ИВАН РАЈОВИЋ: УЗГАЈАЛИШТЕ КЛОНОВА (РОМАН) 32. ДЕО

Био је крај септембра и опало кестење завршавало је под точковима ретких аутомобила и ногама пролазника које је михољско лето измамило напоље у бесциљне шетње градским улицама и парковима. Лабуд је корачао полако, избегавајући да згази глатке, сјајне плодове који су у њему увек будили сећање на нешто лепо што се некада давно догодило у његовом животу, неко неодређно осећање љубави помешане с тугом чији узрок није знао, али га је чувао негде у подсвести. У глави је носио неку мисао коју је више осећао него што је био свестан њене суштине и покушавао је да је докучи и уобличи у песму. Волео је таква стања, те магловите наговештаје из којих се рађало нешто, а да он на почетку никада није знао шта ће из тога испасти. Волео је да прати настанак песме из тог хаоса, из тих расплинутих мисли које су се у његовој свести кондензовале и обликовале у песму која је, опет, представљала тајну коју је требало докучити, али тајну која је имала свој смисао и сврху, своје значење и поруку.

Свака његова песма била је, заправо, покушај дешифровања себе, могућност да се дође до спознаје о суштини и смислу постојања, свака песма била је свестан покушај да се проникне у несвесно, а тамо, бар тако је мислио, лежи кључ за разумевање свега онога што човеково битисање обавија тајном. Ако та тајна треба да буде доступна човеку, питао се, зашто је онда тако добро склоњена и недоступна, а ако још није време за њено откривање. неће ли се сваки онај ко је бар наслути провести као Прометеј, или ће завршити у лудилу? Можда је лудило баш то, покушај природе да спречи откривање сопствене тајне, јер за то још није време. Како, иначе, објаснити чињеницу да су најблиставији умови, нагрижени лудилом, били спречени да се попну за један степеник више, за један корак ближе тајни, ближе разрешењу свог несхватљивог постојања? Нисмо ли ми само разнобојне и различито обликоване коверте у којима природа покушава да пренесе неку поруку кроз време и простор и добаци је неком непознатом примаоцу? Није ли онда све то један велики, добро организовани ПТТ?

Сети се Анђелке и малог Лабуда. Њихова мисија је завршена. Да ли је то производ околности, игра случаја или нешто што се морало збити да би ствари наставиле да теку онако како ће убудбуће тећи, није ли он – Лабуд Чичак, само пион у игри природних законитости вођен руком судбине, вођен вољом неког великог Бога који управља светом?

С годинама проведеним у читању, стварању и размишљању осетио је како у њему почиње да расте потреба да верује у нешто. Можда је то била презасићеност самим собом. Својеглавост, која му је била битна карактерна особина и атеизам који је наследио од оца и још више га учврстио својим каснијим образовањем прихватајући га, такође, као своју карактерну црту и поглед на свет, створили су од њега човека који је био упућен искључиво на себе и који је свих тих година стоички подносио то бреме сопственог схватања беспомоћности, безнађа и ништавила. Био је свестан да никакав живот после живота не може да постоји или, како је говорио, дух у чистом стању може наставити да траје или живот као честица енергије, али дух без натеклих подочњака или честица живота без муда, то више нисам ја, то је апстракција, а за мене, бившег сперматозоида који се не сећа тог свог живота пре живота такође је безначајно и оно што ће бити после. Бог, ако и постоји, није у стању да се бави сваком живом јединком на овој планети–бави се суштином, а у тој суштини ја сам, опет, базначајан и упућен на самог себе. Ја сам сам, заправо, сви смо ми сами, али је мало нас који смо тога свесни, а можда је у томе наша грешка. Ако је кроз низ година веровање у Бога, покоравање хришћанству већ смештено и у наше гене, онда је свако одбијање овог веровања, свако непокоравање правилима која су морала да настану из неке веома јаке потребе, у одређеном периоду људске цивилизације, заправо, тако и започела свој суманути поход ка самоуништењу. Свако такво непокоравање је противпиродни чин и као такво мора бити кажњено, одстрањено или гурнуто у лудило као нешто крајње. Но, питање је: није ли све баш лудилом и започето? Није ли и сам Исус био луд, тврдећи да је баш он син Божји, јер испоставило се да је и он обичан смртник, баш као и сви ми. Да је Хитлер био мало луђи и да у њему није било толико мржње понесене још из детињства, могао је бити родоначелник неке нове религије.

