ИВАН РАЈОВИЋ: УЗГАЈАЛИШТЕ КЛОНОВА (РОМАН) 31. ДЕО

– Ето, знао сам, све сам знао – говорио је Гладомир отварајући прозор да испусти напоље заостали неуротични воњ успаљеног Иса Ледника.

– Дакле, истина је, све је истина – настави потпуно скрханим гласом гледајући белу, мрежасту завесу заосталу иза светлог телашца одлазећег авиона, која се полако спуштала на депресивни Гладоград.

– Шта је истина, Куки? – упита Си Луј Ме, мазећи једну од неколико стотина мачака које су тихим брујањем правиле вибрације као осредња воденица поточара.

– Све, љубави, све је истина, и ХАРП системи и отрови које испуштају из авиона, и ГМО, и електромагнетски таласи, све, све, све...трују нас, клонирају, слуђују...једноставно покушавају да нас уклоне са овог света, ти зликовци.

– Ето, а лепо сам ти говорила да се у спољној политици окренемо мајчици Кини, Русији, Индији и Црној Гори, ниси хтео да ме слушаш.

– Каква сад Црна Гора, откуд ти то?

– Сад сам се сетила, еколошка држава, а то нам је неопходно, вода Куки, вода, имаћемо шта да пијемо кад други буду присиљени да лочу сопствени испиш.

– У праву си – рече Гладомир и благо је штипну за образ – потпуно си у праву.

Си Луј Ме се љупко осмехну и заводничким покретом склони један прамен косе са чела ослобађајући истовремено дашак опојног мириса од којег Гладомир уздрхта и њисну као тркачки ждребац.

– Душо, затвори прозор, знаш да снајперисти никад не мирују – рече она.

– Идемо у атомско склониште – рече Гладомир, ухвати је за руку и поведе са собом.

– Чекај, стани, а мачке? Зар да их оставим зликовцима?

– Вратићемо се по мачке – рече Гладомир и маши се свог мобилног „блекбери“ телефона који је био заштићен од прислушкивања –Одмах ми доведите ону приучену будалу од Хуга Боша, да му ја јебем матер – додате љутито – док се он зајебава са тим родољубом ови су већ почели да нам клонирају живаљ.

Држећи се за руке Гладомир и Си Луј Ме су ходали неко време ходником који су обасјавале жућкасте неугасиве, штедљиве сијалице са грубо обрађених камених зидова, а онда се специјалним лифтом, који је функционисао на погонском гориву насталом као производ реакције голубијег измета у споју са месечином и цијуком слепих мишева спустише 666 метара испод земље.

– То је сатанистичка фреквенција на којој је први амерички радио почео да емитује програм – рече Си Луј Ме.

– Које? – избечи се Гладомир.

Она куцну прстом у дигитални, треперави, црвени број.

– Знак ђавола из Откровења по Јовану – изусти Си Луј Ме и угризе се за усну.

Гладомир је погледа значајно и дубоко уздахну као човек који постаје свестан нечега што није могао ни да слути. “Паметна кучка, мора да је шпијун“, прође му кроз главу. Али не рече ништа. У глави је већ имао план њене евентуалне ликвидације – прогутаном мачјом длаком у сутлијашу.

– У ствари, можда би, ипак, било боље да се ти побринеш за мачке, док ја ово обавим са Швабом, ово може да буде врло непријатно.

– Како ти кажеш, мацо – одговори она. И кад се лифт заустави, Гладомир журно изађе, а Си Луј Ме се окрете и притисну дугме за натраг.

Опуштеним кораком ауторитарног владара у пратњи двојице снагатора у панцир оклопима и са шлемовима на обријаним главама, Гладомир се упути ка салону у којем је хтео да дочека великог нацистичког научника Хуга Боша на привременом раду у Гладији.

Седео је десетак минута, пушећи томпус и гледајући кроз имитацију прозора скокове с бамбусом преко кинеског зида када у пратњи истих оних оперативаца личне безбедности у салон уђе Гладомиру потпуно непознати човек.

