ИВАН РАЈОВИЋ: УЗГАЈАЛИШТЕ КЛОНОВА (РОМАН) 2. ДЕО

Председник Гладије Гладомир Сериозни, у народу познатији као Зли Куроје, био је један од оних владара који је од свега на свету најмање волео да влада. Није то било нормално, свесни су тога били и његови партијски другови, а и његов народ којег је он од милоште звао моји дебилчићи. У ствари, он је волео да влада, или боље речено, волео је све оне благодети које му је доносио његов привилеговани положај. Али оно што му је у свему томе сметало било је бављење државничким пословима и протоколарним глупостима. Гладомир је још од детињства толико волео да се забавља, а потом и да банчи, пијанчи и ради све оно што му причињава задовољство да је томе посвећивао сваки свој слободни тренутак. Као и сви њему слични, уосталом.

Заправо, строго се придржавајући савета конзилијума својих лечитеља, живео је у уверењу да је ленствовање најделотворнија људска активност за добро здравље и дуг живот. А како је одлучио да буде бесмртан, то је прихватио као једини животни принцип. Видео је он како су око њега политичари седели за ноћ, као бабуни, а поједини, богами, и лежали под точковима минираних џипова и блиндираних возила. То га је усмерило ка томе да све оно што и у најмањој мери може да изазове негативне последице, стресове и друге психофизичке поремећаје, препусти у руке својим пајташима и самозваним хомополитикусима, а он да се баци на упражњавање благодети овоземаљског битисања, да се као и неки владари пре њега, мада ретки, као Фридрих Велики рецимо, посвети уметности и музици.

Знао је, тај Гладомир, да се на овом свету ништа ново под милим Богом не дешава и да се још од старих грчких мудраца па преко Ничеа и Шопенхауера све само понавља у сличним или незнатно различитим варијантама. И ту је он пронашао себе, као модерног Зевса, Тутанкамона, Атилу Бича Божјег или Наполеона, а понекад је био убеђен и да је сам син Божји лично, или бар његово копиле.

Повремено је знао да прерушен у поштеног гладијског домаћина сиђе у народ, да седне на гајбу пред неком сеоском продавницом, у којој није било ничега осим сточне хране и пива од кукурозовине, и да заједно са мештанима попије коју флашу „гладијског“ слушајући најогавније критике на свој рачун и здушно учествујући у њима, све док га сопствене гориле не би нањушиле, пронашле и одвукле кући. То је била технологија „улажења у масе“ по нацрту Оноре де Балзака лично, практикована много раније кроз историју, док је Гладија још била у саставу неке друге државе од које после деценија сепаратистичких активности више није остао ни прах ни пепео, како је волео да каже војни коментатор Војин Ратковић. Дакле, како је говорио тај Балзак, који се чак и на баловима заклињао у генијалност и учинковитост своје тврдње, „у људске масе је требало упадати изненадно и бурно као топовско ђуле, или тихо, подмукло и опако, као куга“. Гладомир је, очигледно, био поборник ове друге варијанте. Суштина је била у томе да први човек успе да се измигољи сопственом обезбеђењу и побегне у народ предајући се чарима живота просечног поданика, све док га распамећени безбедњаци не нађу и силом одвуку до блиндираног возила, а потом у резиденцију. У једном од таквих излета Гладомир је чуо и причу о бајковитој лепоти младе Кинескиње Си Луј Ме, што га је врло заинтересовало и као већ средовечног нежењу натерало да се дубоко замисли над својом судбином, а самим тим и над судбином сопственог народа.

Јер, у свему што је Гладомир радио, наравно, веома важно, ако не и најважније место, имале су жене. Заправо, не знам да ли би баш за дотичног могло да се каже да је био нешто нарочито у кревету, води или стојећем ставу, али да је био на таквом месту са којег је могао да задовољава све своје природне потребе, али и фантазије, о томе нема дилеме. И док је Гладомир, као прави хедониста, по угледу на себи сличне из такозваног светског џет–сета, био просто гладан и незасит овоземаљских задовољстава и уживао у свему ономе што живот може да пружи човеку, или бар ономе што на човека само личи, и то у количинама које су искључиво зависиле од његовог интересовања и воље, дотле је земљом управљала влада и неколико флегматичних саветника његовог лика и дела, које осим политике ништа друго у животу није ни занимало.

Док је то тако трајало у земљи беше мир, чак и поред невиђене светске кризе која се све више захуктавала претећи да читаву планету врати десетинама, па и стотинама, година уназад. "Најгора багра се преко ноћи дизала до тајкунских висина, богаташи су преко дана постајали сиромашни, а хронично сиромашне је и преко дана и преко ноћи болео курац за једне и друге и само су се бавили тиме како да сопствене гузице извуку из глиба", тако је о томе написао познати социолог тог доба др Мирко Глођовић. Људи, а и жене, без обзира на квоцијент интелигенције и спољашњи изглед, били су само инструменти за преживљавање, који су све своје потенцијале користили у ту сврху. Такав свет је био саздан на правилу да најгорима припада све најбоље, а добри, који су истовремено и немоћни, живе у илузији да раде праву ствар, уверени да ће једнога дана све доћи на своје што се, на жалост, за протекле две хиљаде година писане историје никада нигде није догодило, па ни у Гладији.

Дакле, народ је био релативно задовољан, саветници пресрећни, а владар просто луд од усхићења самим собом и својом административном творевином каква никада нигде није виђена, званом Гладија. Једном речју, земља каква се само пожелети може. Или се бар тако чинило на први поглед и под утицајем до горчине моћног утицаја медија.