СТРАШИЛО
Спознајом знане образине
само себе је надмашило,
безопасно, све док не зине,
умиљато људско страшило.
Појава је то незасита
лудости у овердозама,
која се лењим гласом пита:
шта ћу ја међу тим бозама?
Као жонглер ког завист мори,
природа нама често смешта,
па уместо створа да створи,
на брзину склепа којешта.
И пусти то на бојно поље,
под теретом вечне дилеме:
зашто сам ја, без своје воље,
отправљено у криво време?
Administrator ШИПАК
0 коментара:
Постави коментар