ИВАН РАЈОВИЋ: УЗГАЈАЛИШТЕ КЛОНОВА (РОМАН) 28. ДЕО

Окер Љубичић, један од најцењенијих Гладомирових тајних агената, задужен за контакте са страним амбасадама и дипломатама, био је врло особен тип, чак и по мерилима гладијских експерата из области парапсихологије и званичне варијанте ове још недовољно признате научне дисциплине.

Уплашен пред чињеницом да би једнога дана могли да му уђу у траг или нађу кривицу за нешто што је, или није, починио и осуде га на дугогодишњу робију где би био сексуално злостављан од стране истополних цимера, престао је да за собом оставља било какве трагове, а оне које је морао да остави уклањао је веома педантно и опсесивно перфектно. То је ишло дотле да је покушавао чак и да престане да мисли, али све што се више трудио, све је више мислио на то како покушава да не мисли и то га је излуђивало. Био је врло опрезан при укуцавању телефонских порука, пошто Куројеви саветници у Одбору за безбедност још нису нашли консензус око тога да се и Океру набави један „блекбери“, па је настојао да их сведе само на „да“, „не“ и „о.к.“ Или, када то није било могуће, да их дотера до техничког савршенства које никоме не би остављало места за било каква нагађања или подметања. Посебно је био заокупљен уклањањем физичких трагова продуката варења, крмеља, слина, одсечених ноктију, стидних и других длака, перути и мртвог епитела са бледе коже, свега што би било каквом анализом ДНК могло да укаже на његово присуство ту и тамо.

Проблем са отисцима прстију решио је тако што је носио гумене рукавице боје коже човечје рибице, али је и поред тога, где год је то било могуће, користио лактове и ноге.

Окер Љубичић, познат још и као тајни агент 000, дошао је дотле да и свој лик, за који је веровао да, као и све материјално, своју слику шаље у Свемир, спречи да се самоемитује. За ту сврху направио је комбинезон од тамнозеленог памучног платна у којем је обитавао, а да нико жив није могао ни да наслути шта се унутра налази.

Док није увежбао да говори сасвим измењеним гласом везивао је око врата упредени канап за сушење постељине што је производ његових гласних жица претварало у шиштање, само делимично разумљиво и њему самом. А поглед, за који је веровао да на неки начин оставља траг на објекту посматрања, када би промолио главу из свог зеленог скафандера, сместио је иза стакала кинеских наочара са диоптријом која је била таква да му је омогућавала тек да наслути контуре објекта, а у већини случајева чак ни то, само мутну измаглицу густу као просуто млеко.

Сопственог мириса се лишавао тако што је тело повремено право крпицом умоченом у топлу воду са содом бикарбономн, а онда га премазивао танким слојем креме од корена кактуса пицољуба, за коју је веровао да има лековита својства на кожу која никако није смела да буде изложена спољашњем утицају Сунца и погледима.

Просто речено, Окер је био све друго осим онога што је заиста био, ако је уопште нешто и био, а доказ о његовом постојању није могао да добије нико. Е, то га је чинило тако крупном зверком у области шпијунаже, а и шире, наравно, о којој су већ почеле да се плету такве приче и легенде да је ЦИА основала специјално одељење које је имало задатак да се бави само и искључиво Окером Љубичићем.

Е, тај и такав Окер, измигољивши за ову прилику из своје памучне љуштуре, ходао је полако, с муком пажљивио посматрајући околину, што му је била професионална деформација које није могао да се ослободи ни викендом, а ни државним празницима. Ишао је на састанак са госпођом Белом Жутић Руменић, тајном агенткињом једне стране државе. Занимљиво, знао је да ће је срести тога дана. Није знао како, где и кад, али је знао. И ето, десило се.