– Ко је овај? – упита он, али гориле само слегоше раменима, као по команди.

– Лудвиг Шмит, драго ми је – рече гост и пође према Гладомиру са руком испруженом на поздрав. Гладомир одскочи уназад, а снагатори хитро и чврсто шчепаше Лудвига за рамена, окренуше га и притераше лицем уза зид са подигнутим рукама.

– У реду је, полако момци, да видимо о чему се ради. Ко си ти? – рече Гладомир ономе што је стајало пред њим попут виршле између две векне.

– Дозволите да објасним, господине председниче. Ја сам научник Лудвиг Шмит из Бошовог института, иначе асистент др Хуга Боша.

– Аха, а шта је са доктором, где је он? – упита подозриви Гладомир.

– Тешко је то објаснити.

– Пробај – рече Гладомир гласом који није трпео одлагање и погледа Шмита кроз полусклопљене капке.

– Експериментишући са генетским материјалом белог миша догодило се нешто што ни мени самом још увек није јасно.

– Умро? – упита Гладомир смркнуто.

– Не, баш – одговори Лудвиг– али би се могло рећи да је прешао у неку другу, нама још увек непознату димензију постојања.

– Ништа ти ја то не разумем. Па, јел жив или није?

– Јебем ли га – рече Лудвиг неодређено – јесте, али као да није.

– Добро, а јеси ли ти упућен у.... – ту Гладомир застаде да удахне ваздух слутећи негативан одговор на кључно питање.

– Тајно хемијско оружје за клонирање и промену свести?

Гладомир само климну главом.

– Да, чак би се могло рећи да је то у потпуности моје дело – одговори Лудвиг и поносно истури доњу вилицу.

Гладомир зачкиљи на једно око, са задовољством испусти дим из цигаре у обалачићу налик територији Велике Гладије и унесе се саговорнику у лице.

– Чуо сам ја много тога о том Шулцу, само да знаш, и све ми се чини да све време покушавате да нешто сакријете од мене, а ја сам му дао азил, држављанство и омогућио да се овде на миру настани и посвети свом научном раду на проналажењу средства за испирање мозгова.

– Нема никаквих тајни, господине председниче, све што јесте и што није данас се може наћи на Wикиликсу, мада, морам да признам, претерују и много лажу. Пропаганда је то.

–Америчка?

– Вероватно, мада се више ништа не зна, паре су једини кохезиони фактор који уједињује државе и појединце...

– Може бити – сложи се Гладомир – чак сам и ја уверен да је тако.

– И никако другачије.

– Али, моји извори су крајње поуздани, сигурни и непогрешиви.

Лудвиг упитно подиже обрве и Гладомиру се учини да се његове очи, плаве као испрани кобалт, подсмешљиво светлуцају под вештачким светлом нуклеарног склоништа.

–Морам да знам појединости о вашем извору да бих могао да наставим разговор на ту тему – рече Лудвиг.

–Аха. Окер – кратко рече Гладомир.

Покер, на покеру сазнајете врхунске тајне Новог светског поретка? – знатижељан је био Лудвиг.

– Ма, какав покер – нестрпљиво руком одмахну Гладомир – Окер, Окер Љубичић, мој тајни агент 000.

– Онај са телескопима на носу што се купа у врећи за спавање?

– Тај.

Лудвиг климну главом са одобравањем.

– И, шта каже мистер Окер?

–Каже да је једна група нациста пре Другог светског рата дошла до технологије ванземаљске цивилизације, негде на Арктику..Антарктику, јебем ли га. А, што је за нас битно, међу њима је био и тада још млађани Хуго Бош чији је отац био један од блиских Хитлерових сарадника.

– Да, знам за то. А друга прича је да су исти ти успели да се докопају нацрта Теслиних проналазака.

– А у чему је разлика? – упита Гладомир и притисну типку на даљинском укључивачу. Истог момента, на екрану уграђеном у супротни зид појави се тродимензионални видео и чуо клип са готово живим ликовима и аутентичном околином која се чак могла и омирисати. Салон запахну киселкасто отужни воњ измета оплођених женки слепих мишева.

