ИВАН РАЈОВИЋ: УЗГАЈАЛИШТЕ КЛОНОВА (РОМАН) 26. ДЕО

Громаде неправилних цируса, белих попут младунаца арктичког медведа, непомично су лебделе над Црном Креком. Последњи видљивији дашак ветра још у касно поподне је прохујао кроз ово питомо месташце дрвених барака и танких чемпреса који су се дизали ка небу као камуфлирана копља Леонидиних Спартанаца. Неколико десетина марљиво склепаних дашчара на пропланку окруженом ретким растињем било је све што подразумева центар ове урбане насеобине, али и њену периферију. Скроз јужно и доста издвојен из овог, по златном пресеку пројектованог кампа, био је владичански двор. Раскошна грађевина од мермера и кованог гвожђа на чијем су улазу, крај месингане капије од чијих је испреплетених шипки вешта рука непознатог скулптора, саставила лик Куроја Нултог Неозбиљног, стајала два монаха у црним бермудама – натовкама, рвачким мајцама и камилавкама од препариране жабље коже.

На сасвим супротној страни, дакле на северу, била је стравично неугледна и необично чврста пирамидална грађевина од клесаног гранита која је служила као затвор за теже прекршиоце реда и мира. Између ове две бездрвне зграде, био је најмодрнијом гладијском технологијом саграђен пољски клозет од куване чамовине. Специфична творевина и највиши домет градитељског умећа са четири дашчице приковане на четири стуба у висини главе на телу које чучи у пози за обављање физиолошке потребе срања

Повремено би се зачуо дуг, нервозан и усамљен жабљи крекет, као шифровани позив у помоћ са подморнице која се диже, да би се одмах затим зачуо други, па трећи и тако све док читава Црна Крека не би одјекивала од жабљег крекета као прапостојбина ових надарених водоземаца. Мада, како су говорили мештани са околних брда, а што се и летимичним погледом могло јасно закључити, биле су то јединствене, такозване црне жабе, ендемска врста која више нигде није могла да се запати, а ни засрећи, иако је било покушаја. Те жабе су биле толико црне да су им чак и сузе биле некако тамне, мутне као кафени талог, а језици, што је било врло занимљиво, жути као будистичке хаљинице. Е, те такозване црне крекетуше домицилно становништо је користило као специјалитет за посне крсне славе, а од њихових осушених и испегланих кожица правили су дуванкесе за туристе и делове погребне опреме за личне потребе. Што се монаха тиче, њима је храна у свако доба дана и ноћи, без обзира на годишње доба, хелкоптером допремана из скупштинског ресторана, а кожу такозваних црних жаба искључиво су користили за шивење стражарских камилавки, НАТО – бермуда и њом су пресвлачили вибраторе од грчке тисовине којима су се доконе монахиње повремено играле.

Црна Крека, како пише у Википедији, заправо је камп за лечење зависника најразличитиијих врста, о чему ће бити речи касније, а име је добила по другу Црном, покојном Гладомировом начелнику државне безбедности који је изненада преминуо у паузи радног задатка на ознојеном попрсју другарице Рајке Радодајке.

Између дрвених барака, већ утабаним стазама, лењо су се вукли монаси продуховљених лица са вилама и лопатама на раменима, а штићеници који нису били ангажовани на неком од послушања, седели су на трави забављени својим мислима и повремено су дували један другом у уво или у ноздрве. Био је то један од најбољих начина брзе социјализације ових асоцијалних ликова, метода коју је лично осмислио јереј ставрофор Сотоније, иначе братанац протојереја Нићифора.

Млади Кокан Кунић, који се тек пре неколико месеци беше скинуо са коке и стигао у камп за лечење зависника од опојних супстаци, син познатог тајкуна Таја Кунића, који је у тразицији постао енормно богат, био је у својој ћелији. Неко време је стајао пред вратима ослушкујући кораке са друге стране и размишљајући да ли да се мало поигра својим споловилом или да прионе на озбиљан посао молитве, како су га учили његови нови старатељи. Био је нервозан. Шетао је сад једне на другу страну ћелије, а онда стаде поред прозора и гурнувчи нос међу решетке погледа напоље.