Опустела улица „Пронађених губаваца“ некако углађена на први поглед, као да се излежавала лењо у суморном поподневу. Не, улица у ствари уопште није била пуста, углађена и уопште се није излежавала, једноставно је била ту, на истом месту као и увек, само некако чудна, мирна и сита као једна од оних великих циркуских змија, бар тако се њему чинило посматрајући је кроз нешто мало подигнуте наочаре. Али, не, не, уопште није битна та проклета улица јер се све ово десило у сасвим другој улици, која само личи на ову, а можда уопште и не личи, већ се само тако чини пошто све улице личе исто онолико колико се и разликују, мислио је Окер касније када је у глави премотавао клип са секвенцама овог историјског догађаја.

Дакле, она, госпођа Бела Жутић Руменић, некако сива у лицу којем је било немогуће одредити годину производње, седела је у полупразној посластичарници „Мастиљави пеликан“ која је била свеже облепљена тапетама са којих су деца већ поскидала цветове у висини столова, па је газда размишљао о куповини нових тапета – са кактусима. Међутим, пошто је увоз и те године, као и свих претходних, био знатно смањен због свеопште економске кризе у Гладији, а и шире, морао је да се задовољи домаћим кактусима, чиме је требало да истакне и свој националистички фанатизам и подржи акцију „ Купуј домаће“. На крају, пошто је добро размислио, дустао је од те идеје. Ипак, биће да је негде некако начуо да је откривен пустињски кинески кактус пицољуб, па је чекао да се то и званично саопшти народу и потенцијалним купцима тапета са пицољубом.

Но, да се вратимо на њу. Рекох да је седела сама за столом на којем су измрцварене, распорене и обезглављене на плитком картонском тањиру са утиснутим ликом насмејане Си Луј Ме лежале две принцес крофне. Њене ноге су биле благо размакнуте у коленима, у ствари само толико да је пажљиви посматрач могао да види бледозелене гаћице између млохавих, болесно бледих бутина. Но, пажљивијих посматрача није било, само је мусави посластичар повремено бацао свој отупели поглед на екран по којем је скакутала чупава лоптица између две успаљене играчице чије су хаљинице лепршале на ветру откривајући на моменте њихове мишићаве и лепо осунчане гузе.

Беспослени посластичар се накашља кратко и нервозно, обриса рукавом зној са чела и пође да сувим прањем плакне два тањира са траговима зоби са шлагом од репе кад у посластичарницу уђе човек. У ствари пре би се могло рећи нешто што је на први поглед подсећало на човека, али само на први поглед, а већ на сваки следећи се удаљавало од тог појма као гладна гусеница са празне тегле.

–Може ли да се седне? – избаци то нешто питање које остаде да лебди у ваздуху, готово магично као коњски прдеж у циркуској арени.

Она само климну главом и жестоко набоде виљушком леву крофну која болно уздахну, односно издахну и још више спласну уз једва чујно шиштање. Посластичар се штрецну као да му је неко дунуо у уво, али не рече ништа. И придошлици се лице згрчи од туге као преображеној ларви, али то није хтео да покаже јавно. Извукао је столицу која је била дубоко завучена испод стола и седе правећи се да ништа није чуо ни видео. Седео је тако док, како му се учини у једном тренутку потпуног помрачења свести, готово, потпуно није оседео. Тек тада она схвати да је ред да нешто каже но, ипак, не рече ништа. Међутим, он је то очекивао и зато одлучи да пређе у акцију. Али, док је прелазио сети се да она у међувремену може да оде и зато се брзо врати на своје место. Ћутали су тако неко време, а онда она устаде и пође према клозету. Друга принцес крофна у њеном тањиру одахну са олакшањем. Он је дуго и напорно размишљао и баш када је дефинитивно одлучио да је склони са погубне ветрометине картонског тањирића на сигурно зачу се квоцање њених потпетица у ритму нечега што је могла да буде и америчка химна, или „Кад свеци марширају“ и он одустаде.

– Морала сам да пишким – рече она самој себи спуштајући пажљиво своје дупе на столицу и вадећи мобилног „блекберија“ из торбе од имитације змијске кошуљице, украшен са педесетак сјајних звездица од никлованих прибадача.

– Свакако – рече он озбиљно и потврдно климну главом.

