ТОРТУРА ДЕМОКРАТИЈЕ - РЕЦЕНЗИЈА ВЛАДИСЛАВА ВЛАХОВИЋА ДИБОВЕ КЊИГЕ "НИШТА ЛИЧНО"

Тортура демократије

Игор Браца Дамњановић, књижевник и афористичар, од своје појаве у књижевној јавности Србије и Региона, скреће пажњу као стваралац који “наговјештава” шта хоће и може, али већ са сигурношћу зна шта неће и у чему не жели да учествује у искривљеној ставрности на коју смо осуђени. Тежак је али частан избор, узети перо и започети борбу против ништавила, суровости, хипокризије и насиља утемељеног чињењем “хорди оних који нуде коначна рјешења, не пружајући никакву шансу генерацијама које долазе”.

ДИБ луцидно препознаје да посао сатиричара није да поправља и васпитава, већ да жигоше, разобличава и разара све оно што је извор девијација и многобројних људских зала, чија је свеприсутност значајно обељежје у апсурду разуђеног времена у коме живимо. Он истински вјерује у иронију као моћну димензију духа, која даје снагу израза његовој суштинској упутаности над одсуством смисла нашег “конвексног времена”. Његов афоризам најчешће осликава, али по некад само констатује или “осјенчи искуствени став”, достижући форму снажне сентенце, која нас дотакне смислом, попут народне пословице.

Теме којима се ДИБ бави најчешће су актуелне и “ендемски наше”, али по некад и свевремене и свеопште, што његовим афоризмиму даје посебну драж и умјетничку вриједност.

Дамјановић прије него заврши стару, не започиње нову причу, због чега његови афоризми дјелују као бескрајна сага, чак и онда кад “прескаче” са теме на тему, “замећући трагове” враћањем вјечитим темама живота, жене, брака, љубави… То “заметање трагова” није из страха, или опреза, (јер ДИБ је и по ерудицији и по снази умјетничког израза “млади сатиричар старога кова”), него из потребе да нам остави простора да, кад се поново вратимо на “горуће теме”, видимо, да се све мијења осим политике, која се сваком времену “прилагођава не мијењањем своје бити”, уосталом, као што и приличи једном од “најстаријих заната”.

Прати ДИБ све што кореспондира са нашим трајањем, свјестан истине “да је све туђе осим нашег времена”, мјерили га или не, тумачећи симболику разних календара, што једним бриљантним афоризмом и потврђује:” Кинезима је ово година мајмуна. Нама је то сваке четврте.”Тешко је ту не поставити питање шта би се томе могло додати, или одузети, да свима буде јасно, оно што нам се догађа, а што можда ни писац не би уочио, да се безобразно не понавља!? Имају заиста смисла ти древни календари, као што и ДИБ има смисла, воље и умијећа, да стане раме уз раме са заиста надалеко познатим и признатим савременим српским сатиричарима, чија имена не наводим из обзира да кога не изоставим, јер је међу њима доста оних које такво набрајање не би смјело изоставити.

ДИБ-ов афоризам је нова “озбиљна пријетња” летаргији, тами и мучној тишини, које су нам наметнуте узалудним чекањем, хучањима, брујањима, лупањима и још којекаквим неартикулисаним егзалтацијама, које нас заглушују одавно, а свакако још од времена када је ДИБ био тек рођен, у невремену које не престаје, а које се и њему догодило као “суђено”, идеално да постане сатиричар бритког пера, спреман и способан да предводи “своју генерацију бораца против вјетрењача”на овом узаврелом дијелу земљиног шара.

Ова збирка, справом можемо рећи, представља сјајну круну досадашњег ДИБ-овог стваралачког напора, али и одраз стрпљиво достизане умјетничке зрелости, као већ дуже вријеме запаженог књижевног ствараоца, који добро зна да афоризам на овим просторима није доживио процват тек од 60-их година прошлог вијека, како многи мисле и желе представити, већ да је то књижевна форма која се овдје његује већ дуже од два вијека.

И тада, као и сада, не престаје борба са малограђанштином, неморалом, похлепом и глупошћу, које што су веће, чине афоризам све краћим, али убојитијим, што ДИБ виртуозно запажа и хронолошки бележи, “живећи у нади да ипак постоји нада” да ће тај бисер ријечи бар мало допринијети “да нам се једном напокон склони омча с врата и копрена с очију.”

Због тога је ова збирка још један необорив аргумент против површних и неодрживих ставова да је афоризам сам себи довољна мјера и упитан жанр који не заслужује пажњу озбиљне књижевне критике у смислу његовог доприноса богатству нашег духовног наслеђа.

Упркос томе и у инат “антиафористичкој завјери” која данас постоји у савременој књижевној критици, ДИБ-ов афоризам полако, али упорно и сигурно кричи себи пут до будућих антологија савременог афоризма.

Иако живимо у времену без логике, то бар нас сатиричаре не обавезује да логички не размишљамо, што ДИБ и те како упражњава, поентирајучи: “Логично је да ће мртви гласати за владајућу странку. Она их је и сахранила”, или “Опозиција би му изашла на црту, да он није прешао све границе!”

Бити стваралац у времену у коме је највише оних који немају избора, избор “по сваку цијену” нема алтернативу, за оне који су спремни заборавити све и занемарити свакога, да би се доказали другима, с обзиром да не постоји начин да поправе вјеру у себе, осим да се заслијепе лажним сјајем или “одробијаном слободом стечене титуле”. У таквом окружењу, најисплативије је ћутати, а ту “сигурност у ћутању” најбоље и дефинише ДИБ-ов антологијски афоризам: “Академици и даље ћуте. Неки су захваљујући томе и постали академици.”

Пуно је читањих и прочитаних книга, а неке од њих никад и не успијемо до краја прочитати. Једна од њих је и ова збирка, у којој ћете, у златној ниски афоризама и неријетких филозофема, наићи на значајан број оних, који вас неће оставити равнодушним. Иако је у питању “првијенац”, вјерујем да ће те је са задовољством имати у својим библиотекама и враћати јој се као “читаној, а не прочитаној”, а како и не би кад се ту налазе афоризми попут: “Живот је полигон за други свет”, “Кад је вођа ђубре, земља је неплодна”, “Изгубљен случај се најлакше пронађе”, “Хоћемо у Европу по сваку цену. А, то ће супо да нас кошта”,”Не требају нам страни играчи. Имамо ми и својих проблема”, “Жене имају женске проблеме. Мушкарци имају жене” и многи други, који плијене својом мисаоном снагом, спонтаношћу и оригиналношћу, истовремено се намећући својом једноставношћу, остављајући утисак, да су нам “узети са врха језика”, као да је то било оно што смо одавно жељели рећи, али га нијесмо успјели умјетнички стилизовати.

Због тога, али и многих других “зашто и зато” које отвара, ову збирку, са особитим задовољством препоручујем озбиљном издавачу за објављивање, како би што прије угледала свјетлост дана и доспјела у руке, пробирљиве читалачке публике.

Владислав Влаховић, књижевник