Уском бетонском стазицом која је водила од васпитачнице до капеле, безвољно су се вукле две прилике носећи беживотно трупло једног од штићеника. Био је то само један од оних који је подлегао Сотонијевим напорима да од њега и буквално „истеше“ корисног члана гладијске заједнице.

– Чекај, а где му је друга половина главе? – упита један од носача унезверено гледајући згрчено тело на носилима од поцепане свештеничке мантије, налик на трупло дрвосече којег су раскомадали курјаци.

– Који ће му курац, није је користио ни док је био жив – одговори са нестрпљењем други, очигледно журећи да непријатно послушање обави што пре.

Кокан осети мучнину, окрену се од прозора и настави да шета. Осећао је трнце у доњем делу леђа, слатке трнце оживелог меса које је било модро од лопатања као салама у коњском ресторану. Био је то резултат терапије у манастиру Црна Крека где је до савршенства била развијена методологија одвикавања модерних робова зависности од дрога, алкохола, коцке, интернета, видео справа и свих осталих знаних и незнаних варијанти ове тешке бољке. Суштина лечења, која је чувана у најдубљој тајности, састојала се из веома окрутног, чак би се могло рећи суровог, али надасве добронамерног млаћења голоруких штићеника по голим гузицама специјалним дрвеним лопатама налик пракљачама какве су некад употребљаване за прање веша и цеђење чварака.

У ствари Кокан је желео да верује да је то баш то, мада и није био сасвим убеђен у то, али ни у нешто друго. А то је, опет, тумачио својим величанственим цоме бацком у редовно стање.

Ипак, у њему дужност и љубав према Богу надвладаше сладострасне нагоне и он се спусти на колена пред великом сребрном шпаркасом на зиду и поче да се моли. Из предане молитве младог монаха трже дискретно куцање. Он погледа на сат и одмах закључи да још није време да му брат Крешимир дође у посету, по обичају који су од седмог дана Коканвог боравка у Црној Креки, како се звао и овај камп, почели да упражњавају. Он устаде и пође да отвори врата кад се зачу глас са друге стране.

– Младићу, младићу, јеси ли ту?

– Нисам ја тај кога тражиш, носи се одатле – рече Кокан својим мирним, већ продуховљним гласом као да се обраћа Оцу, Сину и Светом Духу истовремено.

– А, јеси ли ти нови штићеник Црне Креке, Кокан Кунић? – упита глас.

– Ха, штићеник – понови Кокан тихо себи у браду, осећајући како му се предео око чмара костреши као узнемирени млади лабрадор, а срце почиње да бије као овлажено клепало.

– Јок, него сам Свети Петар – одговори љутито јер га је страшно нервирало када га прекидају у молитви, што се до тада и није догађало.

– Значи, оно, мислим, као Кокан си? – снебивајући се упита посетилац са друге стране врата.

– Јесам, Кокан – промрмља потом помирљиво, још ненавикнут на живот у кампу и вербалну комуникацију међу штићеницима и особљем.

– Имаш посету – огласи се онај са друге стране, сада скоро шапатом.

– Какву посету, па тек сам стигао, нико и не зна да сам овде?

– А шта ти га ја знам – одговори глас – овај тебе тражи. Већ пола сата запиткује: Где је Кокан, где је Кокан?

– Како изгледа? – упита тихо Кокан, а срце му задрхта. „Да ли је то неко из потере, као за Растком, да ли је то матори Тајо Кунић лично, дошао да ме врати назад?“, питао се он у себи.

– Јел дебео, ошишан до главе и возе га у џипу?

– Јок, црн, мали, ружан к’о лопов и има реп – телеграфски саопшти глас.

– Онда није тата – рече Кокан после краћег размишљања – тата нема реп.

– Откуда ја знам да ли тата има реп – рече глас – а овај има и рогове.

– Штааа, ђаво? – зачуди се Кокан и на брзину се неколико пута ухвати за дугме на јастуку, а потом узалудно покуша да напипа дугме на кошуљи па на мантији.

