ИВАН РАЈОВИЋ: УЗГАЈАЛИШТЕ КЛОНОВА (РОМАН) 33. ДЕО (КРАЈ РОМАНА)

Дан је био леп, јесењи, и топао, са оним чудним примесама носталгије и неке тихе туге у ваздуху. Птице су летеле високо, а ораси мировали необрани са стотинама напуклих зелених кућица у којима су дозревале браонкасте бомбице чекајући погодан тренутак да се отисну ка земљи. Бели облаци су се развлачили као шећерна вуна стапајући се са небеским плаветнилом. А онда је почео да дува ветар, полако, префињено, опрезно наговештавајући невреме. И лишће је почело да трепери, а онда и читаве крошње. Прво је опало пожутело лишће и, згужвано, почело да се мрда, преврће и уздиже. Расцветале јесење руже су се отмено њихале на врховима бодљикавих гранчица. Небо су пресецале беле пруге на чијем се почетку, као бисерчић, цаклио трупић машине без контура. Мачке су се будиле из предолујног дремежа и живахно трчкарале за сувим листовима увиђајући заблуду, али не успевајући да одоле нагону ловца да зауставе све што се креће.

Један лептир купусар кружио је око смокве са мноштвом недозрелих плодова не склапајући крила, не заустављајући се. Још неопало лишће журно је, у акробацијама, напуштало гране. Само су крушке непокретно висиле, док су листићи око њих треперили попут лепеза. И све је говорило да долази олуја која може и да не дође, уколико промени путању. Ваздух је био испуњен звуцима који су долазили са свих страна, јасни, издвојени и препознатљиви у овој предолујној симфонији. Птице су губиле елеганцију у свом лету и млатарале крилима безуспешно покушавајући да буду оно што јесу. И последњи бели облаци су ишчезавали препуштајући океану плаветнила да монотоним плаветнилом преплави крајолик. Сунце је сијало дајући свему посебан значај. Јато голубова скоро да измиче домашају ока уздижући се до крајњих граница физике и своје глади за висином. Наједном се све смири и настави да постоји као тродимензионална слика тренутка пред олују

Пролазе минути и све се понавља. Благи налети ветра који заљуљају масивне крошње ораха и терају лишће да се огласи хорским шуштањем, после којег следи мук и безгласни трепет листова на највишим гранама

Дуго већ то траје и небо је потпуно бистро, плаво и без облака. Само се широки, бели трагови непознатих авиона укрштају изнад распршених голубова усхићених својом висинском тачком.

А доле на земљи звук косачице нарушава слику јесењег дана пред олују која се, можда, неће ни догодити, која је само прочистила ваздух, префарбала небо и отишла негде другде, да се истутњи, изгрми, излије, да пробуди успавано и успава будно, да унесе живот у, чинило се, беживотни предео.

Црни мачак га је гледао крупним жутим очима, зеницама скупљеним у две усправне црне линије, погледом у којем нема ничега, погледом који не говори ништа јер у погледу мачке човек не може да проникне у њену мождану активност. Поглед мачке не говори да ли ће бити олује или неће, као што се то може видети по њеном тромом ходу месечара који тражи место за предах.

– Извините, да ли је слободно овде? – рече Лабуд веома уљудно, прилазећи столу за којим је седела млада жена и хватајући наслон једне од слободних столица, која само што се није распала од силне употребе. Гледао је неко време са стране, а онда је осетио неодољиву потребу да јој приђе. Није му се то раније дешавало. Осетио је узбуђење као тек пуштени робијаш, осуђен на дугогодишњу казну.

Пошли су. Жена је ћутала, пратећи га. Око њих су промицали људи, ретки, али су промицали у неком само њима знаном подухвату који је требало да представља напор да се преживи. Чега год да се поглед дотакне одисало је потпуним одсуством било какве смислене креације која у нормалним временима има своју сврху и смисао. Заправо, читав амбијент је личио на кулисе неке представе која је одиграна и читав простор без адекватног текста, глумаца и публике, деловао је потпуно непримерено и сувишно. Још смешније су деловале продавнице са страним натписима и страном робом у које не само да нико није улазио, већ их није ни гледао. Чак се ни пред излозима људи нису задржавали, јер им је то, како се чинило, била последња ствар на свету која би могла да их заинтересује и коју су могли, бар у неко догледно време, да сматрају својом.

У ствари, сви су знали да све то и јесу паравани, иза којих су неки људи радили неке сасвим друге ствари. Јер, ко би нормалан Гладијанцима, који нису имали ни за со, продавао ствари за које би требало да раде бар сто година, и то они који су радили, или су се само водили на списковима запослених. Маса других, која је већ почела да се мери милионима, живела је, а да нико и није знао како.

И то је био тај феномен на којем је Гладомир градио своју стратегију. Штавише, ишло се и даље, па је сва пажња економиста била усмерена ка томе како да из масе извуку и последњу пару које су ови, како се говорило, држали у сламарицама. И гле чуда, увек се у томе успевало, и увек је било оних који би се на било који начин упецали и пристали да одреше своје тајне кесе чију садржину више никада не би видели.

