ИВАН РАЈОВИЋ: УЗГАЈАЛИШТЕ КЛОНОВА (РОМАН) 30. ДЕО

Исо Ледник је седео у својој канцеларији у Првој месној заједници – Центар, недалеко од гладовске градске кафане у којој се одвијао готово целокупни културни и друштвено – политички живот Гладова.

У некој леденој атмосфери свог обитавалишта Исо је деловао заиста хладно, ескимски недоступно и потпуно одсутно за све оне који би хтели да нађу бар мало топлине у његовом загрљају, гласу или оку. Тога није било. Лед ледени од човека, говорило се за њега, што он уопште није ни покушавао да негира, само би се ледено осмехнуо показујући своју тек инсталирану и још неразгажену вештачку вилицу, отпухнуо дим из своје вечито догоревајуће цигарете и остао миран као стари глечер.

Иза његових леђа била је хрпа набацаних регистратора, потпуно распаднутих фасцикли, умашћених роковника и гомила исцурелих, поломљених, потрошених, покварених или на било који други начин онеспособљених и из употребе избачених хемијских оловака. Све је то чекало свој ред за обраду како би се вратило на доупотребљавање у земљи где је и оно што је било тек пуштено у оптицај само половично одговарало својим задатим перформансама.

Тик изнад Исове главе, као и у свим сличним кабинетима државних службеника и службеница, које су задовољавале квоту и своје претпостављене, висила је у рибљем уљу утиснута копија Гладомировог лика, некако више налик на препарирану главу товљеног шарана. А доле, испод диктаторовог портрета, на комаду џака за цемент, била је скица људског лица, или боље речено лица Лабуда Чичка. ТРАЖИ СЕ! писало је великим словима при дну овог уметничког дела које је, највероватније, сам Исо у доколици насликао.

Исо није мислио ни о чему. Успевао је он, тако леден, да на неки чудан начин овладавши тајним тибетанским знањима, вијуга између тих мисли, у комаду или фрагментима, које су га сачекивале на отвореном безмисаоном путу, или иза сваке окуке и просто га салетале, заскакале и вукле за рукаве и ногавице као разиграни авлијанери. Узалуд. Исо Ледник је био један од ретких у Гладији за кога се са сигурношћу могло тврдити не само да није од оних који мисле да мисле, већ од оних који не мисле ни кад мисле. Али, таквих је било мало, па би се за Ледника слободно могло рећи да је био један једини, дакле феномен.

Ипак, иако је био далеко од сваког мисаоног узлета свог мисаоног механизма, дакле сасвим приземљен и леден, трже се када се врата отворише и у његову канцеларију бану секретарица Рајка Радодајка.

– Исо...поче она али ућута јер се врата поново нагло широм отворише одгурнувши Рајку у ћошак, а канцеларију испуни тешки мужјачки воњ ознојених трагача.

Између двојице Гладомирових људи у мантилима од скаја и са шеширима на главама, стајао је нешто опуштенији и, рекло би се, самим собом потпуно задовољан лик у мантилу од вештачког сукна и са шеширом на глави. И мада су деловали врло слично, видело се већ на први поглед да та три лика нису из исте приче, мада је било врло тешко закључити ко је уљез.

– Ко је господин?– упита иследник наслућујући да је онај у средини тај. Није знао да каже како и зашто, али му је нешто налик на интуицију говорило да је то то.

Један од двојице скајних мантила, приђе корак ближе иследниковом столу и нешто му шапну у као дечја ноша велику ушну шкољку, на шта се иследникове зенице осветлише неким зејтињавим преливом.

– Аха, да чујем – рече иследник леденим гласом који се као снежна грудва отисну са његових стиснутих усана и којем је било немогуће успротивити се.

– Овако је то било, мада је сад, после толико времена, веома тешко са сигурношћу тврдити да, можда, није било и сасвим другачије. Углавном, тога дана, док сам се враћао с посла носећи осмину буђавог хлеба и једну четвртину рибље конзерве у џепу свог сивомрког мантила од вештачког сукна, који сам наследио од жениног стрица, а ноге су ми се...