– Ти се то шалиш са мном, додаде са неверицом у гласу.

– Бог ми је сведок – чуо се одговор.

– Шта, да се зезаш, мислим шалиш? – упита Кокан.

– Не, него да говорим истину – саопшти потпуно озбиљан глас од којег Кокана подиђе самртничка језа.

– Шта дођавола хоће тај ђаво од мене? Уосталом ја сам дошао овде да се посветим служби Божјој, а не да се зајебавам са нечастивима. Не, не, доста је било, реци му нека се носи у пизду маа..., не , не реци му да немам времена да га примим, нека лети из мог живота, брате – рече Кокан и хтеде да се врати прекинутој молитви, али га у томе спречи тајанствени глас који као да је долазио из гробнице Рамзеса ИИИ.

– Кокане, не буди дете неразумно, знаш ваљда да кад ђаво нешто науми, то тако мора бити, и никако другачије.

– У прави си – рече Кокан пошто мало боље размисли и сети се неких сликовитих примера из властитог живота.

– Доведи га!

Само што је то изговорио врата се отворише и у ћелију вриштећи као да је шмркала коку, ту и тамо одрана до коске и поливена врелим уљем ускочи мала сподоба и седе на кревет.

– Ја сам Ђаво – рече и закикота се као радикалска посланица.

– Ма немој, а ја мислио да си Ози Озборн или Алистер Кроули лично – рече Кокан с муком прикривајући срџбу па извади бројанице и поче јавно да их пребира дугим и нежним тајкунским прстима. Ђаво се за тренутак уозбиљи, а онда поново прасну у грохотан смех.

– Можеш ти да мислиш шта год хоћеш, али ја сам Ђаво, Ђаво, Ђаво!– понављао је бескрајно уживајући у изговору сопственог имена, мислећи, ваљда, да то младог Кокана нервира.

– Седамдесет пет, седамдесет шест, седамдесет седам – шапутао је Кокан померајући храпаве куглице. – Добро, ти си Ђаво, па шта? – рече и настави да броји до деведесет и два.

Ђаво се опет уозбиљи, радознало се осврну око себе па из торбице од преврнуте коже пружног радника извади кутију са цигаретама и шибице.

– Пљугу? – рече он и пружи Кокану паклицу „мале буре“ из које претходно извуче једну цигарету неких пет–шест сантиметара.

– Немој да ми пушиш у ћелији, деведесет три, деведесет четири, деведесет пет...– шапутао Кокан не дижући поглед са бројаница.

– Што, зар је забрањено? – упита Ђаво савијајући леву обрву, што је требало да сликовито покаже његово чуђење.

– Забрањено је и молим те реци шта хоћеш па се чисти одавде – рече Кокан и стави бројанице у џеп своје нове мантије која је мирисала на нафталин и на зној младог Крешимира.

– Слушај – рече Ђаво озбиљно, колико је то једној таквој сподоби могуће – имам ђаволску идеју...

– Твоје ме идеје не занимају, имам своје, имао сам их, боље речено, али их више немам. А када немам своје, не требају ми ни ђаволске, далеко те било – прекиде га Кокан.

– Саслушај ме, не буди дрзак и не играј се мојим стрпљењем – рече Ђаво.

– Претиш? – упита Кокан и пође ка њему држећи бројанице као свилени гајтан.

– Ма не, не, не претим, само те молим да ме саслушаш – рече Ђаво помирљиво заклањајући главу својим длакавим, делимочно оглоданим шапицама.

– Добро – сложи се Кокан – реци брзо то што имаш и губи се, није ово место где је теби и теби сличнима дозвољен улазак.

– Грешиш – рече Ђаво – нема тог места где мени није дозвољен улазак. Уосталом, ја нигде и не улазим, ја ни из чега не излазим, ја једноставно постојим тамо где то желим, а најчешће у туђим главама. Ево, види – рече и истог тренутка нестаде са кревета где је до тада седео. Кокан приђе и опипа то место које не беше чак ни изгужвано, нити су се видели било какви трагови да је ту неко седео, чак није било ни Ђавољих длака.