Но, далеко од света и свега онога што се светом сматра по савременим мерилима либералног капитализма у Гладији не само да је било могуће радити све и свашта, већ је то било и пожељно али, наравно, само за оне који су били на власти, а на власти су, што је, опет, било сасвим логично, били они који су били најгори. Тако је Гладија и без неке нарочите стратегије, или она није била видљива, постала држава, ако се то тако може звати, у којој су занемарена сва она достигнућа етике, филозофије и свих осталих дисциплина које инсистирају на људским правима. Гладија је била држава која је егзистирала на најнижим људским поривима упрегнутим у владавину мањине над неописиво бројнијом већином сведеном на ниво животиња, а и ниже од тога. Тако одбачена од свих, потпуно скрајнута и занемарена као цивилизацијска творевина, зарад свега онога што су учинили Гладомирови претходници, Гладија је била препуштена Гладомиру и његовим послушницима. Гладијанци нису имали коме да се жале, нити су имали било какав начин да дођу до својих права. Били су то људи који нису ни били људи, осим на први поглед, а и тада би, чак и не толико заинтересованог посматрача, спопала мучнина при погледу на те празне љуштуре нечега што је некада и могло да се назове човеком, како бесциљно лутају без икаквог смисла, оријентира, мотива и било чега што би живот могло да им учини смисленим.

Трајање у бесмислу претворено је у суштину постојања у Гладији. Бити, а да ни сам не знаш зашто, докле и како, бити само зато што си ту, што си рођен, мимо своје воље, било је једино правило које је у Гладији владало с тим што њега, мислим правила, нико није био обавезан да се придржава. Свакоме је било дато да слободно одлучује о томе хоће ли бити или не бити с тим што је прећутна препорука власти форсирала ово друго.

Гладијанци су, пре него што су дошли у овакво стање, потпуне беде и апатије, која је достигла степен мазохизма, негде у подсвести ковали планове да оду, што даље, да негде другде заснују егзистенцију која би их, макар на неко време, приближила вредностима цивилизованог света. Међутим, да ли случајно, или је и то био део великог експеримента у којем је и Гладомир био само пион, у јавном мњењу је о Гладијанцима била створена таква слика да су их сви релативно стабилни умови на планети доживљавали као губаве кољаче и силеџије, као креатуре без ума које би најбоље било једноставно спржити и претворити у дим, без икаквог трага о њиховом постојању или их оставити да трају у стању употребљивих послушних човеколиких животиња.

А да се не ради о пуком наклапању, говори и то што је једном приликом покушано и то. Делимично је спровдена идеја потпуног уништења Гладије, мада су се ови измождени и свега презасићени несрећници, показали неуништивим. Научени на све могуће патње овога света, Гладијанцима је све то изгледало као дечја игра. Попут инсеката, пацова или вируса, они су успевали да победе све, да преживе, како би поново били предати Гладомиру да са њима ради шта га је воља. И он је то знао.

За све то време Гладомир је седео у свом бункеру, пратећи сутуацију на 33 монитора, надгледајући уништење сопственог народа у којем је, како се показало, једино он био тај за којим није владало никакво интересовање. И то је оно што је било симптоматично многим тумачима овог историјског тренутка, мада та тумачења никога нису занимала, нити је било могуће било где их објавити. Чак ни Гладијанци ни пет пара нису давали за објективно сагледавање истине која је и њима била јасно видљива, али је буквално прихватање чињеница против којих је немогуће било шта предузети, човека могло да доведе до таквог очаја да би могао сам на себе да дигне руку. И због тога, неки нагон за самоодржањем, терао је Гладијанце да живот гледају другачије, да живе у својим несвесно створеним илузијама, бар до тренутка док се не створе услови да се било шта битније промени. А, како су ствари стајале, било је све извесније да се такви услови никада неће створити, и да су Гладијанци осуђени на нестајање, да су експеримент чији ће резултати касније бити примењени и на неке друге, све до оног тренутка док неко, ма ко то био, не буде овај свет направио онаквим како је зацртао и са онима које је решио да остави у животу.