– Да, кад мало боље размислим, могло би се рећи да сте сасвим у праву, тај Тесла је толико тога знао да су од њега и ванземаљци могли да уче.

Како да не, могли су, али нису хтели, њих је занимало нешто друго. Пази овамо – рече Гладомир дајући чуварима знак да госта окрену и ослободе му руке.

Лудвиг је гледао у призор пред собом дискретно држећи кажипрст под ноздрвама, али се по његовом изразу лица није могло закључити да ишта разуме од онога што се тамо дешавало, или је само покушавао да остави такав утисак.

– То је Никола Тесла, овај отмени, усправни господин лево, у друштву ванземаљаца, у некој пећини коју још увек нисмо успели да лоцирамо. А овај мали са цуцлом, који покушава да завуче руку у кесу оног високог космонаута је Хуго Бош.

– Тесла са нацистима? Не могу да верујем. Па још и ванземаљци...– ту је остао без речи.

– Какве везе то има, па и папа је био са нацистима и шта, јел му то сметало да буде папа? Али, не, није то битно, и нису то нацисти. То су научници који су радили за них, или они које су они касније присилили да за њих раде, а које је знатижеља довела у ову јазбину после катастрофе у Сибиру коју је лично Тесла смислио и извео.

– Ма, шта кажете, Тесла дошао да види ванземаљце. Па, то је будалаштина, не могу да поверујем у те глупости – рече Лудвиг и испитивачки се унесе Гладомиру у лице тражећи у његовом погледу макар трачак или само наговештај умне поремећености.

–Не, они су дошли да виде њега, после онога што је урадио у Сибиру.

– Тунгуске катастрофе?

– Да, то,

– Па, какве то везе има са родољубом или пицољубом, свеједно, и нашом идејом да овладамо људским мислима и делима?

– Има. То и хоћу да ти кажем, и те како има. Оно што је овде битно, то је онај мали, плавокоси што вади нешто из кесе оног...

– Ванземаљца?

– Ето, видео си , коначно.

– А ко је мали, Хића, можда? – наивно упита Лудвиг.

– Ма какав Хитлер, Адолф је тада већ био на власти. Бош, Хуго Бош, тупане – рече Гладомир.

– Не сери. Он? – избечи се Лудвиг, сада се већ видело лоше глумећи изненађење..

– Аха, он – мирно се сагласи Гладомир – кад је био мали.

– Да, то видим – замишљено рече Лудвиг посматрајући замрзнути тродимензионални формат младог Хуга Боша. – А шта краде из кесе, ванземаљску технологију?

– Ма, не, какву технологију, она је у главама тих дошљака и не може да се покраде. Уосталом и Тесла је све држао у својој глави, а искрено је разговарао само са својом белом голубицом. Тако да је и њега, као и ванземаљце, било немогуће покрасти. Могућа је само размена знања на добровољној бази.

– У реду, разумем ја то, али шта је у кеси, то ме занима?

– Нисам сигуран, али биће да је кактус пицољуб, колико сам ја успео да схватим гледајући овај снимак.

– Пицољуб ? – питао је Лудвиг.

– Пицољуб – сада већ скоро шапатом изговори Гладомир, као да је и он постао свестан значајне чињенице и озбиљности свега што је везано за ову необичну тајанствену биљку која је већини остала потпуно непозната.

– То је монтажа – рече Лудвиг самоуверено и осмехну се – али изванредна, признајем.

– Неће бити, господине Лудвиже – рече Гладомир некако претећи остављајући научника у великој недоумици.