– Без толико детаљисања, молим – рече иследник окрутно млатнувши једну муву зунзару која му беше стала на футролу од наочара, толико умашћену да се испод наслага прљавштине једва назирала имитација имитације говеђе удне кожице.

–...видео сам како на тротоару испред главног улаза у пошту лежи човек.

– Лабуд? – прошапта иследник, баци кратак поглед на портрет иза својих леђа и пребледе.

Приведени га збуњено погледа и слеже раменима – човек, рекох, али – ко ће га знати…

– Добро, добро, и? – упита иследник и подиже обрве до самог почетка своје улаштене ћеле која је право у очи испитаника бацала одсјај вањског светла које је долазило кроз прозор на тренутке прекидано прелетима гладних голубова.

– При првом погледу – рече овај и зачкиљи на једно око – учинило ми се да је мртав. Други, детаљнији и пажљивији поглед, могао је само да потврди такав закључак и ја, наравно, после тог другог, веома озбиљног погледа, рекох себи : Тај човек је мртав.

– Лабуд? – врисну иследник и просто се упи у очи цинкароша.

Говорник ничим не показа да је регистровао његово питање и мирно настави своју причу.

– Поред нас су пролазили људи. У журби неко би се окренуо и погледао, неко ни то, неко би застао и одмахнуо главом, неко ни то, неко се насмејао или опсовао…

– А неко чак ни то – упаде иследник.

– Баш тако. Све у свему – настави испитаник потврдно климнувши главом – чинило се да на исту појаву сваки човек реагује другачије, некако у складу са својим током мисли, са неким својим предубеђењем. Углавном, нико се није озбиљније заинтересовао за случај МРТАВ ЧОВЕК ПРЕД ГЛАВНИМ УЛАЗОМ У ПОШТУ, осим мене, наравно.

– Јебига! И, шта си ти урадио? – нестрпљиво се огласи иследник.

– Посматрао сам га неко време, посматрао реакције пролазника, а онда приђох, подигох хладну, укочену руку и притиснух је прстима у намери да утврдим да ли, можда, још увек даје знаке живота. Равномерно, звонко, метално куцање у први мах ме збуни, изненади, можда чак и обрадова.

– Какво сад куцање? – упита иследник, али га испитаник није чуо, или се праваио да не чује, па настави:

– Жив је – рекох себи и хтедох да скочим, потражим помоћ, чашу воде или нешто слично, али се предомислих – то куцање, ипак, није било куцање људског срца. Било је сувише одсечно, сувише гласно и, као што рекох, некако метално, као откуцаји великог зидног сата на зиду железничке станице у Гладову, док су још возови пролазили кроз ову вукојебину.

Исо се намршти и грицну доњу усну, али не рече ништа.

– Не знам откуд ми баш ово поређење, али заклео бих се да ми је у том тренутку баш тако звучало. Прегледах му руке, прво леву па онда десну. Човек није носио сат, а руке су му биле глатке, сјајне и без длака – налик на женске или, боље речено, више су наликовале пластичним рукама неке велике лутке, док је у Гладији још било пластике, а и поглед на лице је остављао исти утисак. Наиме, лице је било беживотно, но некако мирно, спокојно, равнодушно, чак и сувише. Уосталом, познато вам је да и на мртвим лицима остају весели или невесели трагови живота. На овом их није било. Чак и боре које временом људске физиономије исцртају у оним правцима у којима се углавном креће и ток духовних активности и расположења, као да су биле избрисане са лица којем је, чинило се, мало недостајало да би било савршено. А тај корак до савршенства, тај беспрекорни склад, не само лица, већ и делова главе, удова па и читавог тела, заправо, то намерно недоведено до перфекције тело, као на Микеланђеловим сликама, за мене је све више постајало загонетка.

– Загонетка, кажеш? – рече иследник, скиде наочаре са носа и својим кратковидим очима прилично дуго се загледа у сведока, као да га први пут види.

Овај потврдно климну главом гледајући Ледника топлим, самоувереним погледом као травар који поседује тајну формулу лосиона против ћелавости.

– Даље, даље, да чујем даље – дахтао је иследник машући руком као да листа странице неке књиге.