– Али тамо је затворено! – врисну она гледајући љутито посластичара који само слеже раменима са грижом савести као да је он лично био иза тих усраних врата.

– Жао ми је – рече бришући руке крајем своје радне блузе и умало му не пођоше сузе, али се брзо прибра и настави чврстим и одлучним погледом да прати лоптицу која је скакутала тамо – амо и обрнуто.

– Ја станујем ту близу па.. – огласи се он машући рукама бесмислено као откачена лутка.

– Шта, па? – накостреши се она.

– Па, можемо да одемо на по један пиш.

– А, то, у реду – рече она помирљиво и зграби ташну у коју поново убаци свој мобилни, цигарете и кључеве од шупе који су јој стајали на столу.

– Хајдемо – рече и узе га под руку.

Док су излазили он баци један поглед уназад и виде како се њена принцес крофна просто топи од среће. Био је задовољан.

–Које су тешке будалетине ови шпијуни– рече посластичар гледајући за њима.

Нешто касније, док је она у нужнику празнила своју бешику, Окер је имао утисак да се налази на домак провале облака. Покуша да збрчка на брзину два коктела од ананаса и џина но, како му то не пође за руком, направи само један и испи га у једном гутљају. У том се она појави на вратима веома расположена, док је иза ње шиштала вода из котлића као плеплашена отровница . Он погледа у огледало у којем се још неко време беше задржао њен лик и хтеде да га мало боље осмотри али се она наједном изгуби и њен се глас поново зачу из суседне собе.

– Еј – вриснула је избезумљено као главна јунакиња едукативног филма "Силовање за почетнице у три корака". Окер улете у собу прилично узнемирен, и индиго – плав у лицу, но убрзо се смири пошто закључи да госпођа Бела Жутић Руменић још није скочила кроз прозор.

Стајао је и гледао упитно подигнутих обрва у знак чуђења, очекујући с нестрпљењем питање које је следило.

– Имаш ли принцес крофне? – рече она.

Полако, попут месечара којем је пао шећер, он пође до прозора и онда се сјури доле, у амбис. Падао је дуго, дуго, никако не додирујући тле, као у неком од оних гадних снова који су га често ноћу мучили. И још увек му се чинило да је у лету, односно у оном празном простору између улице и прозора. а опет је био у соби, очи у очи са шпијунком једне од најмоћнијих земаља света.

– Џизес Краист, али, ово није могуће. Нешто овакво не може да се догоди, ово је трип! – рекла је она и протрљала очи карактеристичним покретима пушачице траве.

– Трип је, госпођо Руменић и ово у чему живимо, а што је, делимично, и твоја заслуга.

– А пицољуб? – рече она прелазећи преко ове опаске – није ли све то тако због пуштања у масе препарата од тог необичног кактуса?

Погледао је значајно.

– Може бити. Зар је могуће да ви Амери то не знате?

– Шта то ми не знамо?

– Шта је пицољуб.

– Не, откуд бисмо ми знали шта је пицољуб? Уосталом, зато и јесам овде, да сазнам у чему је суштина те примитивне технологије на овладавању људском вољом.

– Е, то ти је заправо полен из цвета осушеног љиљана у...– рече он и ућута гледајући је погледом трагача који зна пут до закопаног блага.

– У чему?– лану она потпуно смушена.

– Прво документацију из сефа Хуга Боша, па онда следи наставак –рече Окер.

–А, да– рекла је тихо и из торбе извукла невелики завежљај у папирној кеси.– То је то– рече и подиже обрве очекујући одговор на постављено путање

Он је и даље гледао са недостижне висине.

– У курцу – рече, коначно, и насмеја се од срца.

– Пицољуб у курцу, ништа не разумем. Чудан сте ви неки народ – рече Госпођа Бела Жутић Руменић и дубоко се замисли, а онда се остављајући за собом реско куцкање својих четвртастих потпетица заувек удаљи према америчкој амбасади, и из живота пожутелог Окера Љубичића који бесно пљуну и опсова :

– Јебем ти такву дипломатију са оваквим пуњеним гускама.