Лудвиг, човек који је, са најбољим оценама, завршио неколико курсева брзог мишљења и креативног памћења муњевито поче да размишља не би ли нашао излаз из незавидне ситуације. Али, авај, излаза није било, као да су сви потенцијални путеви и тунели који воде ка спасоносном решењу, на неки волшебан начин и брзином откуцаја зечјег срца били засути пиљевином и ризлом. Чинило му се да је ухваћен у ступицу из које излаза нема. Досети се да би могао себи да одгризе шапу, односно руку, неки други уд, орган или израслину, али му његов брзомислећи мозак последњим и једва приметним магнетним импулсима који се споља нису могли регистровати, а ни детектовати, дојави да је сваки покушај такозваног “завлачења„ противника и скретања његове пажње и визуелне активности очних нерава на неке мање битне ствари само губљење драгоцене енергије, а и времена. Лудвиг немоћно опусти руке поред себе, као да се предаје без отпора спреман на све последице тог кукавичког чина и са неким молећивим сјајем у плавим аријевским очима погледа у Гладомира који је ликовао.

–Дакле, шта смо одлучили? Јел’ све ово документарни материјал или монтажа, а? Јел' ја лажем, изишљам, лупам глупости и конструишем истину?– упита Гладомир и баци брз победоносни поглед ка својим чуварима који су својим потпуно незаинтересованим стакластим погледима пратили шта се збива пред њима, без икакве емотивне или било какве друге реакције и мишићног надражаја.

–У реду је, признајем, материјал је документаран, али ја као научник имам обавезу да неке тајне не саопштавам пре него што...

–Остави се тога, дечко, све ја знам, а овде сам газда ја, а не ти или било који други уображени научник, проналазач, окултиста или алхемичар. Уосталом, овај материјал је заплењен.

–Знам, из мог сефа – тихо рече Лудвиг.

–Да. Из твог сефа. А ти си га преузео из Хуговог трезора. И то знам.

–Окер?– упита Лудвиг, климајући главом потврдно, мада се видело да му је одговор већ унапред био познат.

Гладомир је ћутао и смешкајући се гледао у под на чијој се прашњавој површини однекуд појави мали и као употребљени вагинални уложак црвеним мрљама прошарани бели миш. Животиња, иза које је остајао траг петопрстих ножица са љубичастим ноктићима и дугог голог репића, застаде и подиже своју троугласту главицу гледајући неким пакосним погледом час Лудвига, час Гладомира, а онда фркну као минијатурно ждребе и шмугну под сошку са десетак бљештавих хеклера.

Лудвиг прогута пљувачку и лице му поприми боју подгрејаног леша на електричној столици спаљеног вишеструког убице ноћних фрајли.

– Јебем ти вотку са љутим сибирским папричицама – рече Гладомир, трепну неколико пута брзо и протрља прстима очне капке.

– Хуго – прошапта Лудвиг, али га Гладомир није чуо загледан у сличице своје бескрајне моћи које су му се, и против воље, појављивале пред очима.

– Према томе, као што видиш, све знам – надмоћно одбруси Гладомир – а имам материјал на којем си ти.

– У друштву Николе Тесле?– већ потпуно поражен и престрављен појавом Хуга Боша у мишјем обличју упита Лудвиг.

– Не, не, каквог Тесле, у обданишту, како покушаваш да полетиш на клозетској дасци, као Леонардо да Винчи.

– У реду – помирљиво рече Лудвиг обливен изненадним црвенилом – видим да све знате. Да, та ванземаљска технологија постоји, али још нико није у стању да одгонетне како се она користи у овдашњим условима. То није могао да зна ни покојни др Хуго Бош, мада је читавог живота радио на томе – додаде он и посла један плашљив поглед испод сошке под коју се беше завукла бела животињица.

– То значи да је мој Окер био у праву?– огласи се Гладомир.

– Да, то значи то – сагласи се Лудвиг.

– Онда је у реду, идемо – рече Гладомир и повуче дим из цигаре – а сад да пређемо на ствар.