– Ђаволска ствар, сачувај ме Боже– дрекну Кокан и ухвати се за дугме на шлицу.

– А, шта сам ти рекао – упита Ђаво – где сам сад?

– Немам појма, ту си негде – збуњено одговори Кокан.

– У твојој глави – шапну ђаво и тако се закикота да Кокан осети бол у ушима, али по прву пут са оне друге стране – изнутра.

– Шта ћеш тамо, односно овамо? – упита Кокан, већ видно уплашен. – Слушај, ја сам овде посвећен Богу, нешто као Божји слуга, будући светац, ја сам свој живот посветио томе да подстичем најбоље особине код сваког човека у мом народу, а како то да остварим ако се ти будеш мувао по мојој глави? Него, хајде, лепо те молим, иди, одлази, немој да ми досађујеш – рече Кокан гласом у којем се већ назирала благост и стрпљивост младића предодређеног да буде светац и симбол духовности читавог гладијског народа.

– У реду – рече Ђаво и његова се чупава црна појава поново нађе на кревету.

– Невероватно, хајде поново – детиње искрено се одушеви Кокан.

– Зајеби , доста је за данас, него само да ти кажем да ја нисам баш тако црн како ти то мислиш.

– Ха, ма немој – подсмехну се Кокан – па што се не огледнеш, као да си дошао из Анголе.

– Ма не, нисам мислио на стајлинг, нисам црн у души као што људи мисле – рече Ђаво и једна му суза засија у црном ђаволском оку.

– Јок, споља си црн, а изнутра ружичаст као Пинк Пантер, то је ваљда нека специјална врста транзиционих ђавола, шта ли? – рече Кокан.

– Не буди злобан, ти би као будући светац морао да знаш неке ствари, бар када су ђаволи у питању, јер наше време тек долази. У сваком човеку мора да постоји један ђаво како би га чувао од ђавола који се налази у другом човеку, у противном, човек који нема свог личног ђавола постаје жртва оног који га има.

– У, јебо те – задивљено га погледа Кокан – шта си, бре, ти, неки Ниче, а? Бог је мртав и та срања?

– Ма какви, овако зарађујем за хлеб, транзиција је, знаш, приватизација, капитализам...

– Знам – рече Кокан и погледа на сат. Крешимир само што не беше стигао. – Доста је било за данас – рече и показа му руком ка вратима.

– Кокане, брате, немој кад те молим, остао сам без посла, без кинте, ајде види са маторим да ми нађе неку шљаку, у неком рудокопу, рецимо, не бирам самао да шљакам нешто, он је добар са овим Куројевим министрима, да узмем неку кинту, знаш, жена, деца...љуба...ма не, не то, само деца... – муцао је Ђаво.

Али, Кокан је био неумољив.

– Изађи из моје ћелије– рече гласом који није трпео поговор.

– Е, платићеш ми ово! – зачу се пискави гласић и истог тренутка црна креатура се потпуно изгуби, као усисана неким великим устима са друге стране кључаонице. Кокан осети благу вртоглавицу. Хтеде да седне али га прену куцање на вратима.

– Крешо! – рече Кокан нежно. изван себе од среће и пође да отвори врата, али се она отворише сама и у ћелију бануше две униформисане сподобе које бацише на кревет онесвешћено трупло.

– Кокице, ево ти цимера – рече један, а да ни погледом није удостојио младог искушеника.

– Јел' и то ђаво? – упита Кокан, немоћно, и седе на свој кревет.

– Како "и то", зар је био неки ђаво овде? – заинтерсова се један од униформисаних.

Кокан климну главом.

– Идемо – рече други – какви ђаволи, ђаволи не постоје – и пође према вратима.

– Стани– рече други – морам да јавим шефу. И ја сам мислио да много тога не постоји, али ко ће га знати, никоме данас не можеш да верујеш. Ево, видиш овог смрада – рече он и показа руком на онесвешћено тело – до јуче си бринуо о њему као о зеници ока свог, а данас?

Други је ћутао и са убилачким сјајем у очима гледао у потиљак министра Раз Гласног, јер то је био он.