Говорити о степену беде, материјалне и духовне, таквих људи, сасвим је излишно. Говорити о међуљудским односима обезљуђених људи нема никакве сврхе. Гладијанци су живели у свету страве и ужаса, без хране, лекова, љубави и свега осталог. Једино је смрт била нешто што је сасвим изврсно и са чим су могли да рачунају без илузије да ће им измаћи. Све остало била је неописива авантура у условима који су се из дана у дан мењали, у условима који могу да владају само у карантинима још колико толико свесних људских бића где се односи успостављају само на основу тога колико је ко далеко у стању да иде атакујући на туђ интегритет, а и та граница је из дана у дан бивала све мања, па се само чекало када ће Гладијанци почети међусобно да се уништавају, хватају за гркљан и ваде очи и црева једни другима И то је био тај, вероватно, завршни стадијум који им је неко негде наменио, а чега су они, колико год били несвесни, ипак били свесни. То је оно чега су се, вероватно, као још увек жива врста, колективно несвесно прибојавали и било је просто задивљујуће да и у условима потпуне глади и беде још увек има неке привидне толеранције међу њима, бар у оној мери у којој носиоци најразличитијих патолошких симптома, а сви су припадали некој од тих категорија, нису масовно кренули у тотални обрачун. Време када су се таблете за смирење вагонима допремале у све градове Гладије сматрано је златним добом ове банана државе. У времену о којем говоримо, само ретки су имали начина да дођу до таблета, а то је већ била гладијска аристократија којој смирење није ни било потребно, који су се смиривали тако што су око себе гледали беду и очај изнад којег су они, како им се чинило, успели да се издигну.

Међутим, колико год неки мислили да је Гладија за њих обећана земља и да су својом вештином успели да заузму позиције политичке елите, готово да није било дана, а да неко од водећих политичара и функционера не плати главом своју понесеност овим привидним узлетом. На власт се долазило подвалама, а са ње одлазило врло једноставно, у диму, пламену, са куршумом у лобањи, одсечене главе или на било који други начин који је подразумевао потпуну елиминацију. И зачудо, никога то није узбуђивало, нико се због тога не би узнемирио, чак би се пре могло рећи, да се нешто такво и прижељкивало. Све то је још више доприносило утиску да је Гладија експеримент отписаних, нека врста арене у којој никоме никога није било жао и у којој се свако својим средствима, оружјем које му је стајало на располагању, бори да остане што дуже у седлу.

У таквим околностима, са свим оним стањима свести која су Гладијанце одликовала, са свим оним отровима које су у себи носили, са бесмислом егзистенције у којем су живели, Гладијанци су били подељени на две препознатљиве и јасно дефинисане категорије; на оне који су још увек у неком кутку свог спрженог мозга поседовали какав такав мотив да трају, због својих потомака, због љубави према неким настраним активностима, због било чега нормалном човеку несхватљивог, а можда чак и из чистог ината; другу категорију чинили су они који су временом постајали свесни ситуације у којој се налазе и којима је једини мотив био да од живота узму све што је могуће, без обзира на цену, и да то траје онолико колико траје, што је могуће дуже, наравно. И то је, углавном, био тај оквир у којем се догађало све остало, а што је само био производ оваквог поретка ствари, без било каквих других правила и поштовања неких других вредности, осим оних које су се могле сматрати инстинктивним.

Све у свему, чак и ако то понекад и понегде и није тако изгледало, Гладија је била земља несрећних људи, огољених креатура којима је отет статус заједништва и припадника исте врсте без којег човек никад не може да буде оно што јесте и постаје само покретна негација самог себе. Једини који је заиста био срећан и задовољан био је Гладомир и све то као да је постојало само због њега. Читава земља, ако се Гладија уопште може назвати земљом, била је само један механизам, па макар и најпримитивнији, који је служио за задовољавање патолошких манифестација болесног ума овог диктатора чија је власт, стицајем околности, била неограничена. Заправо, што је још занимљивије и што је ситуацију додатно компликовало, у таквим околностима и са свим оним карактеристикама које су Гладију чиниле космичком и никад виђеном творевином људског неума, нико није ни желео да има власт. Јер нико нормалан са таквим људима, односима, угледом у свету, материјалним стањем, духовним потенцијалима, физичким и психичким поремећајима становништва, не би ни знао шта да ради. Гладија је егзистирала, ако је то уопште егзистенција, између нигде и ништа, између безнађа и беспућа, ништавила и потпуног бесмисла у којем је лудило још било и категорија која се може дефинисати, па самим тим и конкретна правна делатност људског бића.

И, парадоксално, баш због тога, Гладија је полако почела да постаје и земља која је све више привлачила пажњу разних научника и авантуриста, пророка, дилера дрогом али и свих осталих које је макар и искрица интересовања натерала да се мало више позабаве овим феноменом који би, како су многи слутили, могао да постане образац и масовна планетарна појава у временима која долазе.

Што је занимљиво, чак су и животиње, а и кућни љубимци, у Гладији били сасвим другачији од својих рођака у другим државама. То је само говорило о томе до које су мере данас људи и животиње постали блиски и у којој је мери човек заједно са својим љубимцима зависан од глобалних збивања, а под глобалним у конкретном случају сматрамо границе Гладије, колико год се то сматрало бананом у светској дипломатији.

О свему томе Гладијанци више нису ни размишљали. За разлику од орвеловске будућности, која се понегде делимично остварила, ово је било нешто сасвим друго, ово је било нешто што никакав ум, па макар био и ум монструма, није могао да смисли. Гладија је била земља, ако је то уопште земља, у којој је годинама, стицајем којекаквих околности, далеко од било каквог система или логике, припремано тле, на које је у једном тренутку пала семенка свеопштег светског лудила која је букнула.