Заправо, велики људи, они који су заиста у суштини и у својој бити и схватању велики, никада нису били у стању да за собом повуку масу као што то успева много нижим мозговима прожетим најразличитијим комплексима огрезлим у жељи за доказивањем. Велики људи за собом остављају дела, а дела до људске свести путују много спорије од ватреног говора суманутог проповедника и ауторитарног вође. Но, чини се да праве поруке, оне које проистичу из уметничких творевина, мада путују спорије, када већ стигну на циљ, ту и остану, заувек.

Како би, иначе, изгледао овај свет?

Прошао је кроз град и ушао у парк у који се мало пре њега беше достојанствено ушетала јесен. Сео је на клуп испод огромног кестена и припалио цигарету посматрајући располућене љуске, налик на минијатурне јежеве који су прекрили земљу. Тамо у граду народ је ужурбано корачао пред најездом ових браонкастозелених освајача, док он, као и увек, другачији од осталих, баш ту тражи неко своје уточиште. До њега дотрча дечак, није имао више од три године, и седе на онај крај клупе који је био слободан. Његове крупне, паметне очи, нетремице су гледале Лабуда који му се осмехну и помилова га по глави.

– Добар си ти момак – рече, избегавајући сва она шаблонска питања која се употребљавају у конверзацији са децом.– Волиш ли јесен?

– Аха – одговори дечак – а ти?

– Волим и ја, јесен волим највише.

– А хоћеш ли да ми дохватиш неки кестен? – рече дете.

Лабуд га погледа радознало.

– Свиђају ти се?

– Да, али са бодљама.

Лабуд се попе на клупу и откиде једну грану која је била начичкана крупним бодљикавим лоптицама.

– Ниси ми рекао како се зовеш – рече, пружајући грану дечаку који већ беше испружио своје нежне дечје ручице.

– Анђел , зовем се Анђел. А ти?

– Ја се зовем Лабуд, Лабуд Чичак.

– Ти се то шалиш. Лабуд је оно што има крила – рече мали уозбиљивши се нагло. Деловао је мало увређено.

–Не, не шалим – се рече Лабуд и поново га поглади по коси – заиста се тако зовем.

– Никад нисам чуо да се неко тако зове, али свиђа ми се. Лабуд Чичак – понови дечак још једном и саже се да дохвати кестен који му беше испао из руке и откотрљао се под клупу.

– И анђел је оно што има крила – рече Лабуд.

– Сви су их некада имали – рече Анђел без размишљања извлачећи се испод клупе.

– Како, откуд ти то да су их сви имали ? – упита Лабуд не верујући у оно што чује.

– Тако. Знам. – одговори Анђел и погледа га у очи, а онда слеже раменима и искриви главу у једни страну, као да се извињава.

– А твој отац, како се зове? – упита Лабуд.

Дечак га и непогледа. Мирно је кидао кестенове и трпао у џепове.

– Не зове се..не знам...– рече напокон.

– Како се не зове? – насмеја се Лабуд – мора да се некако зове.

– Не, не зове се, ја немам оца – рече дечак.

– Немаш оца – рече Лабуд – жао ми је, а мајку?

– Ево је, иде – рече Анђел показујући прстом младу жену која им је долазила у сусрет.

Пришла је клупи на којој су седела њих двојица прекинувши разговор и суочивши се са Лабудом који је гледао њено лепо лице, озбољно и достојанствено. Вероватано није знала како да поступи према непознатом човеку који је седео и разговарао са њеним сином. Видело се то у њеним очима када им је пришла сасвим близу. Застала је тражећи вероватно праву реч. Лабуд је ћутао не налазећи за сходно да проговори било шта, чинило му се чак да је то неумесно у том тренутку.

– Анђеле, хајдемо – рече жена пружајући руку детету и поглед јој се, у делићу секунде, срете с Лабудовим– зашто досађујеш господину? Добар дан – додате потом, само на кратко погледавши Лабуда.

– Не, не досађује ми, само смо разговарали о кестењу – рече Лабуд.

Однекуд му је било познато то лице. Није могао да се сети одакле га зна, али је био сигуран да га је негде видео и да је још тада привукло његову пажњу. Било је много таквих лица која би препознао, чак би могао да се закуне да између њих постоји нешто више од оног летимичног опипавања погледима у пролазу, за која би се касније испоставило да припадају конобарима, продавачицама, кондуктерима или шалтерским службеницама. Избачена из свог аутентичног амбијента та лица су у свакодневном животу деловала сасвим другачије. Због искуства са таквим лицима постао је уздржан у њиховом прераном идентификовању. Чекао је да се сећање, пренатрпано утусцима и запажањима, слегне.