– Гужва на улици је полако јењавала. Још само понеки пролазник, пролазница, дете или псето, прошли би поред нас, без икаквог интересовања, чак и без скретања погледа. Повремено равномерно куцање потпетица било је једино што је указивало да људи око нас постоје и да се крећу, да учествују у животу, мада без икаквог интересовања за оно што се око њих догађа. Скучени погледи окренути некуд унутра, у себе, служили су сврси у оној мери у којој је било неопходно гледати да се неко, док прелази улицу, не спотакне, не судари или не оде под колица за превоз туриста. Сви остали центри као да су били захваћени масовном, општом хипохондријом која је од људи направила заробљенике сопствених тела, неспособне за било шта што се дешава изван простора омеђеног њиховом кожом. Био сам сам са чудним мртвацем пред улазом у главну пошту одакле се чуло живо и прегласно чаврљање Гладомирвих плаћеника који су играли покер у дугмад и пертле.

„Чуј, момак!“– рекох једном младићу у униформи који се изненада појави на излазу. „Да, изволите“– рече он мирно вадећи из џепа фишек од новинске хартије у којем је држао две цигарете. Сачекао сам да одабере једну, да је извуче, припали, а фишек поново одложи у горњи леви, да добро се сећам, горњи леви џеп своје маскирне блузе. „Овај човек овде“, рекох показујући руком на мртваца који је лежао с главом на првом степенику улаза у пошту, „је мртав! Требалао би нешто учинити. Заправо“– додадох комад своје сумње – „можда и није мртав, али тако изгледа“.„Ко, шта, о чему то говориш?“ упита ме војник с неким подсмешљиво–зачуђеним погледом. „Како ко? “рекох „ па овај човек овде, зар не видиш? Мртав је!“

Младићев поглед је десетак секунди лутао бесмислено око мене као да тражи нешто веома сићушно што му је испало и изгубило се, а онда се подиже и заинтересовано разли преко мога лица.

„Мртав, кажеш“, рекао је он. „Да, да, мртав, кажем, потпуно, ево, погледај“ рекох подижући руку мртваца која беше необично лака и покретљива, што малопре уопште нисам приметио, или јесам, не сећам се, али на то нисам обратио пажњу. Млади војник ме погледа задржавајући поглед на мени као да ме испитује да ли се ја то шалим или сам луд. Да, баш тако, видео сам то добро у његовим очима.

„Будало!“ рече коначно, помало увређено, угаси опушак притиском и наглим окретом ноге у страну и оде. „Будала си ти“ довикнух ја за њим, али ме није чуо, или можда није ни хтео да ме чује. Окренух се ка ономе који је још увек у истој пози лежао ту на степеништу и следих се од погледа на његово лепо, сталожено и непокретно лице. Исто такво било је и лице војника којег сам зауставио, иста таква била су и лица свих осталих војника који су улазили у пошту и излазли из ње. Оставих мртваца и утрчах у пошту. И шта сам видео? Сви до једног, војници, грађани, клошари, шалтерски службеници и службенице, поштоноше и сви други који су се ту затекли личили су на лутке, идентично направљене, различито обучене и распоређене иза стаклених барикада, шалтера и по говорницама и чекаоницама. А што је најбитније, лица су им била потпуно иста као и лице онога који је лежао испред поште. Можете само мислити како се усамљено, изопштено, чак језиво осећа човек, сам међу истоликима, сам у гомили лица која се баш ни по једном детаљу не разликују?

Низ лице говорника сјури се неколико цаклећих суза које су јасно одавале његово емотивно стање. Без трунке сумње у оно што чује, упијајући сваку изговорену реч, Исо Ледник је дрхтао од неке језиве хладноће која му се увлачила у кости.

– Зачудо, на мене нико није обраћао пажњу мада, и то вам је веома лако да замислите, можете претпоставити како то изгледа и како то боде очи кад изузетак одудара, одскаче или се издваја из правила. Наравно, ја не кажем да су сва та лица била нешто што је у складу с било каквим правилом, али била су у већини и мора да сам ја деловао као ружна израслина, избочина, неправилност на тој надреалној или постмодернистичкој слици истих, лепих и равнодушних лица.

– И, и, и шта си тада урадио, шта? – вриштао је иследеник пребацујући ноге час на једну, час на другу страну, настојећи да спречи нагон за мокрењем који га још давно беше спопао, али он, као прави професионалац, није желео да прекида ток изјаве сведока и губи саму нит исказа.