Једва приметним покретом палцем леве руке он даде знак чуварима да се одмакну од научника, па му приђе, опрезно, и благо га држећи за подлактицу доведе Лудвига до фотеље. Опрезан попут свраке, једним јединим брзим и увежбаним погледом он осмотри луксуз Гладомирове подземне јазбине и осмехну се на неки необјашњив начин, осмехом који није одражавао никакав став, нити емотивну реакцију и стропошта се доле, као врећа плавог патлиџана

*******

Гладомир је, како и приличи, уприличио прилично отмен пријем за свога госта Хуга Боша. Било је ту и бибе и рибе, како се говорило у простом народу, а и више од тога. Заслуживао је то тренутак у којем је требало да се догоди нешто што је, како је Гладомир слутио, од историјског значаја, не само за Гладију и Гладијанце, већ и за читав свет.

Гледајући Лудвига Шмита са пакетићем који му се оцртавао под капутом од козје длаке на левој страни грудног коша Гладомир је једва успевао да задржи врисак одушевљења. То је било оно за чим је чезнуо, оно што је још као мали сањао, а што му је изгледало немогуће.

–У реду, очекивао сам доктора, али шта да се ради, све је то живот – рече он.

– Баш тако – узврати Лудвиг и поглед му опет одлута под сошку.

–Дакле, истина је – рече Гладомир – препарат постоји и делује?

–Делује и постоји – тихо рече Лудвиг Шмит, али се није могло закључити да ли је то изговорено са резигнацијом или са задовољством.

– А ја сам мислио да су то само празне женске приче – рече он – и насмеја се извештачено као стари развратник.

–Ви сте видели, препарат? Немогуће, па нико још не зна за њега осим мене и нико га није видео, осим мене и мојих сарадника који више нису међу живима.

– Како нико, а ја, а моја жена? Па сви Гладијанци знају за кактус, само не знају како се употребљава да би изазвао ефекте које си ти навео.

На лицу научника видела се неверица која је ишла дотле да је у Гладомира гледао као у сумасишавшег чувара пруге.

–Никакве ефекте ја нисам помињао и ништа нисам навео. То не може бити, никако! – рече он гласом којем се није имало шта приговорити – само ја знам шта је родољуб и како се користи – додаде самоуверено.

Гладомир га је, попут превејаног шпицлова, гледао некако испод ока са радошћу ишчекујући тренутак запрепашћења на научниковом лицу када му буде показао свој примерак пицољуба. Полако, правећи психолошке паузе, како су га учили на курсу за дипломату, завуче руку испод свог кућног огртача од камиље длаке и извуче кактус који беше држао за појасом. Стегао га је као штафету и велика фалусоидна батина од кактуса у тренутку се нађе између два пара очију упртих у њу.

– А шта кажеш на ово? – упита Гладомир, гласом у којем се осећао задах вотке са љутом папричицом и призвук сладострасне надмености искусног егзибиционисте.

Лудвиг је равнодушно гледао китолику биљку која, очигледно, на њега није остављала никакав утисак.

– Не сери, Цацтус вулгарис – рече он замишљено али врло ауторитативно.

– Пицољуб!!! – рече Гладомир као дете које се дури, и видело се да је његово стрпљење при крају.

– О.К, пицољуб – рече Лудвиг и осмехну се – заправо, у питању је биљка која је као и многе друге, због свог занимљивог облика добила адекватно име, негде га зову и девојачки сан, женска чежња, курвина батина... али осим као замена за мушки полни уд или вибратор он нема другу функцију. Неко време млевени цацтус вулгарис је продаван као афродизијак, али се испоставило да он само у овом облику може да да неке позитивне ефекте. Касније, под утицајем алхемичара из Ватикана, почела је и тајна производња парфема од пицољуба. Дошло се до необичних, на моменте и изванредних комбинација али се касније испоставило да овај кактус нема никакав мирис, а ни укус, и да само у комбинацијама са другим састојцима може да мирише, при чему је његова улога потпуно безначајна. Заправо, ради се о познатом плацебо ефекту, при чему сама помисао на ову батину доводи до нагомилавања крви у полним органима и ерекције, наравно. Мислим да само Кинези знају како се та чудна биљка користи, а прави пицољуб је у ствари Прах из цвета осушеног љиљана у...– изговори Лудвиг обореног погледа, као дете које се плаши да не буде ухваћено у лажи.