– Мама, седи– рече Анђел, прекидајући мучну тишину која је, чинило се, притискала све троје – седи мало, молим те – додаде дечак и помери се мало ближе Лабуду тапкајући својом шачицом по слободном месту на клупи.

– Али, Анђеле, време је да кренемо – понови жена, а у гласу јој се осећало да попушта дечаковим молбама. Поглед јој се поново срете са Лабудовим и она се осмехну.

– Сигурно вам сметамо? – рече прилазећи клупи с намером да седне.

– Не, ни најмање, напротив – рече Лабуд брзо, свестан да би му било криво када би она сада отишла заједно са дечаком. Волео је лепа лица у својој близини. Она су на њега одмах остављала добар утисак. Ружна или мање лепа лица је требало студирати, требало их је докучивати и откривати оно што се иза њих скрива, и мада се иза те образине увек скривало нешто неочекивано, чак нешто што је могло да изненади, он није увек имао стрпљења да истражује и решава загонетке. Без неког већег напора лепа лица су у њему задовољавала све критеријуме за оним визуелним, естетским доживљајем који му је каткад тако стаховито недостајао у том свету који је готово на сваком кораку био оличење ружноће, гноја и задаха распадања.

– Весна Језеркић – рече жена пружајући своју неговану руку коју прихватише дуги, лепо обликовани, мушки Лабудови прсти.

– Лабуд, Лабуд Чичак – рече он у некој чудној пози, пошто беше устао у знак поштовања, али није имао времена да се сасвим усправи, што њиховом упознавању даде неки комичан, збуњен али искрен и непосредан тон.

Весна мало уздрхта. Била је узбуђена, или уплашена, али се трудила да то не покаже.

– Знам, познајем вас, ви сте песник, новинар, бунтовник и шта све не, слушала сам много о вама и читала ваше песме, чак сам била уз вас и на неким митинзима, али сте ви били горе, на бини...

– Да – рече Лабуд кратко не желећи да наставља разговор у том правцу. Било је момената када је желео да се мало ослободи свог бунтовништва, револуција и песништва, тих пратилаца и заштитника његове личности, тих разарача и проклетства његове душе с којим се будио и легао, с којим је умирао и оживљавао, пресрећан ретко, а готово увек очајан и сумњичав у себе, своје дело и све што га окружује. Желео је да буде човек, да дише, да се креће, да воли и мисли, да мисли само онолико колико је то потребно да би се нормално и, ако је то могуће, а он није био убеђен да није, срећно преживело. Али бекство, чак и у мислима, било је немогуће. Њено презиме, као крик, као опомена, као предсказање, одјекну у његовој свести : Весна, Весна Језеркић, Лабуд Чичак, чудна случајност у игри имена или нешто више од тога? Не, не, то не може да буде случајност.

Сувише је тога што указује да је то што се дешава баш тада и ту у таквим околностима морало да се догоди. Сувише је случајности да би се оно што ће из њих да се изродити могло да се назове случајним. И тог тренутка постаде свестан да је пред њим нова авантура, нов доживљај којем и да је хтео више није могао да умакне. А није ни желео. Све више је постајао свестан да постоји нешто онострано, нешто што је скривено у подсвести, нарочито код сензибилнијих карактера, чему се не може умаћи, напротив, нешто ка чему се и против своје воље иде, полако али сигурно, можда далеко, али неизбежно. Хтео је сада да спозна и схвати шта је то.

Из дубоког размишљања се трже поставши свестан да већ дуго ћуте и да он тако замишљен мора да оставља веома непријатан утисак. Анђел га је гледао заинтересовано и готово са обожавањем.

Весна је претурала по својој торбици тражећи цигарете. Тишина која је постајала све тежа и несноснија после њених речи почела је да је збуњује. Није могла да нађе објашњење за такву ситуацију, нити је знала како да настави разговор. Погледала је Лабуда чији је поглед, клизећи по бодљикавој површини кестенове љуске, одавао утисак тоталне одсутности. Но, чинило јој се да баш у тој одсутности, у тој потпуној зокупљености својим мислима, има нечега што их спаја, чинило јој се као да осећа да су његове мисли посвећене њој. Понудила га је цигаретом. Анђел узе упаљач и припали им. Посматрачу који би са стране пратио шта се збива на овој клупи у парку ништа не би могло да се учини необичним. Њих троје су изгледали као целина, изгледало је као да припадају једно другоме , као да су већ годинама живели заједно, и као да све троје у истом тренутку постадоше свесни тог осећаја припадности.