У Гладији је све било ту, на нивоу примереном једној тако сиромашној земљи, али је све функционисало некако другачије, као у некој сасвим новој димензији која је стварима и бићима, не одузимајући им бит, давала неке сасвим нове улоге, без било какве везе која их спаја. Просто речено, попут сатова у мору који још увек куцају, или светле.

У некакав смисао, макар он био и смисао бесмисла, све то су могли да повежу само ретки духови, они који су, сам бог зна како, сачували присебност и минимум разума, а Лабуд је био један од њих, можда и једини.

Ходали су доста брзо јер задржавање на отвореном простору није било препоручљљиво. Нико није могао да предвиди када ће, где и са коликим интензитетом неко да експлодира, да разбије излог, да се баци са зграде, да некоме извади око или опасан украденим експлозивом и буквално разнесе себе и све оне које је означио као учеснике оваквог спектакла. Иза сваке физиономије, ма колико она била неупадљива и не одавале знаке никакве тешке душевне поремећености, стрпљиво је чучао потенцијални зликовац, али зликовац који је понајмање био крив што то јесте. Зато није требало дозволити себи да се човек нађе у таквој ситуацији. Тргови у градовима Гладије су давно престали да буду места на којима се окупљају или обављају неке послове пословни људи, уметници, сељаци, клошари и сви остали корисници урбаних насеобина. Тргови у Гладији су постали шеталишта бивших бораца, гладних стараца и страрица, незапослене младежи, отпуштеног радништва и свега онога што, по било којој дефиницији, чини класични људски талог–наркомани, силеџије, лопови, манијаци, проститутке, разни преваранти. Сваки излазак или улазак у такво друштво био је раван самоубиству, односно био је самоубиство које се само неком чудовишном околношћу могло избећи.

– Све ми се чини да ти некако другачије посматраш све ово – рекла је она као да му чита мисли.

– Како то мислите? – рекао је он.

– Мислим да си се некако уклопио, делујеш нормално, а као да те се све ово не дотиче превише.

– Хм, зар мислите да може неко да се уклопи у све ово и зар може неко да буде нормалан, а да га се све то не дотиче?

– Можда се нисам добро изразила...

– Нема потребе, знам шта мислите. Просто је то.

– Просто?– рече она и застаде, али онда, као да се нечега сетила, убрза корак.

– Како нешто у једној оваквој, не знам како то ни да назовем, творевини, рецимо, може бити просто? Овде је све чак толико просто да постаје феномен, постаје језиво.

– Да, баш тако. Лепо сте приметили, све смрди – рече Лабуд.

– Молим те немој више да ми персираш, ја од почетка то не радим, и све ми више иде на живце.

– И мени, али ти си дама.

– Јебеш даму – рече она брзоплето.

Ћутали су неколико тренутака, а онда се она насмеја, не налазећи за потребно да на било који начин тумачи изречено.

– И, шта смо рекли? – упитала је.

–Мислим да је то тако како је, заправо стицај околности које су просто наметнуле такву улогу, а да ја ни на који начин нисам у томе учествовао, или можда јесам.

– Јеси ли или ниси? – питала је.

– Не знам. У ствари, све је то само логичан производ онога што радим, што сам радио, боље речено.

– То што си писао песме...

– Не, не само песме, радио сам ја и многе друге ствари, а поред свега био сам и хроничар овога града, а и ове земље. Годинама сам исписивао и тумачио све оно што нам се догађало, па сам, за разлику од осталих, имао пред очима слику како једно пропало друштво пропада. На основу свега тога, могао сам да пратим директан пренос посрнућа, па и потпуног слома Гладије. Осим тога, потребно је имати и неку визионарску моћ, нешто пророчанско у себи.

– Заиста? Ти си пророк? – рекла је, не толико озбиљно, али ни подсмешљиво.

– Пророк, не, нисам пророк, ја умем да гледам, могу да претпоставим шта из чега може да проистекне и како и у којем смеру догађаји касније могу да крену. То је чуло које песници имају, бар они прави.

– И све си ово ти предвидео?

– Не, ово не, бар не овако како то изгледа, јер ово није могао да предвиди нико, па ни Бог, ако га има. Ово је само по себи феномен. Оно што сам успео на време да схватим јесте суштина.

– Зар ово може имати суштину?

– Све има некакву срж, центар око којег је зачето и формирано, чак и највеће зло...

– Добро, знам то али...?

– Па и ово је нешто, ма како нама изгледало грозно да грозније не може бити?

– И ти си то на време видео, прозрео и дистанцирао се од свега?

– Не, напротив, нисам се дистанцирао и можда је мене све то погодило много жешће него многе друге, али сам знао са чим имамо посла и како ствари даље могу да се одвијају. Схватио сам благовремено да се налазимо на једном броду лудака у неописивој бури, без кормила, компаса, хране, воде и било чега другог, гомила лудака у бури на само неколико тек повезаних балвана без икаквих шанси да се докопа било какве сигурне и познате обале, што не значи и неког напуштеног острва са људождерима.