– Прах из цвета осушеног љиљана у...у чему, у бундеви, бачви, балону, бокалу, бабиној буљи или бубавшваби? – упита Гладомир наивно и рафално истовремено.

– Е, то је тајна коју само Окер Љубичић зна – рече Лудвиг.

– Мој обавештајац из страних амбасада? – упита Гладомир.

Лудвиг трепну потврдно. – Тај.

–Значи, ипак делује?– рече Гладомир са доста разочарања, мада му се међу суженим капцима појави извесни трачак наде.

Лудвиг слеже раменима:

– Па, рецимо да делује, али далеко од тога да се овим кактусом може управљати људском психом, можда само код лаковерних. На жалост, људи су данас толико пута изиграни, преварени, обманути, и шта све не, да више не верују ни у шта, па ни у моћ овог кактуса – у једном даху изговори Лудвиг.

Гладомир је био потпуно скрхан, разочаран и деловао је сасвим сјебано.

– Не могу да верујем – рече он и баци кактус у најдаљи угао свог склоништа од напалм бомби и елементарних непогода.

– Нема разлога за неверицу, средство о којем сам ја говорио постоји – рече Лудвиг и сад он завуче руку дубоко испод свог сакоа од козје длаке и извади лименку налик оној у коју се пакује пиво.

Са горње стране лименка је била запечаћена печатним воском, а преко њене црне површине огромним црвеним словима било је исписано :П.И.Ц.О.Л.Ј.У.Б

– Пи...цо...л...ју...ббббб – прочита Гладомир и очи му необично засијаше неким сулудим сјајем.

– Па ти мене зајебаваш, каква је то игра?– рече једва успевајући да стиша бес који је почињао да га обузима.

– Не реазумем, каква игра, о чему говорите? Никада нисам био озбиљнији – реше Лудвиг.

–То, то што држиш, па то је, ипак, пицољуб! – вриштао је Гладомир.

– Ах, да – рече Лудвиг и пљесну се по челу, а лице му се озари од изненадног открића – до ђавола, како се нисам сетио, па то је невероватно, каква коинциденција, каква забуна – говорио је он брзо, а онда га спопаде лудачки смех.

Гладомир мирно сачека да се научник врати у уобичајено стање, а онда га упита гласом врховног поглавара баптистичке цркве.

– Не разумем шта је смешно, очекивао сам епохално откриће на пољу масовне манипулације људима путем хемијских средстава, а добио курац, или боље речено, његову имитацију.

–Нисте у праву, господине председниче, средство смо добили и оно је овде – рече Лудвиг и куцну прстом у конзерву.

– Али, то је пицољуб, а рекао си да је то само...

– Не, не...– прекиде га Лудвиг, у томе и јесте ствар, ово није пицољуб.

– Како није кад пише да јесте? – упита Гладомир потпуно изгубивши стрпљење.

–И на тараби пише она ствар, али није – одговори му научник народном крилатицом.

–Па шта је онда то? – дрекну Гладомир потпуно ван себе.

–Пичка – узвикну Лудвиг.

– У конзерви? – зачуди се Гладомир – зајебаваш ме?

– Не, не у конзерви, на тараби.

– Ма, зајеби тарабу, за лименку те питам, ли – мен – ку, разумеш?

.– Плин из црева осушеног леша Јетија убијеног батином – изговори Лудвиг победоносно. Да, скраћено ПИЦОЛЈУБ, у праву сте.

– Прдеж умлаћеног Јетија? Не могу да верујем. И шта још? – упита Куроје.

– Ништа више, то је то – рече Лудвиг.

– Боли ме курац, нека ти буде, не занимају ме ваше јебене тајне, треба ми средство – рече Гладомир помирљиво, а онај првобитни лудачки сјај поново се врати и потпуно прекри његове проширене зенице.

– Ипак, рећи ћу вам, ово је, заправо....

– Не занима ме – пресече га Гладомир и одмахну руком – само ако делује – додаде и замишљено пође ка вратима.