РЕЦЕНЗИЈА ИВЕ МИЈЕ АНДРИЋА ДИБОВЕ КЊИГЕ "НИШТА ЛИЧНО"

САДАШЊЕ И ПРОШЛО ВРИЈЕМЕ

Сатирични афоризам национални је специјалитет или, спортским рјечником казано, народна дисциплина српских књижевника. У тој врсти хумористичко-сатиричког стваралаштва писци из Србије, који слиједе пут Нушића, Домановића и иних великана духовите мисли, отишли су барем један корак испред писаца из осталих балканских и еуропских држава. Да је то тако, потврђује и млади афористичар Игор Браца Дамњановић ДИБ. Осим што уређује часопис „Шипак”, један од најбољих проноситеља хумора и сатире на нашим просторима, Игор Дамњановић пише одличне афоризме. Ако имамо у виду да је ДИБ тек навршио тридесет година живота, да је освојио престижну награду „Владимир Булатовић Виб”, може се са сигурношћу рећи да је пред њим лијепа будућност списатеља који наставља свијетле традиције српског хумора и сатире. Афоризми Игора Дамњановића на директан начин и без аутоцензорских захвата и камуфлажа проговарају о битним питањима и болним темама које нагризају и разједају српско друштво у двадесетпрвом стољећу. Ратови из деведесетих година оставили су дубоке посљедице на земљу и људе које се не могу пребрисати никаквом гумицом заборава, нити лажно обећавајућим ријечима локалних и националних вођа. Лоша политика власти настављена је и у поратном периоду тако да је земља, умјесто стварног прогреса, доживјела пужевски напредак који је многе младе људе одаслао изван њених, још недефинисаних државних граница. У стварносном, а не у зачауреном уставном или зачараном полит-акробатском смислу какав је на унутрашњој и бјелосвјетској сцени. Суочен с таквим стањем ствари, Дамњановић свој оквирни хумористичко-сатирични програм износи у вишезначном афоризму: Сатиричара боли за све. Зато и пише о свему што га боли! Кратко, јасно и довољно, нушићевски и домановићевски мудро и проницљиво да површни читачи, ни након два-три узастопна читања, неће схватити шта им је писац заправо хтио рећи и поручити. Такви, наиме, слиједе пут свога вође, ма куда он ишао, и ма гдје стигао. Вођа је рекао да морамо кренути од нуле. Дакле, од њега све почиње. Онима који мисле својим умом, тих и таквих Домановићевих вођа одавно је пун куфер, па траже начина за примјену излазне стратегије у земљи или ван ње. Њима је бјелодано јасно, као и Игору Дамњановићу, да је… Вођа сидро стабилности … и да… вуче земљу на дно. А на томе дну већ смо били не баш тако давних деведесетих година. Лоше политике и још гори политичари захвална су тема и ликови којима се баве хумористи и сатиричари свих држава на свијету. Не постоји дакле ни један оправдан разлог да се њима не баве и наши писци оштрога ума и још оштријег пера и компјутера. Утолико прије, како записује ДИБ, што… Наши политичари јесу мали, али су већ научили како се пузи. Пред свјетским моћницима и пред јачима, разумије се. Зато се лако сложити с његовим афоризмом који те наше немоћнике описује у двије просте реченице лако разумљивог значења: Премијер или предсједник? Исти ђаво! Наравно, част изузецима. Јер код нас, као и свуда по свијету, уз нечасна правила, постоје и часни изузеци. И људи, такође. Афористичар не мисли лоше ни о политици нити о свим политичарима. Он се никоме не руга нити било кога од њих грди. Једноставно, његова је задаћа да укаже и на другу страну политичке медаље, на наличје оних који се баве политиком као послом. Оних којима смо на изборима повјерилa власт и демократију и који о свему одлучују у наше име, а врло често само у своју корист. Таквих је код нас понајвише. Може се слободно рећи по оној народној: као гљива послије кише. Због њих …Морамо сачувати демократију. За успомену! Поручује то ДИБ, аргументујући свој став афоризмом:Политичари добро једу, али су им резултати и даље мршави. У исто вријеме… Срби једу месо које је у Европи забрањено и за псе. За разлику од паса, Срби су увијек имали истанчан укус. Ваљда због увозника којима је профит важнији од здравља народа. А и народу изгледа више годи било какво месо од оглоданих костију. Нису само политичари захвална афористичка тема и дилема. Подједнако, ако не и више, захвалан је и народ. Њему се ДИБ обраћа пробраним ријечима. Не само зато да га не увриједи, већ да му укаже како се треба поставити наспрам оних које је устоличио својим гласовима на изборима. Пракса је наиме показала да је… Наш народ патриотски растројен. У таквом стању народ... Србији пропада, јер га води трула коалиција. Докле, то ни онај горе не може знати. Извјесно је једино… Народ ће стезати каиш док не пукне. Да се то не би десило, афорист нуди алтернативни приједлог: Чувајте овце, да овце не би чувале вас. А гдје су овце, ту се нађу и вуци. Стара изрека о вуку и овци данас би гласила: гдје је вук сит, овце гарант нису на броју. Пребројте их, па ћете се и сами увјерити. Афорист не би био то што јест да хумористичне стрелице и сатиричне жаоке, по принципу бумеранга, не упућује и самоме себи. Ни то он не чини ради злих намјера или и због изнуђене самокритике већ, прије свега, да се стави у равноправни положај с другим јунацима својих афоризама и других иронично-алегоричних мисаоних продуката. Тако скрушено пред огледалом, или пред попом, свеједно, признаје: Верујем политичарима. Имам покварену машту. Народу пак поручује: Чувам стражу. Крадите! Своме сљедбенику, уз дужно поштовање и недужно извињење каже, онако између редова: Ма не умишљам да сам Бог. Веруј ми! Као одани поклоних књиге и љубитељ масних вицева, без длаке на језику потенцијалним читаоцима открива: На сајму књига нисам купио књигу вицева. Пљескавица је била маснија.На основу напријед виђеног из ауторовог и рецензентског угла могло би се рећи: Што на уму, то на друму. И ускликнути: Рупе! А онда с добрим намјерама, јер је и пут до пакла поплочан добрим намјерама, посвједочити афоризмом: Имао је меру. Док му је нису узели. Под афористичком заклетвом, допуњеном иронијом, алегоријом, сарказмом, сатиром, хиперболом и другим стилским фигурама и језичним украсима, изјављујем да ову књигу треба читати вишекратно, прије и послије спавања и јела ако имате шта јести, да би се схватиле и запамтиле поуке и поруке које писац упућује свима онима до којих му је стало, као и онима којима је стало до њега и његовог писања. Јамчим да се нећете покајати и зажалити за изгубљеним вријеменом. Јер, ко не чита, тај или скита или се ни за што не пита. А таквих је, откад је свијета и вијека на овој планети било понајвише. Због њих се оваква књига и пише. Кратка и јасна. Мисаоно дубока, тематски широка. Стилски кристално чиста, јер богатом лексиком блиста. Шта још рећи на крају осим Игорове за- вршне поруке: Када волиш, ништа те не мрзи. И баш зато: волите се људи! Мржњу оставите у прошлом времену. У перфекту, имперфекту или плусквамперфекту. Или пак у аористу. А држите се презента односно футура I или II. Ако вас граматика није напустила. Као оне који умјесто вас владају.

Иво Мијо Андрић