– Дивно – рекла је она – баш такав утисак имам.

– Да, то је фактичко стање које нико ни на који начин није више могао да промени.

– И то сазнање је тебе одржало? – питала је она.

– Не то сазнање, а можда и то. Претпостављам да ме је одржала, као што сам некима и говорио, потреба да у свеопшем лудилу будем неко ко ће бити свестан, ко ће све то да запише, ко ће пијанце да одведе кући, ко ће, просто речено, да притисне прекидач на крају представе.

– Аха, сад разумем, ти све време на све ово гледаш као на материјал, као на тему за твоје записе.

– Између осталог, можда би могло и тако да се каже.

Лабуд показа руком да пређу улицу, а онда уђоше у неупадљиву зграду великих прашњавих прозора. Мада великим делом ољуштене и избледеле од сунца на стаклима су се могле видети неке креатуре испод којих је писало „Хотел код две козе“.

Ушли су и сели за сто у сали која је била потпуно празна. Тишину је нарушавала само дрека која је стизала из звучника обешеног изнада врата. Била је то једна од оних музичких "бравура" које су биле намењене најнижим категоријама Гладијанаца, а којима је и онако било сасвим свеједно шта ко свира и пева.

–Изволите – рече конобар који се лаганим кораком, гељајући, беше довукао до њих.

Наручили су пиће и пенезионисани пуковник тенковске јединице запослен као конобар поче исто тако лагано да се удаљава, очигледно заокупљен неким својим током мисли.

– Конобар – викну Лабуд за њим – хоћеш ли. молим те. да утишаш оно – рече и показа прстом на звучник.

– У реду, шефе, биће како кажеш – рече ратни ветеран и настави свој неумитни ход ка вратима која су делила две сале. За неколико тренутака музика се утиша и просторијом завлада потпуни мук.

– Дакле? – прекиде мучну тишину њен, за чудо, топли глас, глас којим се људи у нормалним временима обраћају онима који од њих очекују заштиту, чак и онда када је било каква заштита потпуно илузорна. Био је то производ њене професионалне деформације. – Дакле, и то што си желео да разговараш са мном требало би да ти послужи исписивању твојих хроника о Гладији у Трећем миленијуму. Не знам колико сам ти ја добар саговорник у томе и како си, уопште, успео мене да пронађеш. Зашто баш ја?

– Зато што нико други не би могао да ми исприча то што ме занима.

– А, мислиш да ја могу и хоћу? – одговори она и мало се уозбиљи, као да предосећа нешто непријатно.

– Не знам, како год хоћеш – рече Лабуд и подиже флашу пива коју конобар беше донео и ставио на сто уз тихо "извол'те".

– Живели – рече он.

– Живели – одговори она гледајући га у очи и додирну својом чашом његову флашу.

– Колико ми је познато, а јесте, ти радиш у такозваном селу за децу без родитељског старања – поче Лабуд.

Ћутала је и гледала га пажљиво не налазећи за сходно да одговара на оно што се већ само по себи подразумевало. Очекивала је наставак питања.

– Овако, код вас је пре око три године доведена, односно донесена беба – поче Лабуд и застаде тражећи праве речи којима би на најбољи начин саопштио оно што хоће.

– Вероватно, рече она. Ми због тога и постојимо, готово да нема дана да неко дете не дође у село мада, како долазе, тако и одлазе, а неки и после неколико дана.

– Да, знам то – рече он – али мене занима конкретан случај.

– Да чујем – рече она.

–Занима ме дете без родитеља које је код вас доведено пре око три године у ноћи 14. априла. Сећаш ли се?

– Свакако – одмах је одговорила, а онда је ућутала и загледала се у Лабудове очи погледом који је био испуњен напетошћу, али и страхом. Лице јој се променило и постало напето, а руке су почеле да јој се тресу због чега одустаде од покрета којим је кренула да подигне чашу.

– Много деце долази...– поче она како би добила времена за размишљање.

– Знам, све знам – рече Лабуд – о свему сам се распитао, занима ме конкретан случај.

– А мене занима шта ће то теби, због чега те занима? – упита она решена да брани нешто што је било немогуће бранити.

–Немаш разлога за страх, мене занимају само чињенице, просто, зар не?– рече Лабуд и покуша да се осмехне. На крају крајева, ако баш хоћеш, и немаш другог избора него да ми верујеш, а немам никаве лоше намере, буди сигурна.

– Чини се да је тако – рече она после краћег размишљања – све би могло да буде просто, не мора иза свега да стоји нека теорија завере.

– Мислиш? – дочека Лабуд – зар има данас и овде нечега што се дешава само од себе, што унапред није припремљено и не служи никаквој сврси?

– Не знам, нисам се тиме бавила ја само радим свој посао – рекла је она и чинило се да све више губи контролу. Страх је потпуно загосподарио читавим њеним бићем и то такав страх који је потпуно паралисао сваку њену кретњу, али и мисао. Била је у стању потпуне панике и само је захваљујући својој професији, вештини да господари понашањем својих штићеника, успевала да функционише.

