демонстрацијама. Целом свету, а нарочито НАТО, ОЕБС–у и ММФ–у је могао да покаже у каквој демократији његови поданици живе, а народ више није знао шта је и где почиње, а где престаје збиља, а где почиње, ако уопште почиње, фарса.