–С гађењем изађох напоље. Мртвац којег сам оставио на степеништу још увек је лежао у истој пози, обасјан поподневним сунцем. Једно чупаво псето, којем је дуга прљава длака прекривала очи и падала готово до њушке, лизало је некакве тамне и чудно миришљаве мрље са ђона покојника облизујући се и цвилећи задовољно. Мислим да је то остатак згаженог пицољуба.

– Са ђона? – упита иследник и прихвати се патрљка графитне оловке и комадића папира са Гладомировим ликом у горњем десном углу. Био је то, заправо, проглас којим се Гладијанци позивају да присуствују обележавању Гладомировог дана, који беше проглашен државним празником и црквеним датумом, истовремено. Иследник с поштовањем осмотри Гладомиров анфас и готово извињавајући му се, прикуца га за површину стола, а на белини наличја краснописом уписа: "са ђона".

– Даље – рече самоуверено, подиже ћелу и упи се као жедна пијавица у очи свог саговорника.

– Пођох кући не обраћајући више пажњу ни на кога. Ходао сам полако, једнолично, служећи се погледом тек толико да се не саплетем, сударим с неким или не слетим под запрегу или колица за дистрибуцију ужеглих намирница. Ушао сам у лифт који већ беше испуњен комшијама и комшиницама са виших спратова. Наравно, претпостављао сам то, мада никога од њих нисам ни погледао.

– Никога ниси ни погледао, а знао си да је лифт пун путника?– зачуди се иследник и гумицом се почеша по ћели. – И откуд сада лифт, па још лифт који ради?

– Јебем ли га како, али сам знао, а лифт је радио – рече сведок и слеже раменима, што иследника потпуно увери у искреност његовог исказа.

– У реду, јебеш лифт, и шта је било даље?

„Добар дан“ рекао сам када сам ушао, на шта ми они, као да су само то годинама вежбали, савршено складно, готово као један одговорише: „Добар дан!“

– Добар дан! – спонтано рече иследник и дискретно се подиже са столице.

„Довиђења“, рекох при изласку из лифта, и понови се исто – настави испитаник.

– Уђох у свој стан, одахнух са олакшањем и пре него што се ослободих свог сивомрког мантила који сам наследио од...

– Даље, даље, прескочи то, јеботе... – дахтао је ћелави.

– Да, даље... спазих у огледалу једно од оних лица са улице, из поште, а вероватно и из лифта. Одвратих поглед с гађењем, да с гађењем, иако сам знао да је то моје лице или, боље речено, лице које је припадало мени, било је то, једноставно – лице, лице које је припадало свима.

Иследник је згрануто гледао у човека који је стајао пред њим попут Сизифа који је збацио свој терет, а онда осмотри ону двојицу трагача и зенице му се проширише од ужаса.

– А мртвац, а леш, шта је са лешом, где су лешеви? – вриштао је иследник

хистерично, а лице му је добијало боју замрзнутих дуван чварака.

Човек неодлучно слеже раменима. Стајао је неко време и равнодушно гледао свог испитивача.

– Лешеви – рече тихо, као да се напокон сетио одговора – ту су, свуда око нас.

– Ко је ова будала? – тихо упита иследник човека у скајном мантилу.

– То је тај одбегли лудак који малтретира грађане – одговори овај.

– Аха, и сад се окомио на мене. Па шта је он тражио испред поште?

Ишао је у стан Лабудове пријатељице Наталије Ивезић.

– Види ти то – зачуди се Исо – а шта је тражио тамо, то бих бар хтео да знам?

–Ишао је да посматра голубове – одговори овај.

Одбегли лудак који малтретира грађане потврдно климну главом, а Рајка се појави иза врата и напусти канцеларију без икаквог израза на лицу, само јој се на задњици, једва увученој у уску љубичасту сукњу од оплемењеног памука, беше утиснуо одраз кваке, једноставан, а опет тако компликован као шифрована порука неке ванземаљске цивилизације.

–Возите ме до председника, одмах, изгледа да је почело – рече Исо и гологлав истрча на улицу.