– Да, сви само раде свој посао, често и не знајући да раде за неке друге, да раде нешто што им је на неки начин наметнуто да ураде, макар им се, на први поглед, чинило да то раде својевољно. Заправо, шта ти хоћеш од мене?– покушала је још једном скоро дрско да се супротстави Лабуду, мада се видело да је свесна тога да нема излаза и да он већ довољно зна од онога што је хтео да сазна у потпуности. – А да ти ниси полицајац, неки дебеовац, не, не...шта ја то причам, глупости.

– Веруј ми, немаш разлога за страх – рече Лабуд.

– Ти знаш....

– За Анђела – прекиде је Лабуд – за Весну Језеркић и њеног сина Анђела – додаде он.

Гледала је у њега потпуно изгубљено. Била је сасвим разоружана и препуштена на милост и немилост ономе што ће се десити.

– Не знам како си успео да дођеш до тога, то је нешто што нико не зна осим мене – рече она.

– Успео сам ваљда зато што ме је то занимало, можда и више него што мислиш.

– Добро, немам избора, само бих те замолила да...

– Не брини, ништа се никоме неће догодити, веруј ми – рече Лабуд, ухвати је за руку и чврсто је стеже. Била је хладна, чак и сувише.

– Немаш никаквог разлога да се плашиш, могу само да им помогнем, зато ово и радим – рече он.

– Не схватам – казала је она.

– Нема ни потребе, све ћу ти објаснити, касније, кад ти мени будеш испричала оно што знаш.

Извукла је руку из његове и запалила цигарету. Дубоко је увукла дим као да покушава да се смири и сконцентрише, а онда још једном погледа Лабуда право у очи, као да последњи пут мери степен поверења који може да има у њему и евентуалне последице које све што буде рекла може да изазове.

– Можда си у праву – рекла је скоро више себи него њему и дубоко удахнула ваздух.

– Како сад то? – упита Лабуд као да није очекивао да ће она тако лако да пристане да исприча оно што је годинама чувала само за себе и за шта је била сигурна да нико више не зна осим ње.

– Лепо, испричаћу ти – рекла је и угасила цигарету у пепељари.

Лабуд је чекао осећајући како се истовремено радује, али и стрепи, пред оним што би могао да чује. Чинило се да су улоге биле промењене и као да је она била свесна тога.

– Тог јутра када су донели паче...

– Паче! – скоро викну он – какво паче?

– Бебу, мислим, дете увијено у плаво ћебенце на којем је била извезена патка или гуска, па сам га у првом тренутку тако регистровала, као паче.

Лабуд климну главом стављајући јој до знања да чека наставак. Трудио се да остане миран, али се све у њему ускомешало, као да је гледао својим очима призор детета у ћебенцету са извезеном патком које неки униформисани људи доносе и предају особљу дечјег села. То је требало да буде порука, тајни код или нешто сасвим друго, нешто што би тек требало сазнати.

–Беба ми се свидела и пожелела сам једноставно да....– направила је кратку паузу као да размишља да ли да каже то што мисли – да је задржим за себе.

– Да задржиш бебу за себе? – зачуди се Лабуд.

– Заправо, моја сестра Весна је желела да усвоји дете. Помислила сам у том тренутку или, боље речено, истог момента сам одабрала ту бебу, ја сам одлучила да то мало паче буде мој сестрић.

– Како је то могуће, зар се, чак и овде, неко може тако играти судбином деце, па макар она била и без родитеља? – питао је Лабауд, а онда и сам постаде свестан бесмисла онога што је рекао.

– Још питаш? Заправо, околности су ми ишле на руку да урадим нешто што сам још раније намеравала, а што ни у ком случају није ништа лоше, напротив. Уосталом, мој посао је да будем друга мајка тој деци и све што радим радим да њима буде најбоље.

– Схватам – климну Лабуд главом са разумевањем – а то је?

– Рекла сам ти већ, желела сам да усвојим дете, а на мени је било да одаберем, бебу, а било их је разних, знаш већ, без оца, без мајке, без обоје, али и оних која су имала оба родитеља који су их напустили. Дете које има родитеље није баш погодно за усвајање, увек се може догодити да у једном тренутку...

– Мајка тражи дете назад – упаде јој Лабуд у реч.

– Да, или да му прави проблеме, чак и када одрасте. Тражила сам дете које нема никог и које никада неће да трага за својим правим родитељима и својим пореклом, које ће, једноставно, бити мој син без оца, разумеш?

– А отац, шта када пожели да сазна ко му је отац?

– То је лако објаснити, поготову данас и овде, много лакше него идентитет мајке, а може једноставно све време да тврди и да не зна ко му је отац, што и не мора бити нетачно, зар не?

– Да, и? – рече Лабуд.

– Тог јутра су донели два детета, тек рођене бебе, и ја сам их прихватила и прва нахранила, окупала, преповила и ставила да спавају.

