МИЛИЈАН ДЕСПОТОВИЋ О ДИБОВОЈ КЊИЗИ "НИШТА ЛИЧНО": КАКО ПРОМИШЉАТИ ВРЕМЕ

 

Милијан Деспотовић
КАКО ПРОМИШЉАТИ ВРЕМЕ
Игор Браца Дамњановић Диб: „Ништа лично“

Језик афоризма има здатак да човечанство ослободи вируса друштвених аномалија, да поучи и од зла одучи, да скине врућицу страха са наших душа. Намера је општа, „Ништа лично”,¹ каже Игор Дамњановић Диб² доносећи пред читатељство и нечитатељство афоризични књиговез, чији је пролошки мото: „За писање сатире морате имати ону ствар.”

Није ли ово добра парафраза једне мисли Јакше Мандића млађег који записа: „И за коришћење оне ствари потребан је мозак.” Јер, мозак је стан духа, а сваки стан повремено треба проветрити. Браца, како читам, стоји на тој промаји и она оставља последчна размишљања о удесу времена.

Читалац увек може да одабере и сабере штогод од прочитаног у свој ковчежић мисли и да избегне огавност политизоване мисли, зато је ДИБ свом читаоцу уз сатиричник, понудио и мисаоник који би поштујући, како каже Ружица Комар „одговорност ријечи”, мисаоно осавременио овај рукопис.

Шта би? „Остали сте без речи? Па што не кажете?!” (Диб) Овај афорсристичар у моралном смислу указује на истородну изменљивост погледа: „Свако може да ради шта хоће”, но треба радити оно што је на општу корист и прилог доброти. Искуства људског живота Диб често исказује кроз домислице. Тако налази начина да избегне сопствено сврставаwе на ону или ову страну: „Народ је од wих очекивао много. Али не ба{ оволико.” Фактор изненађења је особит начин деликатних прилика како би се смирили бунтовни негатори који не доприносе оп{тем стаwу очекивања вешине.

Ред и слобода су приказани кроз иронију која често долази под удар измаштане свести која би силом да одржава стање опште пропасти: „Хулигани неће владати градом. Сва места су већ попуњена.” Прогон хулиганства и чишћење унутрашњих редова јесте план сваке цивилизоване средине коју би хулигани да ослабе. Зато је и језик афоризма морао доживети еволуцију из празног сарказма до јаче мисаоности, чему и Диб тежи. Наравно, има то своје последице, свака храброст је на удару: „За петама су нам. Стали смо им на жуљ.” Просто, опомињуће делује изјавност: „Сатиричара боли за све. Зато и пише о свему што га боли”, искључујући нереалности речи „све”, овде се наметнула и она потреба чињења сваког према могућностима, а не узимања према приликама. Вук је то, да парафразирам. узео давно из уста народа: „Ако свак уради онолико колико може, овај народ неће пропасти.” И неће, јер је то исти онај народ који се позаборавио и уместо на светлост, бунтовници би да га сведу у залазак.

А све је у људској глави, у спремности да се користи њена даровна могућност, пре свега да се правилно упоотреби. У том смислу „Дамњановић је писац профилисане поетике и са даром да реагује тренутно и хуруршки прецизно: Направио је промену у својој глави. Забио ју је у песак.” ³ Песак мишљења може бити добра облога за убој од каменица свести које се могу погрешно читати у овом афоризму.

Подвале, панику, стварање хаоса у друштву Диб није прећутао. Одговорио је тим ломовратним играма за ситан xепарац, иначе, свет се забавља баш „демократски”. У припомоћ им стиже информативна жутуља: „Лажна дојава о бомби wима је ударна вест.” Просто постоје гласила које радосте несреће а кад их нема они је домисле: „Комшија купио кола. Сада и њему може нешто да цркне.” Ово је добра парафраза оне народне изреке: „Нема он користи али комшија има штете.” Но, и мал је мудра да га не би изненадила вест: сименталке дају жуто млеко.

Дибов „афоризам најчешће осликава, али понекад само констатује и осјенчи искуствени став достижући форму снажне сентенце.”⁴ Ту је писац свој на своме, иде ка свевременој мудрости, свестан да је сатирична жаока трајање пчелињег убода али не добија се тако мед мудрости: „Увреда је метак који не промашује!” Увреда не уме да повуче за уши, она их одсеца, а где би нам био крај кад и онако многи и не слушају оно што се говори, они говоре оно што воле да чују. Народ, његова већина, мора се чути.

Жуљ на језику само рађа муцавце: „Тачно је да се паре беру на дрвету. (...) треба посадити много стабала.” Ето посла и за екологе са моторком да је спусте ниже на пањеве на којима су се, уседели. Они који „немају мозак” могли би да штеде кад „просипају памет”. И нема жмурке, опомиње Диб: „Изгубљен случај се најлакше пронађе,” и покаже!

Опет ништа лично, а све слично. Тешки јади вире, доле политика из сатире, мисао се свакој глупости опире. Вратимо се у живот јер је то „полигон за други свет”, Живот је велика школа у којој треба свако да учи а да мудрују они достојни учитеља. Свако треба да постави себи дибовско питаwе: „Какав сам ђак? То вам је одлично питање.” Лош учитељ има и лоше ђаке, мрзе једни друге, „зато, волите се људи! Мржњу оставите у прошлом времену, Перфекту, имперфекту или плусквамперфекту.” ⁵ Учимо се видети љубав у очима људи, вратимо се појму речи љубав. То је уствари порука Дибових афоризама који су увезани кроз речи у којима се мимоилазимо. „Ријечи обликују мала и велика питања, одгонетају тајне и кључеве животног трена, вијека.” ⁶ Пазите на ово, вијека. Продужите им век, не сабијајте реч у трен а онда бриши. Свакако, време је да се афоризам врати у мисаону потку. Диб је свестан да се „духовитост и парадоксалност морају спојити у целину, како би могле да се уоквире материјалне и моралне вредности.” ⁷ Само тако ћемо доћи до благорођа које извире из мисаоних дубина и ослободити се баналности. Време је „за успостављање духовне равнотеже устрепталог бића”. Тако треба читати Дибову најавницу „ништа лично”. Слажемо се у једном: „Није циљ само насмијати, већ је циљ промишљати вријеме и мјесто у његових афоризама.” ⁸

Косјерић,
16. август 2019.

______________

1) Игор Браца Дамњановиђ Диб: „Ништа лично”, Ждрал, Нови Сад, 2020.

2) Игор Браца Дамњановић (Београд, 1989), пише савремену и хаику поезију, приче, драме и афоризме. Ово је његова прва објављена књига,

3) Александар Чотрић: „Сатиричар садашњости и будућности”, из поговора за кwигу „ Ништа лично”, стр. 92

4) Владислав Влаховић: „Тортура демократије”, из поговора књизи „Ништа лично”, стр. 101

5) Иво Мијо Андрић: „Садашње и прошло вријеме”, из поговора књизи „Ништа лично”, стр. 100.

6) Ружица Комар: „Одговорност ријечи, Кућа поезије, Бања Лука, 2015, стр. 7.

7) Васил Толевски: „Дубока држава у плићаку”, из поговора књизи „Ништа лично”, стр. 107.

8) Сабахудин Хаџиалић: „Не, не пуцај”, из поговора кwизи „Ништа лично”, стр. 93.

Podeljeno

Share

Pin it

Tweet

Share

Share

Share

Buffer

Print

Administrator ШИПАК