–Зар се нико у том селу није потрудио да утврди идентитет те деце?– упита Лабуд и опет се угризе за језик.

– Глупости – а зашто би, па овде нико ни о коме не брине, а ово је нешто што поприма размере епидемије. Овде је више остављене деце него паса, али о томе нико не прича, нити пише, никоме не одговара да се то зна, а неки на томе лепо зарађују.

–То ми је познато – рече Лабуд.

–Мада, после неколико дана, а можда и читав месец па и више, дошли су неки људи да се распитају за паче.

– Да, и – рече Лабуд који потпуно беше прихватио начин на који је она говорила.

– И одвели су га.

– Како одвели, куда?

– Лепо, уз сву процедуру која се и овде на неки начин, мада само реткима знан, спроводи.

– И где је дете сада? – питао је Лабуд, мада је и сам могао да претпостави.

– Ко то може да зна? Познатао ти је, ваљда, шта све може да се учини са дететом о којем брине режим као што је овај.

– Да познато ми је, од крема против старења до белог робља и покусних модела.

– Али беба коју су узели није била она коју су желели да узму.

Лабуд потврдно климну главом, наслућујући даљи ток приче.

– Управник ме је позвао и тражио да доведем, односно донесем, бебу која је тог и тог јутра у толико сати донесена код нас.

– Због чега?

– Није ми рекао због чега, а ја нисам ни питала, мада нисам могла ни да претпоставим. Осим тога, да ли је потребно бити нешто нарочито паметан па закључити да према једном сирочету које су родитељи оставили нико не може да очекује нешто добро од Куројевих послушника, зар не? Уосталом, таквих је случајева било много, безброј.

– Вратила сам се и донела му бебу, како је и тражио.

– У ћебенцету са патком? – питао је Лабуд.

– Не, није било никаквог ћебенцета, никаквог ланчета, крпице, ничега, све што је било у било каквом контакту са децом било је уништено. Показала сам му другу бебу – рече она и мало се уозбиљи као да се стиди, као да се пред незнанцем покајала због нечега што је учинила, а што, колико год било хумано, није било баш оправдано.

– Показала си му другу бебу, а ниси ни знала зашто је тражио да је види?

– Нисам, мада сам била сигурна да је не траже да би је послали у Америку на школовање – одговорила је са призвуком љутње у гласу.

– А шта да је неко од блиских рођака одлучио да узме дете?

– То је смешно – такве се ствари овде не догађају, а осим тога, већ сам била донела одлуку да о малом пачету бригу преузмем ја.

–И?

Од тог тренутка ништа више не знам о тој беби, мада знам да су је одвезли некуд неки ликови о којима ништа детаљније не бих могла да кажем, осим да су доста невешто покушавали да глуме дечје маме, како ми зовемо жене које се брину о деци у нашем селу.

– А паче?

– Паче сам ја неговала, све док га нисам и званично усвојила.

– То значи да је Анђел беба која је донесена у ћебенцету?

– То значи то, само ме занима зашто те све то интересује. Углавном, то је то. Мада и не знам зашто сам ти све то испричала, јер то је нешто што знам само ја.

Размишљао је да ли да јој исприча све, а нешто га је терало да то учини. У том тренутку, морао је са неким да подели све оно што се накупило у њему.

–Судећи по свему, Анђел је мој син – рече он.

Погледала га је са неверицом.

– Шта сад то значи, откуд?

– Ја се зовем Лабуд, Лабуд Чичак – рекао је.

– Знам, то ми је познато, то сам знала и пре него што сам те упознала, па тебе бар сви знају, Лаааабуд, господе боже!– вриснула је и ставила шаку преко уста.

Била је скоро шокирана. Лабуд је гледао, ни сам не знајући како да настави разговор.

– Лабуд, паче, патка, ћебенце, да, да, јасно ми је...Патка или гуска је заправо био лабуд, како се тога нисам одмах сетила.

– Да, лабуд – рече он и пружи јој Анђелкин нотес показујући јој страну на којој су били неки од њених записа.

– Невероватно – подигла је поглед и загледала се у њега. – Да, да, сада ми је јасно. Анђел личи на тебе, чак и сувише да би могло бити било какве дилеме, исти нос, очи, коса...не могу да вереујем.

– Да се договоримо, нека ово буде нешто што само нас двоје знамо, тако ће бити најбоље.

– У реду, ако ти тако кажеш, само да Анђел...

– Ништа њему лоше неће да се догоди, и није проблем у Анђелу.

– Него?

– Проблем је у Анђелки, проблем је у томе како је и зашто дошло до свега овога. Проблем је у томе да трудна жена једноставно нестане, да јој се изгуби сваки траг у времену мобилних телефона, интернета... да умре и остави дете које преузима власт. То је проблем.

– Али, ови нису...

– Да, нису, али то је случајност, бар мислим да јесте – рече он.

– Па не мислиш ваљда да сам ја део неке екипе која ради за тајну службу? – питала је.

– Не знам шта да мислим, више не знам ни ко сам ја – одговорио је, и тако се и осећао.

– Од тада је прошло више од три године, и да се ти ниси појавио све би остало онако како је било све ово време.

– Са таквим се стварима никад не зна, никад нећемо знати колико је и чије деце разбацано по свету, никада нећемо знати ко све узгаја туђу децу, а мисли да су његова, никада нећемо знати шта су све у стању да ураде они монструми који себи дају право да запоседну туђа бића и животе оних којима су неки други бездушници живот дали, никада нећемо схватити логику или лудило оних којима су деца, и то туђа деца, постала роба.

– Нема шансе – сложи се она – ја то можда и понајбоље знам, а то ми је и посао.

– Нема, али овде је проблем у нечему другом.

– А то је?

– Анђелка.

– Анђелова мајка, зар не?

Како су сви ти појмови после толико година за њега имали нека сасвим чудна значења.

– Анђелова мајка, да – рече Лабуд пошто је сасвим прихватио име дечака којег је већ негде у подсвести завео као малог Лабуда, као неодвојиви део свога бића.

– Да ли ти можеш да схватиш зашто млада жена која носи дете човека којег неоспорно воли, чак и више него што је уобичајено, једноставно и без трага нестаје?

– Чудно, али је још чудније како то тебе није изненадило, како да њен нестанак ниси схватио озбиљно, да ниси пријавио...

– Коме? – упита Лабуд – Онима који ме годинама прате, прогањају и на сваком корају раде на томе да ме... но, није битно. Осим тога, она је то радила и раније, нестајала на неко време па се онда враћала.

– А можда је баш све онако како јесте.

– Можда, а можда се неко ко располаже свим информацијама поиграо нашим судбинама, можда је све ово исконструисано.

–Све је могуће, али шта је крајњи циљ?

–То не знам, можда би до решења загонетке дошли када бисмо знали шта је са другим дететом за које они мисле да је Анђел, односно Паче.

Гледала га је широм отворених очију свесна да и она на неки чудан начин постаје део нечега што још никако није могла себи да објасни, да је увучена у нешто што јој је још давно било намењено и што је било неизбежно.

–Дете је тог дана одведено у Бошов институт, то знам сигурно.

Лабуд је погледа упитно.

– Институт покојног др Хуга Боша, у који воде неку од деце из села за децу без родитељског старања – додала је.

– То је онај о којем говоре као о једном од најбољих стручњака за генетски инжењеринг? Бивши нациста којем је Гладомир дао азил. Одвели су га тамо да од њега направе монструма, мислећи да је мој син.

– Тако некако. Сматрајући те највећим борцем за људска права хтели су да од твог гена направе највећег противника теби и теби сличнима – рекла је – а то што ти је Анђел сам пришао у парку, како то објашњаваш?

– Не знам, постоје неке ствари које не могу да објасним, мада, у суштина, све на крају изгледа врло просто.

Отпио је гутљај пива и погледао је у очи. У њему се поново јави онај исти осећај који је имао када је први пут угледао. Покушао је да га се отараси, помислио је на Наталију Ивезић, на Анђелку Вражић, али није ишло, постајала је све јача та потреба да је додирне, загрли, да се сједини са њом у љубавном стиску, и чинило се, да је она то приметила у његовим очима, а и у његовим панталонама.

– Живели – рекла је и куцнула својом чашицом о његову флашу.

– Жива ми била ти – рече он.

– И ти мени – одговорила је и спустила своју шаку на његову.

Белешка о писцу:

Иван Рајовић је рођен 14. септембра 1956. године у Краљеву. Пише поезију, прозу, песме за децу и бави се новинарством. Песме су му превођене на енглески, белоруски, немачки, словеначки, кинески. Добитник је Новембарске награде за допринос култури града Краљева, Октобарске награде града Краљева, Захвалнице СО Краљево и награде “Стражилово” за најбољу песничку књигу 1990. године. До сада је објавио:

Књиге поезије:

Пси ће владати светом (КОС, едиција Пегаз, Београд, 1982), Пакт (Народна библиотека Краљево, 1987), Музеј воштаних фигура („Ново дело", Београд, 1988), Велика представа („Стражилово", Нови Сад, 1990), Биоскоп у провинцији (Књижевни клуб Краљево, 1992), Кокета („Апостроф", Београд, 1997), Песме („Просвета" Београд, 2001), Шапат са ивице света ( „Алма“ Београд, 2008)

Књиге за децу:

Страшљиви лисац и друге песме („Научна књига", Београд, 1994), Витез слинавог носа („Сфаирос", Београд, 1997).

Књиге документаристичке прозе:

Заједно пред Милутином („Публик прес" Краљево, 1997), Четрдесет једна прича („Ибарске новости" Краљево, 2001). Забелешке из безумља (Хендикеп центар и Ибарске новости” Краљево , 2004).

Аутор је текстова за две позоришне представе :

ТХЕ Краљевски чабаре Витез слинавог носа.

Живи у Краљеву.